Будимир: Право Српске на оружане снаге је немогуће правно оспорити зато Бошњаци прете ратом
РЕЧ НА ТРИБИНИ „РЕПУБЛИКА СРПСКА – ВРАЋАЊЕ ОТЕТИХ УСТАВНИХ НАДЛЕЖНОСТИ
* Може ли Република Српска да у постојећем неуставном систему одбране, који тихо преузимају Бошњаци и чији је циљ интеграција у НАТО пакт, да заштити своје интересе? Кратак и јасан одговор је: врло тешко
* Оружане снаге БиХ су требале да буду огледна институција у БиХ преко које ће да заживи нова (нео)либерална конструкција - мултиетничка, мултикултурна, грађанска БиХ. То вешто прихватају Бошњаци који схватају да под фирмом грађанске БиХ могу остварити доминацију у БиХ и створити бошњачку националну државу
* Од формирања ОС БиХ Република Српска је имала само једног министра одбране у Савету министара. Данас три кључне функције у сектору одбране држе Бошњаци - министра одбране, начелника Заједничког штаба ОС БиХ и генералног инспектора. Такође, ОС БиХ по структури постају све више бошњачка национална војска
* Политичко Сарајево полази од законске чињенице да је национална заступљеност Бошњака у ОС БиХ 45,9%, Срба 33,6%, и Хрвата 19,8%. Само на основу овог законског решења и комбинације са стварном националном заступљеношћу Бошњаци чине већину у ОС БиХ. Зато не чуде ни претње сарајевских политичара ратом, новинара и разних ,,експерата” који изјављују да ће ,,ОС БиХ и генерали” спречити Републику Српску у њеним настојањима
* Метода тихог преузимања ОС БиХ примењује се слично као и у случају Обавјештајно безбједоносне агенције БиХ (ОБА-ОСА БиХ), где Бошњаци ,,политичким одржајем” постају ,,законска већина”
* За САД и НАТО и њихов концепт колективне одбране Оружане снаге БиХ постоје као неопходна институција како би ову земљу тзв. Западног Балкана могли да угурају у НАТО. Тако да је за геополитички Запад демилитаризација неприхватљива јер на основу чега би нас онда интегрисао у њихов војни савез?!
____________________________________________________
Жељко БУДИМИР
НАКОН што је конституисана Народна Скупштина и донесен Устав Републике Српске - формирана је Војска Републике Српске (ВРС), маја 1992. године.
Као легална и легитимна оружана снага Републике Српске она је била једна од признатих војних формација у грађанском рату. Такође, и активан субјект на свим међународним мировним преговорима који су вођени током рата у БиХ. Међутим, оно што је најважније за ово разматрање јесте да је ВРСДејтонским мировним споразумом, односно Анексом-1А, призната као страна Споразума о војним аспектима мировног решења. Затим је Анексом-4 Дејтонског мировног споразума, односно чланом V/5 Устава БиХ експлицитно прописано да ,,...ни под којим околностима неће оружане снаге једног ентитета ући на територију другог ентитета или на њој боравити без сагласности владе овог другог ентитета и Председништва БиХ...”
Жељко Будимир
Од заједничких војних органа, Устав БиХ предвиђа само Стални војни комитет, а у тој легалној реалности је постојала ВРС као законита оружана снага Републике Српске све до 2003. године када се надлежности из области одбране постепено преносе на БиХ.
Коначно се тај фамозни процес реформе одбране под диригентском палицом САД завршава гашењем Војске Републике Српске 2005. године и наметањем новог закона којим се формирају Оружане снаге БиХ (ОС БиХ).
Колико је српска страна била укључена у овај процес реформе одбране најбоље се види из закључка Владе РС из августа 2005. године где се констатује да Влада РС није била институционално укључена у израду законских решења о Оружаним снагама БиХ и одбрани.
Поставља се питање: ко је био укључен, и како су формиране ОС БиХ, како је укинута ВРС која је одбранила српски народ у БиХ и створила Републику Српску?
Данас 15 година након формирања Оружаних снага БиХ свима је јасно да је то био пројекат САД и НАТО пакта превасходно из геостратешких али и идеолошких разлога.
Из Републике Српске су се у том моменту слали политички захтеви за демилитаризацију БиХ, која би као демилитаризовано постконфликтно друштво имала већу шансу за помирење и развијање међусобног поверења након рата. Међутим, Вашингтон је те предлоге са ароганциом империје одбио, западни глобалистички стратези су за БиХ имали друге планове.
Формирање ,,заједничке” армије био је камен темељац у процесу state building-a ,односно изградње нове државе у БиХ по (нео)либералној матрици, у којој је историја превазиђена, а политичка стварност само један конструкт.
Припадници оружаних снага БиХ
Елите америчког поретка света су у БиХ, правиле нову ,,реалност”, тако да је сметао и Дејтонски споразум, који је ипак био ослоњен на превазиђену историју и искуство живота на Балкану.
Зато је један од најважнијих задатака у реформи одбране у БиХ имао Хашки трибунал који је оптужио и осудио већину виших официра ВРС, а за средње и ниже чинове још увек су задужени Суд и Тужилаштво БиХ, који су, иначе, потпуно неуставне институције.Тако да је први корак тзв. реформе одбране у БиХ почео великом чистком српских официра који су били учесници одбрамбено-отаџбинског рата.
Оружане снаге БиХ су требале да буду огледна институција у БиХ преко које ће да заживи нова (нео)либерална конструкција- мултиетничка, мултикултурна, грађанска БиХ.
Интересантно је да ову идеолошку мулти-култи матрицу вешто прихватају Бошњаци који схватају да под фирмом грађанске БиХ могу остварити доминацију у БиХ и створити бошњачку националну државу. Зато они започињу свој ,,марш кроз заједничке институције”, а како је безбедност у најширем смислу, несводиво језгро државног интереса надлежности из области одбране и безбедности - постају први циљ тихог преузимања.
Од формирања ОС БиХ Република Српска је имала само једног министра одбране у Савету министара. Данас три кључне функције у сектору одбране држе Бошњаци - министра одбране, начелника Заједничког штаба ОС БиХ и генералног инспектора. Такође, ОС БиХ по структури постају све више бошњачка национална војска, јер Хрвати нису заитересовани за службу у ОС БиХ па се скоро више и не јављају на конкурсе за пријем. Срби у оружаним снагама имају све подређенију позицију, тако да и на тој страни опада заинтересованост.
Додатно питање је - ко стварно, сем Бошњака, ОС БиХ доживљава као своју војску?
За бошњачке елите ОС БиХ су незамењива полуга у стратегији остваривања политичке доминације над друга два народа која се боре да сачувају своју уставну позицију.
Политичко Сарајево полази од законске чињенице да је национална заступљеност Бошњака у ОС БиХ 45,9%, Срба 33,6%, и Хрвата 19,8%. Само на основу овог законског решења и комбинације са стварном националном заступљеношћуБошњаци чине већину у ОС БиХ.
Зато не чуде ни претње сарајевских политичара ратом, новинара и разних ,,експерата” који изјављују да ће ,,ОС БиХ и генерали” спречити Републику Српску у њеним настојањима.
Бошњаци знају да је време њихов највећи савезник јер у будућности прилив друга два народа у овакве ОС БиХ може само опадати, на шта указује и постојећи тренд. Метода тихог преузимања ОС БиХ примењује се слично као и у случају Обавјештајно безбједоносне агенције БиХ (ОБА-ОСА БиХ), где Бошњаци ,,политичким одржајем” постају ,,законска већина”.
Са друге стране Срби који остају у тим институцијама настављају да поштују и примењују закон као прави ,,професионалци” претварајући се да се ништа није променило.
У случају да се Република Српска побуни против ових нелегалних активности - ту је Уставни суд БиХ да то ,,легализује”. Историја нас учи да у протекторату уставна и законска решења по правилу не одговарају стварности.
За САД и НАТО и њихов концепт колективне одбране Оружане снаге БиХ постоје као неопходна институција као би ову земљу тзв. Западног Балкана могли да угурају у НАТО. Тако да је за геополитички Запад демилитаризација неприхватљива јер на основу чега би нас онда интегрисала у њихов војни савез.
За (нео)либералне глобалисте у Вашингону ОС БиХ су симбол најуспешније институције у БиХ у којој је потпуно ,,успио” мултиетнички образацstate buiding-а изато се тај пројекат не напушта. Да су ове тврдње тачне видимо из најважнијих доктринарних документа из области одбране, где је прикључење НАТО пакту главни (гео)стратешки циљ ОС БиХ.
Република Српска је 2017. године донела Резолуцију о војној неутралности, која јасно показује да интеграција у било који војни савез, па тако и НАТО пакт није у интересу Републике Српске и српског народа у БиХ.
Јасно је да политичка манипулација Оружаним Снагама БиХ од стране бошњачке политичке елите и геостратешка инструментализација oд стране НАТО пакта постојећи систем одбране чини тешко прихватљивим за хрватску и српску компоненту тог система.
Са друге стране, Бошњаци су уверени да контролишу систем одбране, што се најбоље видело на примеру једностраног отказивања војне вежбе ОС БиХ са Војском Србије.
Ту одлуку самостално је донео министар Сифет Поџић, иако за то није био надлежан. Зато су од стварне реформе одбране која би била резултат политичког договора домаћих актера важније интеграције у НАТО, јер би се тиме цементирало постојеће стање бошњачке доминације.
Може ли Република Српска да у постојећем неуставном систему одбране, који тихо преузимају Бошњаци и чији је циљ интеграција у НАТО пакт, да заштити своје интересе?
Кратак и јасан одговор је: врло тешко.
Већ смо рекли да за бошњачку елиту демилитаризација БиХ није прихватљива, а још мање је пожељна за НАТО пакт који је ушао у своју нову-стару стратегију сучељавања са Русијом, тако да се ово не уклапа у њихове планове.
Друго решење је враћање на стање пре реформе система одбране Републике Српске, што би довело до поновног успостављања Војске Републике Српске, онако као је то прописано Уставом БиХ.
Право ентитета да имају своје оружане снаге је немогуће оспорити правним средствима, зато бошњачка елита позива на спољну интервенцију, санкције, прети ратом и другим средствима из неправног арсенала.
Треће решење била би озбиљна реформа система одбране уз знатно смањење постојећих капацитета ОС БиХ. Са посебним акцентом на мисију помоћи цивилним властима у све већим безбедоносним изазовима које носе климатске промене, пандемија, мигрантска криза, тероризам и други изазови 21. века.
Ово би значило потпуно одступање од постојећег концепта вазалне војске НАТО пакта чија је једина улога у међународним пословима била учешће у НАТО војним интервенцијама.
За Републику Српску постојећи систем одбране је неодржив јер је неуставан и у интересу је само једног народа у БиХ.
У сложеној државној заједници као што је БиХ оружане снаге морају бити прихватљиве за све конститутивне народе или у супротном постају војна сила само једне стране, неприхватљива за друге конститутивне политичке субјекте.
(Трибина је одржана 7. децембра у Београду у организацији портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)
