Павић: Срби поводом Инцковог „закона“ и Шмита не смеју бити ни за длаку мање чврсти од Русије и Кине

ТРИБИНА „ИНЦКОВ ЗАКОН – КРАЈ СРПСКЕ ИЛИ РАСПАД БОСНЕ“

* Ако неки политичар или јавна личност почне јавно да се представља као неко ко ће сад да реши проблеме странаца тако што ће да ”спусти лопту” и ”буде конструктиван”, да се представи као тај који је ”за мир” – док су други, последично, ”за рат” – та особа мора да се јасно означи, именом и презименом, и да се јасно и јавно упозори. Можда ће коришћење термина ”издаја” да би се окарактерисало такво понашање у почетку некима деловати прејако, али на то би се такво понашање на крају свело

* Тренутно слаба карика је званични став Београда, који је још увек неодређен. Биће проблематично ако Шмит буде примљен у Београду као ”високи представник”, или ако београдски медији објаве да је примљен као ”високи представник”. И то ће се користити пропагандно од стране наших противника, као средство утицаја на јавност, на обичан народ са обе стране Дрине

* Политички Запад неће одустати. Он има ту особину да никад не одустаје. А тешко је замислити да би Шмит или они који су га поставили прихватили да се повуку подвијена репа и необављеног посла

* Треба имати на уму и то да је Западу какав је сад, опхрваном економским и друштвеним проблемима, потребна једна велика међународна криза, и да његове владајуће структуре неће презати од тога да је свесно направе. А све везано за наметање закона о забрани негирања ”геноцида” и наметање Шмита јесте рецепт за дестабилизацију. Запад ће сам бирати моменат када ће покушати да произведе озбиљну кризу. Ми тога морамо да будемо свесни и да удвостручимо своју будност

_______________________________________________________

       Александар ПАВИЋ

       ТРЕБА схватити да су, тиме што су именовале Кристијана Шмита овако како су га именовале – мимо Савета безбедности и уз игнорисање ставова не само Бањалуке него и Москве и Пекинга – западне силе свесно поручиле да, oсим Бањалуке, њих уопште не занима шта мисле ни Руска Федерација ни Народна Република Кина.

       Њихов потез би се чак могао квалификовати као безобразлук или дрска провокација. Тиме западне силе практично желе да поруче – каква правила, ми радимо оно што ми хоћемо а сви остали то има да прихвате.

       Дакле, имамо човека који је дошао у БиХ, како је председник Додик рекао, преко једног блефа.

       То јесте један велики блеф у смислу да Шмит и његови покровитељи мисле да ће се током времена сломити тај јединствени српски став, што им сад представља највећи проблем, и да ће блеф на крају бити прихваћен, полако, системом кап по кап, и Шмит постати легитиман. Оног тренутка када Шмит буде на било којој релевантној српској адреси прошао као ”високи представник”, српска позиција ће бити урушена.

       За сада је политичко јединство у Републици Српској по питању Шмита и Инцковог наметнутог закона на истински завидном нивоу, нико за сада не искаче из колосека.

       Могу да кажем, на основу претходних искустава – оног тренутка када почну да се појављују јавни актери независно од званичне политике и почну да се понашају ”конструктивно”, ту већ можемо да очекујемо проблеме. Зато треба деловати превентивно.

       Ако неки политичар или јавна личност почне јавно да се представља као неко ко ће сад да реши проблеме странаца тако што ће да ”спусти лопту” и ”буде конструктиван”, да се представи као тај који је ”за мир” – док су други, последично, ”за рат” – та особа мора да се јасно означи, именом и презименом, и да се јасно и јавно упозори. Можда ће коришћење термина ”издаја” да би се окарактерисало такво понашање у почетку некима деловати прејако, али на то би се такво понашање на крају свело.

       У спорту постоји термин: ”он није тимски играч”. А ово је много важнија игра од спорта, ово заправо и није игра.

Карл Билт - руковање са

Небојшом Радмановићем

       Само да подсетим да је у годинама после потписивања Дејтонског споразума на сцени био једнополарни свет. Упркос томе, док је Република Српска била јединствена, док су њени челници говорили једним гласом, чак ни тај једнополарни свет, са својих 50.000 НАТО војника размештених у Босни и Херцеговини, није могао ништа да нам намеће ако ми то нисмо хтели. То могу да кажем као непосредни актер догађаја, као политички саветник председника Републике Српске од августа 1996. до краја јуна 1997.

       Тада смо одбијали разне захтеве, демарше, па чак и ултиматуме структура попут Контакт групе и, поготово, америчке дипломатије. Ако је нешто угрожавало виталне националне интересе, наш одговор би једноставно гласио – ”не”. Чак је и званични Београд у то време био ”конструктиван” за одређене ствари, јер је Милошевић нажалост често умео да јача своју позицију наспрам западних актера на рачун Срба преко Дрине.

       Међутим, чврстина и јединствени фронт у Српској су представљали чврст бедем.

       Запад је, иначе, од почетка распада СФРЈ па до данас, врло добро уиграо тактику сламања или дисциплиновања Срба ван Србије посредством притисака на Београд, што се може и сад очекивати.

       Дакле, политичко јединство у Српској је неопходно одржати и сада – уз врло оштар став према онима који можда смерају да га разбију.

       Сећам се искустава са Карлом Билтом, првим и најозбиљнијим високим представником, који је, по мом мишљењу, био највећи формат од свих који су служили на тој функцији. На првом састанку с њим на ком сам учествовао – у лето 1996 – са наше стране су кренуле и псовке као реакција на оштре тонове упућене Српској, на врло јасном српском језику. Да ли су псовке, које су заправо само биле сликовита манифестација нашег чврстог става, директно утицале, не могу да категорички тврдим. Само знам да су почетне претње и надмени тонови и ставови из канцеларије високог представника убрзо замењенивећом конструктивношћу и отвореношћу за компромис, и постепеном увођењу ствари у институционалне, дејтонске воде.

       Странци, тј. западњаци су једноставно схватили да око основних ствари неће бити попуштања, бар што се тиче тадашњег председничког кабинета.

Сергеј лавров и Ванг Ји

       Морам да нагласим и то да нам је тренутно слаба карика званични став Београда, који је још увек неодређен. Биће проблематично ако Шмит буде примљен у Београду као ”високи представник”, или ако београдски медији објаве да је примљен као ”високи представник”. И то ће се користити пропагандно од стране наших противника, као средство утицаја на јавност, на обичан народ са обе стране Дрине.

       Алузија ће бити јасна: ”Може се и овако, лепо и конструктивно, али, ето, руководство Републике Српске је опет тврдоглаво, неконструктивно, тера мак на конац”, или слично. Мислим да на овај потенцијални проблем треба јавно унапред упозоравати.

       Можда постоји неки други план ”Б”, за који ми не знамо, нека врло мудра и лукава тактика у коју нисмо имали увид… Ипак, чини ми се у оваквим ситуацијама, ако се не држите основних принципа,  да ћете се на крају урушити. То држање основних принципа је чак важније у дипломатској игри од тога колико је неко добро наоружан.

       Ми смо, на пример, кад је реч о медијима у Србији имали до недавно проблем везан за Косово и Метохију, јер су до пре око годину дана медији са националном фреквенцијом најчешће ословљавали Хашима Тачија као ”председника Косова”, без икакве ограде типа ”тзв.” Постоји слична опасност у случају Шмитовогевентуалног доласка у Београд. Ословљавање њега као ”високог представника” једноставно не би смело да се деси, ни званично ни медијски. (Овде изузимам медије који су финансирани од стране западних сила или њихових сарадника, од којих се то може очекивати, на шта тренутно не може да се утиче.)

       По први пут у историји Српске, имамо две велике силе на српској страни – Русију и Кину. То треба непрекидно имати на уму. Ако су те две нуклеарне силе, сталне чланице Савета безбедности УН, спремне да буду толико чврсте по питању нелегалности и нелегитимности ”високог представника” кога су покушале да наметну западне силе – онда ми не смемо да будемо ни за длаку мање чврсти.

Александар Павић

       Колико год те две државе биле нама пријатељски настројене, колико год нам се интереси поклапали, ипак не треба никад да изгубимо из вида да ником на свету овај простор не може да буде важнији него нама самима.

       Западне намере су јасне. Шмит ће настојати да полако, на разне начине, ако треба неформално током разних сусрета, меље српску позицију, у нади да ће да дође до неког искакања, неког разбијања јединства, што је у неким ранијим временима са обе стране Дрине умело често да се деси.

       Политички Запад неће одустати. Он има ту особину да никад не одустаје. А тешко је замислити да би Шмит или они који су га поставили прихватили да се повуку подвијена репа и необављеног посла.

       Најзад, треба имати на уму и то да је Западу какав је сад, опхрваном економским и друштвеним проблемима, потребна једна велика међународна криза, и да његове владајуће структуре неће презати од тога да је свесно направе. А све везано за наметање закона о забрани негирања ”геноцида” и наметање Шмита јесте рецепт за дестабилизацију.

       Довољно је, на пример, да се само покуша са хапшењем неког из Републике Српске по Инцковом закону, на пример у Дистрикту Брчко или на неком од граничних прелаза БиХ.

       Ако би, дакле, дошло до покушаја хапшења, то би аутоматски увело целу БиХ у кризу, и отворило простор за отворено мешање западног фактора у наше унутрашње ствари. Западне снаге које су у БиХ преостале нису велике. Али и не морају да буду, јер би свака њихова евентуална угроженост могла бити третирана као ”окидач” за много већи и озбиљнији западни војни ангажман код нас, све под фирмом ”очувања мира/сигурности/суживота”, итд.

       Запад ће сам бирати моменат када ће покушати да произведе озбиљну кризу. Ми тога морамо да будемо свесни и да удвостручимо своју будност. Треба да се, поучени искуством, спремамо за најгоре, да најбоље у овом тренутку и не очекујемо, и да наставимо да радимо на очувању јединства у својим редовима.

       (одржана у организацији информативно-политичких портала „Све о Српској“ и „Факти“ – уз подршку Представништва РС у Србији)