Они који не разумеју да је «статус Косова» - статус Србије, целу Србију претварају у «замрзнути конфликт»
НАТО РЕЧНИК: ОД «МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА» ДО «ЗАМРЗНУТОГ КОНФЛИКТА»
(Аутор: Горан Дивац)
* Синтагмама „милосрдни анђео“, „хуманитарна интервенција“, „ваздушна кампања“ и сл. није Запад преварио нас него пре свега сопствено и део светског јавног мњења, али смо и ми насели на „Западни Балкан“, „Прешевску долину“, а ових дана је поново ушао у жижу интересовања и различитог тумачења појам „замрзнути конфликт“
* Смишљен је да замени већ познате и одомаћене синониме за косметски проблем, као што су: лажна држава, или НАТО држава, или привремено окупирана територија Србије – који су сви истинитији и тачнији него замрзнути конфликт
* Ту причу о замрзнутом конфликту је прихватио нико други него наш председник, уз неизбежну бригу о нашој деци и уз чврсту намеру да се сви наши проблеми реше сад и одмах, упркос неповољним међународним околностима и још увек живом исфабрикованом светском одијуму према нама, те великом отпору у народу, цркви и међу интелектуалцима незараженим вирусом аутошовинизма
* Једини реалан и реалистичан приступ проблему Косова и Метохије морао би бити да ће он трајати дуго и да ће остати, у овом или оном смислу, не само нашој деци него и унуцима, можда и праунуцима. На то се морамо припремати, уместо да се заваравамо да ћемо га решити ускоро и једном заувек
* Ко је, уосталом, дао право Немачкој да одлучује о нашој територији, па онда - да ли смо ми Европа или нека тамо Тунгузија, па кога смемо да сматрамо пријатељима а кога не, а да не говоримо о томе да нису пропуштали ниједну прилику у прошлом веку да нам ломе главу? Није ли и то замрзнути конфликт који се може у свакој погодној прилици одмрзнути?
______________________________________________________________
Пише: Слободан ЈОВАНОВИЋ
ЈЕЗИК и речи су највеће чудо „од како је свијет настануо“. Шта се све њима може открити, али и сакрити, обелоданити, али и затамнити, различито или чак супротно употребити, разумети и протумачити, подметнути, преварити и изманипулисати – тешко је и замислити.
Скоро да би могло да се каже да је та творба речи, појмова, кованица и синтагми, та семантика могућих и немогућих значења, постала најопакији вид пропаганде и манипулације. И то зато што је најтеже препознатљив и зато што се догађа пре него што је бављење неким проблемом и почело. Оног тренутка кад прихватите ознаке неких феномена унутар проблема или ознаку самог проблема, ви сте већ изманипулисани.
Безброј је примера којима је западни политички ум настојао и успевао да нас превари карактеристичним именовањем појединих догађаја и проблема и њиховим погрешним вредносним конотирањем зарад прикривања својих стварних планова и намера. Синтагмама „милосрдни анђео“, „хуманитарна интервенција“, „ваздушна кампања“ и сл. није додуше преварио нас него пре свега сопствено и део светског јавног мњења, али смо и ми насели на „Западни Балкан“, „Прешевску долину“, а ових дана је поново ушао у жижу интересовања и различитог тумачења појам „замрзнути конфликт“.
Смишљен је да замени већ познате и одомаћене синониме за косметски проблем, као што су: лажна држава, или НАТО држава, или привремено окупирана територија Србије – који су сви истинитији и тачнији него замрзнути конфликт.
Разлог пак за садашњу учесталу употребу тог појма је , наводно, сукоб око Нагорно Карабаха, али је заправо реч о нестрпљењу и појачаном притиску неких западних центара моћи - спонзора косовске независности – да Србија што пре стави потпис испод тог њиховог наума.
Предуго, наиме, траје то њихово недовршено и недовршиво дело као сведочанство њихове немоћи да спроведу што су намерили. Или, што би рекао Мажуранић, `срамота је такоме јунаку џилитнут се ме погодит циља`...
Већ 12 година их више од пола света не слуша, чак ни неколико европских држава, а двадесетак земаља је већ променило одлуку и отказало признање. Не иду им ни гласања у међународним организацијама – од УНЕСКО-а и Интерпола до Уједињених нација.
Зато европски званичници учестало изјављују да су преговори Београда и Приштине у завршној фази и само што није склопљен правно обавезујући споразум који подразумева међусобно признање две државе – Србије и Косова.
У ту сврху поново је ангажован медијатор Лајчак који нас је већ једном усрећио раздруживањем Црне Горе и Србије.
Узгред, једно неизбежно питање апропо Лајчака: Зашто им је било толико стало да Црна Гора изађе из заједнице са Србијом?
Мало је рећи да су поједини европски центри моћи, многи званичници и неизбежни медији навијали за то. Били су у грозници од жеље да се то догоди. За такав један циљ сва су средства била дозвољена. Али, то је било и прошло, као што је било и прошло протеривање Срба из Хрватске, па онда окривљавање Срба за све и свашта, сатанизовање и бомбардовање... и ко зна шта нам још све желе и спремају у својим хуманим и паметним главама.
Тренутно имају много тежи и већи циљ од разбијања СФР Југославије и рушења СР Југославије – да смање Србију за двадесетак посто, ваљда из страха од велике Србије, што значи да им је и ова очигледно велика и да би нас, за сваки случај свели на ниво малих средњоевропских и балканских државица које ће бити лак плен великог и моћног европског брата.
Тако бар говори Хандке који добро зна те њихове снове и геостратешке константе.
Уосталом, све је то већ виђено, и то по много пута, у новијој европској историји и географији.
Елем, поново је изабран већ доказани и успешни Лајчак, да нас убеди како то и није тако страшно и лоше и како ће нас после тога примити под своје окриље и можда оставити на миру. Добро, видећемо шта ће бити с Војводином, Републиком Српском, Рашком облашћу, вероватно ће и за то да буде задужен Лајчак , и мање-више то је то.
У противном, имаћемо и даље замрзнути конфликт, а он се увек може претворити у одмрзнути, у погром, у нови егзодус и олују, а онда не само да неће бити нових инвестиција него ће и ови инвеститори побећи, по команди. Тако бисмо остали и без ове колонијалне привреде коју су нам, у очекивању нашег добровољног харикирија, омогућили Немци и драга нам Меркелова.
Пекинг поводом Тајвана не пада на
причу о замрзнутом конфликту
Ту причу о замрзнутом конфликту је прихватио нико други него наш председник, уз неизбежну бригу о нашој деци и уз чврсту намеру да се сви наши проблеми реше сад и одмах, упркос неповољним међународним околностима и још увек живом исфабрикованом светском одијуму према нама, те великом отпору у народу, цркви и међу интелектуалцима, незараженим вирусом аутошовинизма.
Нико да бар постави питање – зашто се за косовски проблем употребљава синоним замрзнути конфликт, а не део Србије под окупацијим, колико год та окупација или тзв. међународна управа трајала?
Ако је турска окупација трајала више векова, може и ова, како год и чија год се звала и била. Уосталом, зар се и стање у БиХ не може, по истом семантичком правилу, означити као замрзнути конфликт? Па онда положај Срба у Хрватској? На крају и релација Немачка – Србија.
Ко је, рецимо дао право Немачкој да одлучује о нашој територији, па онда да ли смо ми Европа или нека тамо Тунгузија, па кога смемо да сматрамо пријатељима а кога не, а да не говоримо о томе да нису пропуштали ниједну прилику у прошлом веку да нам ломе главу? Није ли и то замрзнути конфликт који се може у свакој погодној прилици одмрзнути?
Србима у Хрватској се, на пример, отворено прети, не дозвољава им се право на повратак у своје домове, ломе ћириличне табле и шта све не. А политички односи у БИХ? Да, био је Дејтонски споразум, али и стање је и даље потенцијално конфликтно, преко 80 дејтонских ингеренција Републике Српске је укинуто за петнаестак година...
Ко гарантује да тај потенцијални конфликт неће прерасти у стварни?
Зашто је, наиме, само Космет замрзнути конфликт? Ваљда да се што пре потпише правно обавезујући споразум и да Србија призна „државу Косово“.
Хоће ли се тиме, међутим, нешто променити у свакодневном, неподношљивом, животу Срба на Космету? Верује ли неко да уистину хоће? Колико ће Србе заштитити потписи великих сила – спонзора косовске независности?
Ердоган би да већ сада одмрзне кипарски конфликт
Онолико колико и потписи испод Дејтонског споразума (са поменутих 80 укинутих ингеренција РС), или Бриселског (после којег ни за пет година Албанци нису реализовали ниједну своју преузету обавезу, почев од заједнице српских општина), или Кумановског (после којег се догодио највећи, разобручени албански терор према незаштићеном српском становништву, иако су ту обавезу преузели Унмик и НАТО).
Другим речима, неће никакав страх од замрзнутог конфликта или било која друга актуелна формула и формулација које се помињу последњих дана и месеци и имплицирају брзо решење, како овај проблем не бисмо оставили нашој деци – уистину решити проблем Косова и Метохије.
Једини реалан и реалистичан приступ овом проблему морао би бити да ће он трајати дуго и да ће остати, у овом или оном смислу, не само нашој деци него и унуцима, можда и праунуцима. На то се морамо припремати, уместо да се заваравамо да ћемо га решити ускоро и једном заувек.
Као, уосталом и проблем Републике Српске, или проблем положаја Срба у Хрватској, без обзира на правно обавезујући Дејтонски споразум или на обострано признање Србије и Хрватске.
За тако тежак и дубок проблем нема решења него решавања, то није чин него процес, те никакви притисци и застрашивања у виду флоскула о замрзнутом конфликту не би требало да нас наведу на историјску и непоправљиву грешку.
Као уосталом ни шаргарепа о скором уласку кроз рајска врата ЕУ.
То, наравно, никако не значи да не треба бити отворен за дијалог и спреман на компромис. Само на тај начин се могу проверавати нове идеје које могу да покрену ствари са мртве тачке, макар и мало по мало.
На пример, да предност треба дати економији, као и слободном кретању људи, роба и капитала /“мини Шенген“). Али ни заборављати на Резолуцију 1244 као на стратешку тачку ослонца и међународну тапију на тај део Србије, на шта нас упорно подсећају наши пријатељи.
Кад је о дијалогу и компромису реч, постоји у нашем случају бар један озбиљан проблем. Мало се зна или готово ништа не зна шта је садржај тог дијалога и о каквим компромисима је реч. То је за овако озбиљан државни и општенародни проблем – непримерено и контрапродуктивно, чак и уз разумевање потребе да се из тактичких разлога не могу баш сви детаљи износити у јавност.
Каталонци не пристају да остану
трајно `замрзнути` у Шпанији
Дубину косметског проблема најтачније је и најсажетије својевремено изразио Зоран Ђинђић: Статус Косова је, у ствари, статус Србије.
То разумевање до кога је дошао само годину и по дана од преузимања кормила Србије, Ђинђић је платио главом, а многи његови следбеници и наследници нису ни до данас схватили његову државну природу и суштину.
Џаба им сви побројани и непобрјани примери из нашег окружења, из ближе и даље прошлости, као и многобројна светска искуства.
Близу нам је, на пример, кипарски пример и његово трајање, затим Донбас, Јужна Осетија и Абхазија, Шпанија и њени проблеми с Каталонијом и Баскијом, а тек знани и незнани, замрзнути и одмрзнути конфликти широм Африке, Азије и на другим странама света. Кина, на пример, више деценија не признаје независност Тајвана и сматра га делом своје територије.
Уместо даљег набрајања, поменимо још само Хонгконг: Кина је чекала читав век да се Хонгконг врати у састав матичне државе и кад се правно обавезујућим споразумом то и догодило и изгледало да је проблем тиме решен, замрзнути конфликт се „одмрзао“.
Не ради се при томе толико о сличностима и разликама косметског проблема са другим тињајућим или горућим светским проблемима, колико о томе – да парафразирамо Ђинђића – да Србија не би смела да положи део своје државе на жртвеник албанског експанзионизма и белосветских моћника који га хушкају против нас, јер тиме, заправо, целу своју државу, део по део, овако или онако, сутра или прекосутра, подводимо под злогласну синтагму „замрзнути конфликт“.
Научимо, најзад, нешто и о манирима Албанаца и Хрвата.
Први, кад год купе њиву и ако је продавац друге националности, у овом случају Србин, или на други начин дођу до ње, сматрају то парче земље не само приватном имовином него и делом своје државе. А неки Срби би се изгледа одрекли и дела државе зарад неких њима знаних, свакако себичних, разлога и изговора.
Што се Хрвата тиче, борили су се из петних жила не тако давно за ону чуку на Превлаци, на улазу у Бококоторски залив, као да им је мало целе јадранске обале, а још увек се боре за аду на Дунаву, као да им је мало српске земље, од оне коју им је поклонио Тито до оне коју је отео Туђман.
Наравно да не треба да ми никоме ништа отимамо, нити смо то икада чинили, али немамо право ни да поклањамо оно што не припада само нама, овој генерацији, него, пре свега, нашој деци.
О држави је, свакако, реч.
