Тајванка Чен Шуче продавачица на пијаци, а другима помогла са 322.000 долара
„ФОРБС АЗИЈА“ ЈЕ ПРОГЛАСИО „ХЕРОИНОМ ФИЛАНТРОПИЈЕ“
- „Новац има своју сврху само када се искористи где је највише потребан и када га искористе они којима је потребан баш у том тренутку“, уверена је Чен која устаје у 3 ноћу и продаје воће и поврће и до 19 сати
ТАЈВАНКА Чен Шуче је за свет учинила далеко више него сви богати и славни људи.
Зарађујући скромно за живот, продајући воће и поврће на тезги у градићу Таитунг, на истоку Тајвана, ова жена је током година даровала чак 322.000 долара разним хуманитарним организацијама, што је чини можда и најдарежљивијом женом на свету, али и највећом азијском добротворком.
„Новац има своју сврху само када се искористи где је највише потребан и када га искористе они којима је потребан баш у том тренутку“, каже Чен, додајући да је сасвим сигурна да је њен тешко зарађен новац пронашао пут до оних којима је најпотребнији.
Инспирисана својим тешким и сиромашним детињством, Чен је одлучила да цeo живот посвети онима који у животу нису имали среће као она у каснијим годинама живота. Иако би многи помислили да и нема бог зна шта да донира, она је један од најдарежљивијих донатора у Азији. Наиме, дала је 32.000 за дечји фонд, затим 144.000 за изградњу библиотеке у једној локалној школи, те 32.000 долара за локално сиротиште у свом граду.
Штавише, она се годинама финансира троје деце из тог сиротишта. Свеукупно, до сада је донирала 322.000 долара и не планира да се ту заустави.
Међутим, није сав тај силни новац који је донирала то што је чини хероином, већ напротив, њена скромна појава. Она, за разлику од моћних и богатих који дају новац само кад снимају камере или севају блицеви, избегава да се појављује у јавности,
„Заиста, нема ту шта да се претерано прича, не дајем новац да бих се с неким такмичила“, каже ова скромна жена.
Управо због њене скромности, ушла је у топ 100 најутицајнијих људи магазина „Тајм“ за 2010. годину, а „Форбс Азија“ ју је прогласио „хероином филантропије“.
Рођена 1950. године, Чен је изгубила мајку непосредно након што је завршила основну школу. Како је била најстарије дете, морала је нагло да одрасте и помогне оцу да издржава породицу. Када је имала 18 година, разболeо јој се млађи брат, а његова болест је однела сву породичну уштеђевину.
Иако су добили новчану помоћ од комшија и пријатеља, њеном брату није било спаса. Међутим, љубазност и доброта тих људи инспирисали sу је да и сама почне помагати људима, што је и учинила чим је сакупила прву већу уштеђевину.
Након неког времена, умро јој је и отац и Чен је морала да преузме бригу о остатку породице. Није имала другог избора него да закупи тезгу на локалној пијаци и почне продавати воће и поврће.
Чен устаје у три ноћу. Прво припреми робу за пијацу, а онда одлази у град, где уз своју тезгу остане и до седам сати увече. Штавише, њене колеге кажу да прва дође, а последња оде, због чега су јој остали дали и титулу „менаџера пијаце“.