Копривица: (Пост)ђукановићевска Црна Гора нема право да рачуна на срца црногорских Срба

РАЦИОНАЛНА ОДБРАНА СРПСКИХ ИНТЕРЕСА - КАКВО ЈЕ РОДОЉУБЉЕ СРБА У ЦРНОЈ ГОРИ МОГУЋЕ (1 део)

* Не може бити безусловне оданости према Црној Гори, каква се очекује у односу грађана према својој држави. Почевши од 1997, држава Црна Гора је у својем карактеру системски преправљана и направљена тако да постане идентитетски казамат за црногорске Србе, простор унутар којег ће они бити национално, морално, правно и економски угрожавани, тако да им се што више смањи број, да буду натјерани на идентитетску конверзију или да напусте Црну Гору

* Црногорски Срби, до даљњега, нијесу у моралној обавези да државу Црну Гору сматрају својом отаџбином, тј. (безусловно) родољубље црногорских Срба према држави Црној Гори више није могуће, пожељно, нити цјелисходно. То, наравно, нема никакве везе с нашим осјећањима према историјској Црној Гори – не само зато што је она била српска, дакле наша...

* Не треба да се чуде што ми, на примјер, не можемо да навијамо за спортске представнике и репрезентације Црне Горе, јер они репрезентују Црну Гору која није наша

* Држава Црна Гора тек треба да поново заслужи патриотизам црногорских Срба, и то тако што ће направити радикални заокрет у својем идентитетском хабитусу – од духа дукљанског „Мило-горја“, затеченог у њеним установама 30. августа 2020, односно у тренутку формалне смјене власти – ка духу његошевске Црне Горе. А судећи по низу потеза неких од актуалних највиших чиновника Црне Горе - нешто такво још није на видику

______________________________________________________

       Аутор: Часлав Д. КОПРИВИЦА

       КРИТЕРИЈ односа црногорских Срба према држави Црној Гори, према њеним установама и представницима, и уопште према чињеници њеног постојања, треба бити прије свега однос те државе према њима самима, те према интересима српског народа у цјелини.

       За њих, након накупљених искустава с њеном „државношћу“, не може важити налог безусловне оданости према Црној Гори, какав се, макар хипотетички, очекује у односу грађана према својој држави. 

       Разлог је тај зато што је, почевши од 1997, држава Црна Гора у својем карактеру системски преправљана и направљена тако да постане идентитетски казамат за црногорске Србе, простор унутар којег ће они бити национално, морално, правно и економски угрожавани, тако да им се што више смањи број, да буду натјерани на идентитетску конверзију или да напусте Црну Гору.

       Као што знамо, то се у не малом броју случајева и догодило.

       Родољубље, као и, рецимо, однос између дјеце и родитеља (у оба смјера) подразумијева једну врсту безусловне оданости – због саме чињенице да ми је неко родитељ, односно потомак. Одатле проистиче и могућност праштања ако се неко у том односу не покаже најбоље, рецимо „мајка-отаџбина“ према својој „дјеци“.

       Међутим, Црна Гора, каква је почела да се помаља од 1997. и каква, у суштини, и данас постоји, није се случајно огријешила о црногорске Србе, већ је она срачунато направљена да би била антисрпска, па стога и изразито непријатељска према својим српским грађанима. Утолико, црногорски Срби, до даљњега, нијесу у моралној обавези да државу Црну Гору сматрају својом отаџбином, тј. (безусловно) родољубље црногорских Срба према држави Црној Гори више није могуће, пожељно, нити цјелисходно.

       То, наравно, нема никакве везе с нашим осјећањима према историјској Црној Гори – не само зато што је она била српска, дакле наша, већ и стога што се Србин може бити само припадањем конкретном српском завичају. А за нас, за наш представно-имагинитивни свијет, Црна Гора је и даље – без обзира на сва огријешења ђукановићевске „Црне Горе“ о свијетле црногорске традиције – наш српски завичај.

       Но данас, у реалности у (пост)ђукановивћевске Црне Горе, не постоји морална нити грађанска обавеза емотивне коидентификације Срба с њом, с њеним представницима и симболима. Осим тога, то под оваквим околностима уопште не би било ни рационално.

       „Рационалнō“, дакле, постаје кључна ријеч политичке перцепције и политичког дјеловања црногорских Срба, јер када неко/нешто према вама показује дуготрајно, системско непријатељство, тада, поред негативне емоције према таквом, непријатељском ентитету, постаје савјетно и оправдано практично заузимање циљнорационалног става према њему. А рационално је образовати став према држави Црној Гори с обзиром на цјелокупне, па и идентитетске интересе (црногорских) Срба – по принципу реципрочности, тј. како она према нама – тако и ми према њој.

       Утолико, црногорским Србима треба бити стало до добробити Црне Горе само као засебног друштвеног, те економско-правног простора који, као историјска посљедица кривотвореног референдума из 2006, представља фактички, неизабрани оквир њихове егзистенције.

       Међутим, свеобухватна добробит Црне Горе – која би, поред осталога, подразумијевала и консолидацију њене државности у равни емотивне интериоризације њене егзистенције и код њених српских грађана – што би било нормално, да је ђукановићевска држава Црна Гора нормално настала – то није нешто што би црногорски Срби требало да желе, на чему би требало да раде, или да пристају да их увлаче у политичке и друштвене аранжмане који би томе водили.

       Напросто, начином настанка и тиме како је дјеловала и шта је била још од прије тзв. „осамостаљења“ држава Црна Гора, ако не неповратно, а оно макар задуго – док се ствари корјенито не измијене, изгубила срца црногорских Срба, и до даљњега нема морално право да рачуна на њих.

       Зато не треба да се чуде што ми, на примјер, не можемо да навијамо за спортске представнике и репрезентације Црне Горе, јер они репрезентују Црну Гору која није наша. Тога морају бити свјесни не само званични представници црногорске државе него и сви грађани, те друштвени актери, нарочито они који нас лицемјерно-цинично прозивају због недостатка „патриотизма“.

       Држава Црна Гора тек треба да поново заслужи патриотизам црногорских Срба, и то тако што ће направити радикални заокрет у својем идентитетском хабитусу – од духа дукљанског „Мило-горја“, затеченог у њеним установама 30. августа 2020, односно у тренутку формалне смјене власти – ка духу његошевске Црне Горе.

       Судећи по низу потеза неких од актуалних највиших чиновника Црне Горе, нешто такво још није на видику.

       Поновно стицање услова за идентификацију овдашњих Срба с Црном Гором не треба бити препуштено само носиоцима власти у Црној Гори, већ ће то бити могуће превасходно уколико црногорски Срби својим неформалним и институционалним дјеловањем поврате своју/нашу Црну Гору, удахну јој изнова онај дух који је прије готово четврт стољећа протјерао злодух „дукљанства“.

       У ту сврху је неопходно одустати од, у одређеним фазама наше борбе у прошлости, неопходне пуке дефанзивне борбе за наша права.

       (беседа у Српској кући у Подгорици - следи наставак)