Умро Влада Револуција – један од вођа студентских протеста 1968. у Београду
ВЛАДИМИР МИЈАНОВИЋ БИО ПРОТИВ И ТИТОВЕ ВЛАСТИ И ПРОТИВ КАПИТАЛИСЗМА И НАТО
* Повео је студенте из Студентског града ка центру Београда, где су заузели Ректорат БУ и заједно са групом професора прогласили Црвени универзитет „Kарл Маркс“
* Цео живот (сем неколико последњих година) прогоњен је као непријатељ режима, стално је био под присмотром полиције и обавештајних служби, једном речју - вечити дисидент
* Средином осамдесетих година успео је да оде у Америку, где је радио најразличитије занатске послове, био молер, а неко време возио и такси. Али, и тамо је учествовао у протестима, па му - откако се 2006. после 20 година ратио у Београд – није било више дозвољено да уђе у САД
____________________________________________________
Аутор: Јово ВУКЕЛИЋ, оригинал на - izmedjusnaijave.rs
ВЛАДИМИР Мијановић, познатији као Влада Револуција, вођа студентских протеста 1968. године у Београду преминуо је у 75. години у Београду.
Цео живот (сем неколико последњих година) прогоњен је као непријатељ режима, стално је био под присмотром полиције и обавештајних служби, једном речју - вечити дисидент.
Рођен је у Требињу 1946. године. Као студент социологије прикључио се студентским протестима 1968. године и убрзо је, под надимком Влада Револуција, постао један од вођа јунске побуне на Београдском универзитету.
Две године пре тога учествовао је у протестима против америчке интервенције у Вијетнаму.
У студентским протестима повео је студенте из Студентског града ка центру Београда, где су академци заузели Ректорат БУ и прогласили Црвени универзитет „Kарл Маркс“.
Владо Мијановић, вођа студентске
побуне 1968. године
Студентски протести, у којима су тада учествовали и Драгољуб Мићуновић, Никола Милошевић, Љубомир Тадић, Соња Лихт, Ђорђије Вуковић и други, окончани су говором Јосипа Броза Тита са терасе Ректората и чувеном реченицом: „Студенти су у праву“.
Међутим, нису се сви помирили са таквим исходом. Међу разочаранима је био и Мијановић.
У годинама након протеста био је хапшен и прогањан и никад није могао да се запосли.
Два пута је и осуђиван и на вишегодишње затворске казне, проглашен је за дисидента и „рушитеља уставног поретка“. И тако је третиран од тадашњих власти Југославије, а потом и Србије.
Цео живот је био под паском, присмотром тајних служби, као дисидент и непријатељ комунистичког и социјалистичког режима.
Средином осамдесетих година успео је да оде из земље у Америку, где је радио најразличитије занатске послове, био молер, а неко време возио и такси.
Тај део његове биографије јавности није познат, мада они који су га познавали кажу да се и тамо прикључивао протестима којима се тражило укидање смртне казне.
Владо Мијановић на изложби фотографија
са студентске побуне 1968.
Откако се 2006. - после 20 година - вратио из Америке у Београд, учествовао је у многим протестима и акцијама посвећеним одбрани људских права. Последњих година био је активан и у протестима против деложације, а укључивао се и у различите еколошке и друге протесте.
„Свима нам је био ослонац, узор и учитељ. Наш задатак је да преузмемо пламен који је он одржавао чак и када су сви други одустајали“, навели су чланови неформалне групе „Чувари/ке ватре“ на Фејсбуку.
Сахрана ће се, према жељи његових најближих, обавити у најужем кругу породице и пријатеља.
Вечити идеалиста и борац за правду
НАШЕ познанство и дружење трајало је тачно пола века.
Кад сам 1972. године уписао студије филозофије на Филозофском факултету, у време истеривања групе од осам професора Филозофског факултета са катедри за филозофију и социологију, убрзо сам упознао Влада Мијановића – Владу револуцију, студента завршне године социологије.
Сурови сукоби студената са Брозовом полицијом 1968, код надвожњака на Новом Београду обележили су цео живот Владе Мијановића
Био је тих, конспиративан, увек у покрету, неповерљив, док се не би уверио у супротно. Како смо се ми студенти из тадашњег ФОСС-а (Факултетског одбора савеза студената) супростављали избацивању (удаљавању) наших осам професора са Факултета - у томе нам је својим искуством несебично помагао Владо, дајући нам савете, предлоге шта, како и када да урадимо. И ја сам га углавном слушао.
Убрзо смо и нас десетак ухапшени, осуђивани од тадашњег Брозовог режима и постали смо дисиденти, а Владо нас је и тада саветовао како да се држимо, шта да говоримо.
У то време Владимир је био у браку са Љиљаном Јовичић Мијановић, управо дипломираном професорком социологије, храбром, бистром и одважном женом, образованом и доследном, која је такође била прогоњена од Брозових власти.
И она је била уз нас осуђене студенте и пружала нам је сваку врсту помоћи.
Влада није трпео капитализам и НАТО
Владо је касније са Бојаном Младеновић, студенткињом филозофије, отпутовао у Америку.
С њом има двоје, сада већ одрасле деце - Константина и Петру.
Живео је једно време у Сан Франциску, издржавао се радећи разне послове. И тамо је био активиста разних левичарских покрета, увек под присмотром служби и без потребних докумената и папира за стални и трајни боравак у САД.
Тако се и догодило - кад је дошао у Србију 2006. – да у САД више није могао да се врати, није имао потребне дозволе, нису му Американци дали да се врати!
Овде га је по доласку сачекао његов пријатељ из студентских дана - редитељ Љубиша Ристић и правом пролетеру без игде ичега од имовине – Владу понудио помоћ и смештај у баракама код чувене шећеране и његовог позоришта.
Личну карту је некако добио, али посла није имао, од силних пријатеља и великог броја угледних људи нико му није помогао - не да добије неки стан, него ни посао.
Никакав, бар да је добио посао библиотекара у некој библиотеци...
Такво задовољство у давању, у помагању другима, такву несебичност коју је испољавао Мијановић никада нисам срео у свом животу. Заслужио је свако поштовање због добрих дела које је постигао у свом животу.
Памтићу га као доброг човека са великим племенитим циљевима за које се несебично борио.
