Присталице Наваљног ридају што је њихов Јељцин завршио у затвору пре него што је успео да нешто уништи

НА НАШЕ ПОБЕДЕ ОНИ СИКЋУ КАО ЗМИЈЕ, НАШИ ПОРАЗИ СУ ЊИХОВА УРА-СЛОБОДА И УРА-ПРОГРЕС

* Ово са протестима (широм Русије) тиче се милиона, чији би животи би били уништени тријумфом иностранства. Јер, управо на тријумф иностранства се и своде све реалне жеље незадовољних. Све остало је само бесмислено демагошко брбљање о томе како ћемо овде живети на високој нози ако `срушимо тиранина`  

* Иностранство и захтев његове лутке (Алексеја Наваљног) да нас казне, изречен још пре седам година, то није слатко бунцање о томе како ће искоренити корупцију, како ће подићи пензије пет пута и како ће бити најпоштенији, најискренији... Они би то тобоже и учинили да им ми не сметамо. А ми им сметамо...

__________________________________________________________

       Аутор: Дмитриј ОЉШАНСКИ

       ИЗМЕЂУ нас и ових непријатних људи који ридају што је њихов свеже склепани Јељцин изолован пре него што је ишта успео да уништи - постоје само четири броја. Два. Нула. Један. Четири. Конкретно: 2014-та.

       Само четири броја, а колико је у њима живота и смрти, туге и радости.

       Те бројке су сам избор судбине.

       Када смо ми били срећни 18. марта (кримски референдум 2014-те), они су мрзили и проклињали (тада је овај њихов што је затвору објавио чланак у The New York Times са предлозима како казнити Русију за оно што се дешавало).

       Када смо ми 2. маја (2014-те) преживљавали незамисливу трагедију (спаљивање живих људи у Одеси), они су зевали и смешкали се...

       На наше победе они сикћу као змије, а наши порази су њихова ура-слобода и ура-прогрес.

       Дакле, све ово што се сада догађа не тиче се биографије једне особе, није питање јурњаве по московским улицама, нити досадне политичке конкуренције, каква постоји у уређеним  земљама.

       Не, ово је питање будућности милиона наших људи, а и припадника наше војске, чак и оних који ће доћи касније.

       Ово је питање које се тиче и многих других, чији би животи би били уништени тријумфом иностранства. Јер, управо на тријумф иностранства се и своде све реалне жеље незадовољних. Све остало је само бесмислено демагошко брбљање о томе како ћемо овде живети на високој нози ако `срушимо тиранина`.

       То брбљање се механички понавља од 1989. године и срачунато је на фасцинирање глупости.

       Иностранство и захтев његове лутке да нас казне, изречен још пре седам година, то није слатко бунцање о томе како ће искоренити корупцију, како ће подићи пензије пет пута и како ће бити најпоштенији, најискренији...

       Они би то тобоже и учинили да им ми не сметамо. А ми им сметамо...

       Не само држава која, како видимо, не жели да се преда, не само полиција којој је ових дана најтеже – хвала јој (!) - већ и свака неупадљива особа која се потруди да не подлегне пропагандном зомбирању (ах, како ћемо да живимо без корупције!).

        Ипак, ускоро ћемо имати прилику да чујемо како њихова „грамофонска плоча“ понавља: коруп... упц... уп... изађите на тр... ми смо слоб... слоб...

       Узгред, то је истина. Такви су они....