Вујовић: Српска да тражи враћање и војске, али и да покаже чврстину у одбрани црвених линија
ТРИБИНА „ИЗВОРНИ ДЕЈТОН ИЛИ МИРНИ РАЗЛАЗ У БиХ“ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПОРТАЛА „СВЕ О СРПСКОЈ“ И „ФАКТИ“
* Најважнији циљ Републике Српске у преговорима би требало да буде ликвидација механизама за политичко-правно насиље страног фактора и званичног Сарајева над званичном Бањалуком – а ти механизми се своде на институцију високог представника и деловање странаца у Уставном суду БиХ
* Република Српска би морала чврсто да инсистира на повратку главне надлежности која јој је одузета у односу на изворни Дејтон, а то је располагање сопственим војним снагама. Са рањивим границама и негативним искуством из 90-их година, у региону који је одувек био нестабилан, основни животни интерес Републике Српске и највећа гаранција њене безбедности биле би сопствене оружане снаге
* Сваки договор који не би подразумевао укидање институције Високог представника и улоге странаца у Уставном суду БиХ, те повратак изворних дејтонских надлежности Републике Српске, представљао би привремено и пролазно решење које би на дужи и средњи рок водило у нове системске кризе
______________________________________________________
ПРЕ неколико година духовито је примећено да политички представници три народа у БиХ не могу да се договоре ни око временске прогнозе.
Утисак је да то ипак није тачно: најмањи заједнички садржалац око којег могу да се сложе политички актери у БиХ јесте да је та држава дисфункционална. Проблем је, међутим, што сваки покушај да се овај најмањи заједнички садржалац прошири неминовно изазива дубоке поделе укорењене у дијаметрално супротним визијама о функционалности босанско-херцеговачке државе.
У том вишегодишњем размимоилажењу настала је једна чудна врста стабилности чији назив звучи помало парадоксално – стабилна дисфункционалност.
Другим речима, једина стабилна, трајна и одржива политичка чињеница о БиХ је та да никакве политичке функционалности у тој држави нема већ годинама уназад.
Будући, дакле, да се политички представници Срба, Хрвата и Бошњака условно слажу да садашња Босна и Херцеговина није функционална држава, што је очигледно и страним посматрачима, долазимо до закључка да предлог разговора о будућности БиХ који је иницирала Скупштина РС није нарочито проактивна иницијатива, већ изнуђена нужност као предуслов за решавање проблема чије постојање не негира ниједна од три стране, без обзира на различита виђења поводом тога ко или шта је главни кривац за такву ситуацију.
Александар Вујовић
Мотиви за овакав потез свакако су били структурне природе, али у политици никада не треба губити из вида ни актуелну конјунктуру. У том смислу је симптоматично што је ова иницијатива Скупштине Републике Српске дошла након јасних порука нове америчке администрације – конкретно Ентонија Блинкена и Метјуа Палмера – да се још увек најмоћнија – премда залазећа – светска сила неће свим својим капацитетима ангажовати на инжењерингу политичке структуре БиХ у складу са визијом коју дели велики део бошњачке јавности, а која се већ годинама углавном манифестује кроз политику Странке демократске акције.
Због тога је тајминг иницијативе добар, јер долази непосредно након што је кључни заговорник унитаризације БиХ – бошњачка политичка елита – доживео неку врсту отрежњења од илузије да ће имати велики ветар у леђа од стране западних сила.
Осим тога, договор је инициран и након такозваног „нон-пејпера” словеначког премијера Јанеза Јанше који актуелизује идеју о усклађивању политичких са ентничким границама на Балкану.
Без обзира што су различити европски и регионални центри моћи пожурили да се ограде од Јаншиног потеза, јасно је да је његов „нон-пејпер” постигао свој главни резултат – иницирао је расправу о одрживости Босне и Херцеговине у својој актуелној политичкој форми.
У том смислу, иницијатива Скупштине Републике Српске може се посматрати и као покушај доприноса тој расправи.
Поред структурних услова, о којима је много пута до сада било речи, а због којих професор Ненад Кецмановић БиХ назива „немогућом државом”, и унутрашњих дневно-политичких збивања која се тичу саме БиХ, утисак је да део разлога за покретање ове иницијативе Скупштине РС лежи и у истанчаном осећају српског руководства из Бањалуке за дух епохе.
Стручњаци за међународне односе данас су сложни да живимо у свету са све мање правила, односно у свету без кредибилног међународно-правног оквира којег би се придржавали сви центри геополитичке моћи, а њих је данас свакако више од једног, колико их је било током 90-их када је настао правно-политички архитектонски оквир данашње Босне и Херцеговине.
У ваздуху се осећа да је цео свет на прагу хаотичне борбе свих против свих, а у ситуацијама великих геополитичких колебања ослањање на спољно туторство није паметна опција, напротив.
Да поједноставимо, регионални интереси Србије, као уставом дефинисане матичне државе свих Срба и потписнице Дејтонског споразума, не смеју бити занемарени у околностима геополитичке нестабилности која је захватила не само Балкан, већ и практично цео свет. То значи да иницијатива Скупштине Републике Српске има за циљ да бошњачкој страни и међународној јавности стави до знања да српски народ неће мирно ћутати и трпети да се политичка капа Босне и Херцеговине кроји по калупу који би подразумевао игнорисање и занемаривање већинског осећања два од три конститутивна народа.
Уколико представници друге две стране прихвате предлог за разговор, то би подразумевало да политички представници српског народа заузму став који не подразумева дефинитивно државно раздруживање.
Тудор Пантиру, Ангелика Нусбергер и Хелен
Келер - стране судије у Уставном суду БиХ
У том смислу најважнији циљ Републике Српске у преговорима би требало да буде ликвидација механизама за политичко-правно насиље страног фактора и званичног Сарајева над званичном Бањалуком – а ти механизми се своде на институцију високог представника и деловање странаца у Уставном суду БиХ. Обе ове институције, прва по свом устројству, а друга самом чињеницом свог постојања, дубоко су проблематичне са аспекта савремене међународне праксе и предстаљају реликте прошлих векова и епоха.
Осим тога, Република Српска би морала чврсто да инсистира на повратку главне надлежности која јој је одузета у односу на изворни Дејтон, а то је располагање сопственим војним снагама. Са рањивим границама и негативним искуством из 90-их година, у региону који је одувек био нестабилан, основни животни интерес Републике Српске и највећа гаранција њене безбедности биле би сопствене оружане снаге.
Будући да је српски члан Предсједништва БиХ, који је и покренуо иницијативу према Скупштини РС, већ формулисао да она има двоструки циљ оличен у формули „договор или мирни разлаз“, није претерано рећи да би сваки договор који не би подразумевао укидање институције Високог представника и улоге странаца у Уставном суду БиХ, те повратак изворних дејтонских надлежности Републике Српске, представљао привремено и пролазно решење, које би на дужи и средњи рок водило у нове системске кризе.
У том смислу српска страна може и да остави одређени простор за компромис тиме што би пристала да улога високог представника и улога странаца у Уставном суду БиХ наставе да постоје искључиво ако им се одузму извршне и судске надлежности, односно ако се њихова улога сведе на неку врсту кадровске легитимизације присуства међународне заједнице у БиХ у статусу пуког посматрача.
Наравно, неизбежно се поставља питање шта би требало да уради Бањалука уколико из Сарајева не прихвате ниједан предлог Републике Српске, што је и највероватнији сценарио.
Пре свега требало би рећи да је предуслов сваке успешне иницијативе овог типа одржавање минимума политичког јединства међу политичким актерима у Републици Српској, као и јединства између званичне Бањалуке и Београда.
Превелика љубав и срдачни односи између власти и опозиције нигде у свету нису природна и уобичајена појава, али би свест о више пута историјски потврђеној угрожености српског народа свакако морала бити корективни фактор у размишљању сваког зрелог и одговорног политичара у Републици Српској. Нарочито у ситуацији у којој се из Сарајева свакоедневно прети ратом, и то директно и отворено, без дипломатских рукавица.
Ударање у ратне добоше од стране бошњачке политичке елите сваки пут кад се „миран разлаз” помене као опција за излазак из босанско-херцеговачког политичког ћорсокака ствара утисак да нису сазрели услови за мирно раздруживање три народа, односно да осамостаљење Републике Српске, као ни њено евентуално припајање Матици, у овом тренутку није опција о којој би требало размишљати, без обзира на потезе Сарајева и спољних центара моћи. И у том смислу често се чује да малобројни народи морају да се прилагођавају реалности коју креирају велике силе.
Наравно, није спорно да српски народ и његови политички представници морају тежити да спорове са комшијским народима решавају разговором и да држе испружену руку према свим релевантним међународним актерима који одлучују о политичким збивањима у нашем региону. Међутим, често се превиђа да трајна демонстрација чврстине, доследности у стратешкој визији и спремности да се бране црвене линије с протоком времена постају животворне чињенице које утичу на слику саме „реалности на терену”, односно на перцепцију реалности од стране великих сила.
Другим речима, колективна спремност српског народа да брани своја елементарна политичка права, која се испољила у иницијативи Скупштине Републике Српске, тренутно представља историјску чињеницу вишег реда у креирању босанско-херцеговачке политичке реалности у односу на октроисану уставно-правну могућност да се даље дерогирају надлежности Републике Српске преко деловања страног фактора у Уставном суду БиХ и у канцеларији високог представника.
Зато је изузетно важно да српски политички актери остану непоколебљиви кад је у питању одбрана права српског народа да живи без спољног туторства које асоцира на превазиђени период колонијалистичке епохе. Јер, није без разлога написано у Горском вијенцу, својеврсној српској ризници мудрости: „Одбрана је с животом скопчана”.
(Излагање Александра ВУЈОВИЋА, уредника Новог Стандарда, на трибини „Изворни Дејтон или мирни разлаз у БиХ“, која је одржана у Београду у организацији политичких портала „Све о Српској“ и Факти“ уз подршку Представништва Републике Српске у Србији)
