Будимир: Крај глобалне хегемоније САД значи и крај западног протектората у БиХ

БЕОГРАД: ТРИБИНА  „СЛОБОДА И САМОСТАЛНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ“

* Стратегија Бошњака и њихових покровитеља  је врло јасна: преотети уставне надлежности од Републике Српске, док је глобалистичака елита на власти у Вашингтону. Остварити пуну мајоризацију на целом простору БиХ по моделу како је то урађено са Хрватима у Федерацији БиХ

* Намера Бошњака је - уколико се српска страна супротстави том неуставном деловању – да по сваку цену увуку САД и НАТО да политички или војно интервенишу. Али, иако Вашингтон у регион шаље наше старе зналце из 90-их - тешко можемо очекивати интервенције са највишег нивоа, доносиоце одлука данас више интересује криза у Тајванском теснацу него сви проблеми на Балкану        

* Притисци који буду долазили од чиновничко-дипломатског кора према Републици Српској не могу спречити њену борбу за уставом загарантовану позицију. Српска више нема избора: или ће свим правним и политичким средствима да брани своју уставну позицију или ће врло брзо нестати

____________________________________________________

       Жељко БУДИМИР

       НОВИ поредак света настао завршетком Хладног рата по структури моћи био је униполаран са потпуном доминациом САД, као једине хиперсиле која је самостално управљала светским пословима. Идеолошка матрица нове глобалне геополитике био је (нео)либерализам, који је америчка интелектуална елита представљала као најнапреднији стадијум развоја друштвених, политичких и економских односа. Амерички либерализам требао је да стави историју ad acta, ,,само” је било потребно наметнути вредности ове идеологије у сваки кутак света који не одустаје од застареле историје.

       Главни идеолошки памфлет је био чланак Френциса Фукујаме, касније разрађен у књизи ,,Крај историје и последњи човек”, у коме је либерализам проглашен за идеологију која производи мир. Међутим, ова интелектуална гимнастика није остала само у свету теорије – она је постала главна идеја и оправдање креатора америчке спољне политике у ,,извозу” и ширењу либералне демократије.

       Главни ослонац је био у познатој либералној теоријској концепцији демократског мира, према којој демократије не ратују међу собом, зато треба ширити либералну демократију како би се постигао и очувао светски мир.

       На овој идеолошкој концепцији је дефинисана америчка спољна политика деведесетих, која је теорију демократског мира узела као изговор за насилни војни интервенционизам широм света.

       Познати теоретичар међународних односа Џон Миршајмер (John Mearsheimer) тврди да је циљ глобалистичких елита у Вашингтону био успостављање светске, ,либералне хегемоније”. Данас, после дебакла у Авганистану видимо да је ово била велика илузија и трагедија политике САД. Зато у последњој књизи врло симболичког назива ,,Велика заблуда” Миршајмер објашњавада је ,,либерална хегемонија” остала само сан у кабинетима у Вашингтону.

       Међутим, за српски народ који се нашао у вртлогу крвавог распада друге Југославије овај идеолошки приступ нове спољне политике  САД постао је најгори кошмар.

       Срби су означани као последњи актери,,старе историје” за које није било места у новом светском поретку. Тако је српски народ постао главна идеолошка и геополитичка мета (нео)либералних јастребова у Вашингтону.

       Амерички војни интервенционизам је свој крсташки поход започео управо преко Срба током рата у Босни и Херцеговини.  Направљена је комплетна пропагандно-идеолошка матрица како би се оправдао чин агресије и мешања у унутрашње ствари других држава.     

Алија Изетбеговић

и Ричард Холбрук

       Данас је јасно да та нереална, идеолошки мотивисана интервенционистичка спољна политика  САД била могућа само у једном кратком историјском моменту, док америчка моћ није наишла на одговор.

       На идеолошкој парадигми успостављања глобалне, ,либералне хегемоније” САД и НАТО су директно војно интервенисале у рату у БиХ. Отворено се стављајући на страну српских ратних непријатеља они су променили ток рата и наметнули своје мировно решење.     

       Мора се признати да иако је главни архитекта мировног споразума из Дејтона, Ричард Холбрук углавном користио булдожер-диппломатију, није потпуно занемарио реалност односа на терену.

       У Дејтону је БиХ дефинисана као државна заједница, чија је територија подељена на политичко-територијалне јединице (ентитете) по принципу 49-51 посто, уважена је конститутивност три народа, а све то је постало део Анекса 4 који је уједно и Устав БиХ.

       Дејтонски мировни споразум је постао правно-политички основ мира у БиХ али и уставни основ права и слобода српског народа у БиХ.

       За (нео)либералне планере Дејтонски мировни споразум био је тек војна фаза интервенционизма, кроз послератну фазу тзв. државне изградње (state building) наступио је правно-политички интервенционизам који је требао да идеолошки трансформише сложено и подељено друштво.

       State Building је све напоре усмерио да у БиХ створи привид грађанског, мултиетничког либералног друштва. Тако је у  БиХ створен први (нео)либерални протекторат као пример ,,успешног” ширења либералне демократије.       

       Врло тешко историјско искуство овог простора је занемарено, јер је глобални

либерализам на историју гледао са презиром. Американци су сматрали да на простору који производи вишак историје, прошлост треба занемарити, а политичке односе развијати на идеолошкој матрици.

       Тако је на прагу 21. века несрећна БиХ ушла у постисторијску фазу ,,развоја” као идеолошко острво ,,либералног хегемонизма”.

       Главни инструмент спољног интервенционизма постао је Високи представник који је својим противправним деловањем БиХ претварао у неодрживу политичку заједницу.

       Ов нову идеолшку основу, ,либералне демократије” и грађанског друштва лукаво је прихватила бошњачка страна. Био је то добар бренд и Западу прихватљив модел изградње бошњачке националне државе засноване на исламским начелима, а све под фирмом наднационалне либералне демократије.

       Међутим, америчка глобална хегемонија је од краја прве деценије 21. века почела да слаби, кроз све веће изазове на различтим странама света, БиХ је све више излазила из фокуса америчке спољне политике.

       Глобални рат против тероризма млађег Буша, Обамина све већа опрезност у светскимп ословима и Трампов покушај враћања америчке спољње политике у реалполитички дискурс успорио је ,,босански државни пројекат”.

       Након победе Џоа Бајдена на америчким председничким изборима, нова-стара глобалистичка елита се вратила на кормило америчке спољне политике.

       Политичко Сарајево је ову промену видело као нову прилику да БиХ врате у фокус Вашингтона и да се недовршени посао оконча.

       Проблем  је једино у томе што свет данас више није исто место као што је био крајем 20. века, структура моћи је потпуно другачија, а међународни систем постаје све више мултиполаран.

       Нови изазови америчкој моћи све су чешћи и озбиљнији тако да су унилатерални потези империје све ређи.   

       Увиђа се да ранији једнострани интервенционизам постаје сувише хазардна игра, која друге велике силе у систему инспирише на сличне акције.

       Са друге стране, бошњачку политичку елиту не интересује нова међународна реалност. Она је нестрпљива и зато сама покушава да кроз заједничке институције БиХ преузме контролу над ,,државом”.

Жељко Будимир

       Отворено се крше принципи консензуса и конститутивности на којима стоји данашња БиХ. Преузима се контрола над институцијама, а друга два конститутивна народа се прегласавањем избацију из процесса одлучивања.      

       Преко неуставних правосудних институција доносе се одлуке које су у потпуној супротности са правно-политичким системом БиХ.  

       Стратегија је врло јасна, преотети уставне надлежности од Републике Српске, док је глобалистичака елита на власти у Вашингтону. Остварити пуну мајоризацију на целом простору Босне и Херцеговине по моделу како је то данас урађено над Хрватима у Федерацији БиХ.

       У случају да се српска страна супротстави овом неуставном деловању - по сваку цену увући САД и НАТО да политички или војно интервенишу.

       Иако, Вашингтон у регион шаље наше старе зналце из 90-их, тешко можемо очекивати интервенције са највишег нивоа, доносиоце одлука данас више интересује криза у Тајванском теснацу него сви проблеми на Балкану.   

       Притисци који буду долазили од чиновничко-дипломатског кора према Републици Српској не могу спречити њену борбу за уставом загарантовану позицију.

       Република Српска више нема избора: или ће свим правним и политичким средствима да брани своју уставну позицију или ће врло брзо нестати.

      (трибина је одржана у организацији информативно-политичких портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)