Будимир: БиХ има шансу да опстане само ако задржи дејтонску уставну структуру

ТРИБИНА „ИЗВОРНИ ДЕЈТОН ИЛИ МИРНИ РАЗЛАЗ У БиХ“ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПОРТАЛА „СВЕ О СРПСКОЈ“ И „ФАКТИ“

* Срби су у Вашингтону били ,,препознати” као геополитички и идеолошки непријатељ Западне супермације. САД и остатак политичког Запада су зато 90-их снажно војно интервенисали против српског ,,острва историје” које је требало војнички поразити

* Појава нових идеја о прекомпозиција граница на Балкану, које су се појавиле у форми nonpaper одраз је нове геополитичке реалности у свету. Унутар држава Европске уније не постоји сагласност како треба изгледа Балкан у наредним деценијама

* Бошњачка политичка елита је свесна куда воде нови процеси па покушава да убрза унитаризацију БиХ, користећи механизме страног интервенционизма унутар БиХ. Истовремено, очекује да Брисел и Вашингтон казне руководство Републике Српске и заврше изградњу бошњачке националне државе

* Власт у Републици Српској је схватила промене које су се десиле у међународном систему и сходно томе пружила и пружа отпор страном интервенционизму. Међутим, један дио политичких лидера опозиције се понаша као да се на међународном плану није ништа променило. Показује се сервилност и комформизам према оним субјектима међународне политике који су доказали лоше намере према српском народу и Републици Српској     

_____________________________________________________________

       ПОЛИТИЧКО-територијалне јединице настале на простору Источне и Југоисточне Европе након Првог светског рата биле су директна последица нове дистрибуције моћи у поредку света.

       У Версају је формирана и прва југословенска држава, која је улазила у кордон нових држава насталих кроз либерални концепт права народа на самоопредељење које је заступао амерички председник Вудро Вилсон.

       На развалинама Кајзер-рајха, Хабсбуршке монархије и Руске империје настаје низ држава које имају нову геополитичку улогу санитарног кордона према бољшевичкој Русији и тампон зоне између Руса и Немаца.

       Краљевина СХС настаје из геополитичког интереса западних велесила, али и због заблуда српске политичке и интелектуалне елите. Међутим, за нашу тему је најважније да је прва југословенска држава била производ нове структуре моћи у међународном систему након Великог рата.

Владимир Путин наступа у Минхену 2007.

       Док је ,,радила” равнотежа снага између сила победница и поражених трајале су и државе које су заузимале простор од Балтичког мора на северу и Црног мора и Јадрана на југу.

       Хитлерова Немачка је нападом на Пољску срушила Версајски поредак, тако да је крај Краљевине Југославије као геополитичког ,,чеда” Версајског поредка био питање времена.

       Друга, социјалистичка, Југославија настаје не само кроз герилску борбу два антифашистичка покрета, већ и кроз велику геостратeшку игру ,,савезника”, која се играла на бојном пољу али и на великим конференцијама. Нови поредак света, чије границе су нацртали војници на фронту али и велика тројка Рузвелт, Стаљин и Черчил на конференцијама, постаће основа за нову  хладноратовску биполарну структуру моћи.

       Друга Југославија је имала привилеговану геополитичку позицију али само у тој међународној структури, између Источног и Западног блока.

       Када разматрамо унутрашње разлоге распада социјалистичке Југославије долазимо до предетерминисаности, тако да је сваки узрок могао бити довољан за рушење државе која је створена ван геополитичке логике. Међутим, спољно разбијање Југославије било је последица рушења биполарне структуре моћи.

       Тријумфом у Хладном рату САД успостављају ,,нови светски поредак” како је униполарну структуру моћи назвао Џорџ Х. В. Буш.

       Први пут у историји успостављена је глобална доминација пуног спектра једне суперсиле, која је почела да успоставља своју геополитичку и идеолошку структуру.

       Идеолошки манифест написаће Френсис Фукујама у књизи ,,Крај историје и последњи човек”, која се заснивала на теоријској тврдњи и предвиђању о идеолошком тријумфу политичког и економског либерализма.

       Либерални Запад је постао ,,острво мира” које је свим средствима требало проширити на остатак света.

       Историја, односно кризе и ратови су се дешавали на пост-просторима комунистичких федерација, пре свега СССР и СФРЈ, које је нова униполарна структура моћи ревносно мрвила.

       Поново је нова геополитичка реалност срушила југословенску државу која је била орочена да траје колико и међународни поредак чији сегмент је била.

       Амерички униполарни моменат на југословенском простору прави нову (гео)политичку архитектуру по манихејском принципу пријатељ-непријатељ. Срби су ,,препознати” као геополитички и идеолошки непријатељ Западне супермације. САД и остатак политичког Запада су 90-их снажно војно интервенисали против српског ,,острва историје” које је требало војнички поразити.

       Како је грађански рат у БиХ био најкрвавија фаза рата на постјугословенском простору, тако је западни интервенционизам против српског фактора у политичком и стратешком смислу на овом простору био најодлучнији и најснажнији.

       Данашња БиХ настаје у новембру 1995. године на мировној конференцији у Дејтону коју су организовале САД, док су остали актери само асистирали.

       Мировном споразуму је претходила промене војне равнотеже на ратишту.  Наиме, ВРС је након три године кроз здружену војну интервенцију НАТО пакта и офанзиву муслиманско-хрватских снага и регуларне Хрватске војске изгубила премоћ у рату.

       Историјска несрећа била је у томе што се српски народ баш на врхунцу униполарног момента (америчке доминације пуног спектра) борио за своју државност.

       Босна и Херцеговина и њен политички систем настају као директни одраз униполарне структуре у којој су САД биле главни геополитички архитекта у светским пословима.

       Дејтонска БиХ је замишљена као децентрализована државна заједница, заснована на два ентитета и три конститутивна народа. Дејтонски споразум је макар у минимуму уважио и српски национални интерес у БиХ, кроз прихватање Републике Српске која је настала кроз оружану, политичку и правну борбу српског народа.

       Неолиберални јастребови у Вашингтону су имали намеру да кроз послератни процес ,,изградње државе” разграде дејтонску БиХ која је ипак уважавала политичку и историјску реалност.

       Вашингтон је снажно политички и економски подржао Федерацију БиХ (неколико милијарди помоћи за обнову), док је са друге стране Република Српска била под константним притиском. Комплетно политичко и војно руководство Републике Српске нашло се пред оптужбама за најтеже ратне злочине.

       Западни интервенционизам у БиХ се нелегално институционализује кроз Канцеларију  високог представника (ОХР), Савјет за спровођење мира (PIK), стране судије у Уставном суду, чиме БиХ и dejure постаје протекторат Вашингтона и Брисела.

       Поред тога дејтонска БиХ постаје идеолошки и геополитички експеримент којим САД желе да покажу да могу у неолибералном духу направе грађанску, мултикултурну и мултиетничку државу од супстрата три цивилизације које имају дугу историју међусобног сукоба.

       Политички процеси унутар БиХ од 1995. године до 2008. године одговарају међународним процесима где је америчка хегемонија потпуна и одлучује о свим светским питањима.

       Једна од најтежих послератних година за Републику Српску била је 1999. када је извршена НАТО агресија на СР Југославију и када је на арбитражи Брчко издвојено из политичког и територијалног континуитета Републике Српске.

       У овом периоду највише надлежности Републике Српске је пренесено на ниво заједничких институција, што је потврдило нову међународну реалност у којој је политика силе заменила међународно право.

       Као преломна година после које Американци губе глобалну доминацију пуног спектра узима се 2008. година. Те године Руска Федерација у рату против Грузије спречава дестабилизовање Кавказа.

       Показало се да Путинов говор из фебруара 2007. године на безбедоносној конференцији у Минхену није био само реторичка критика Pax Americana.

       На другој страни Евроазије, НР Кина почиње са конвертовањем своје економске моћи у (гео)политичку и војну моћ кроз велике геостратешке пројекте на копну и на мору, потпуно супротно америчкој спољној и безбедоносној политици.

       Паралелно са овим раним променама у међународној структури отпор Републике Српске унитаризацији БиХ почиње бити све одлучнији. Нарочито је важна 2007. година када се Бања Лука одлучно супроствила гашењу МУП Републике Српске.

       Са променама у структури међународног система - отпор политичког руководства Републике Српске спољном интервенционизму и бошњачкој мајоризацији бивао је све сигурнији. Тако да слабљење улоге Високог представника од 2012. године до данас није последица вредносне промене политике Запада према Републици Српској, веће све веће дипломатске подршке Руске Федрације дејтонској позицији српског ентитета.

       Такође, све веће учешће НР Кине у инфраструктурним пројектима на Балкану дало је шансу да се нађу нове економске алтернативе финасирању са Запада, а које нису претходно политички условљене. Уз то, застој у процесу проширења Европске уније на тзв. Западни Балкан смањио је притисак Брисела на унутрашње рефеорме, које су по правилу значиле урушавање правног и политичког система дефинисаног Дејтонским мировним споразумом.

        Истовремено је економски и политички оправак Србије значио све стабилнију подршку Републици Српској.

Жељко Будимир

       Појава нових идеја о прекомпозиција граница на Балкану, које су се појавиле у форми nonpaper такђе је одраз нове геополитичке реалности у свету. Не улазећи у суштину тих сценарија, може се закључити, да ни унутар држава Европске уније не постоји сагласност о томе како треба изгледа Балкан у наредним деценијама.

       Државе старе и нове Европе унутар ЕУ не гледају на исти начин на неуспеле државне пројекте на својим границама, који постају све већи безбедоносни изазов.

       Мигрантска криза и пандемија вируса Covid-19 је само оголила те односе између богатог центра и сиромашне периферије, тако да је суверена држава поново остала једини сигуран актер на позорници историје.

       На почетку друге деценије 21. века униполарни поредак се несумњиво  трансформише у мултиполарни, а БиХ која је настала као идеолошки пројекат америчке униполарне хегемоније има шансу да опстане само ако задржи дејтонску уставну структуру. Из досадашње политичке историје видимо да ни једна држава (протекторат) која је своје трајање везала за политичко старатељство међународног фактора не може да траје ако тај утица изостане.

       Свесна ове чињенице бошњачка политичка елита покушава да убрза процесе који воде ка унитаризацији БиХ, користећи механизме страног интервенционизма унутар БиХ. Истовремено, очекујући да Брисел и Вашингтон казне руководство Републике Српске и заврше изградњу бошњачке националне државе.

       Власт у Републици Српској је схватила промене које су се десиле у међународном систему и сходно томе пружила отпор страном интервенционизму. Међутим, један дио политичких лидера опозиције се понаша као да се на међународном плану није ништа променило. Показује се сервилност и комформизам према оним субјектима међународне политике који су доказали лоше намере према српском народу и Републици Српској.

       Промене у глобалној структури моћи могу помоћи само онима народима који су свесни тренутка тих промена. Највећа опасност по опстанак Републике Српске лежи у нејединству њене политичке елите која често није била свесна спољних изазова јер је заузета ситним политичким и личним интересима.

   (Излагање др Жељка Будимира на трибини „Договор или разлаз у БиХ“ у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку Представништва РС у Србији)