Следи ли подела Косова и Метохије после формирања Заједнице српских општина?
Србија у свету
НА ЊУ СЕ ЧЕКА СЕДАМ ГОДИНА, А ЗАПАД НИЈЕ НИ ПРСТОМ МРДАО – СВЕ ДОНЕДАВНО
* У политичким и другим кабинетима размишља се и о деоби КиМ, наравно уз неке иновације или комбинације, али за тако нешто морала би да постоји погодна политичка клима, не само у региону. А ни за лакша решења – није погодна
* Из Америке и ЕУ, из њиховог НАТО, све јачи су притисци на Србију због добрих односа са Русијом и Кином
______________________________________________________________________
Пише: Раде БРАЈОВИЋ
МОЖДА ће, после готово осам година блокирања и чекања, почети имплементација споразума о Заједници српских општина, чиме се косметски проблем не решава, али се олакшава положај Срба у јужној српској покрајини и скраћује пут ка отклањању једне од најтежих савремених међународних криза.
Најављено отклањање блокаде ЗСО показује природу овог проблема не као билатералног, српско-албанског, већ као мултилатералног, у чему су највидљивији, наравно и најодговорнији западни силници, скупљени у НАТО.
Зато се и овај проблем почиње да решава ангажовањем прво САД, па сада и ЕУ, што ће се показати и у отклањању других, такође нимало лаких блокада, можда и тежих, какви су подела територије и разграничење, као и западни притисци на Србију због изузетно добрих односа са Русијом и Кином. Уосталом, видеће се то чим почне да се решава овај о остваривању ЗСО, што ће бити јасно чим почне обновљени дијалог Београда и Приштине, у Бриселу.
А, кад почне, неће, можда, бити лако ни са ЗСО.
Минулих седам и по година нарасло је уверење да је било како није било - да приштинским лидерима нико ништа није могао, ни САД, ни ЕУ. Да се могло, видело се чим су западњаци “мрднули прстом”, а специјални изасланик Европске уније за дијалог Београда и Приштине, Мирослав Лајчак отишао у Приштину и изговорио праве речи, оне које је Србија упорно годинама тражила.
А, када се уверио да су политичари Приштине схватили да се мора остварити оно што је потписано, укључујући потписе Приштине и Србије, али и ЕУ, што је обавеза поштовања документа и његове реализације, а то је споразум учинило међународним, обавезујућим и неизбежним.
Уследио је Лајчаков пут, после Приштине, у Београд, који је, сада као и годинама пре, прихватао документ ЗСО, па је, у разговору са председником Вучићем, отишао даље, најављујући и оне које ће уследити касније, чиме би се избрисао српско-албански сукоб.
Потврђујући вредност разговора са Вучићем, Лајчак је нагласио значај дијалога Београда и Приштине, Србије и Косова (!), додао је да “ЕУ испуњава улогу посредника, на основу резолуције УН, циљ је нормализација”, а о њој ће се договарати две стране, окренуте будућности и перспективи, а на том путу ће им помоћи обавезно посредовање ЕУ.
Јасно је закључио: “Дошао сам из Приштине и главни закључак је управо то – процес дијалога се наставља и све што је договорено мора да се испуни како је договорено. У интересу Србије, Косова и региона.
Навео је пример ЗСО, овако – све договорено, потписано и треба да се оствари.
”Наравно, следећи корак је преговарање о статуту те заједнице и о томе ћемо разговарати у Бриселу…
Ето, тако – дијалог се наставља, па ће се, ваљда, догодити да се примени што је закључено и што је толико дуго, више од седам година, удаљавало било какво разумевање у чему је јасна улога Запада, што је целу кризу чинило још
тежом, посебно за Србију.
Не би требало искључити негативна реаговања лидера из Приштине, што су потврдили Хашим Тачи и Едита Тахири оспоравањем ЗСО…
Неће се, ваљда, поновити пракса ћутања у такође крупним, још крупнијим и тежим темама.
Прва је тражење компромиса, којим би требало да се оконча косметска криза.
Вучић, можда најчешће помиње неопходност компромиса, а и други много не заостају.
Опредељење за компромис потврдио је и Лајчак у изјави у Београду. Ниједан, међутим, није дешифровао компромис, па се још не зна шта он подразумева.
Свако трагање за садржајем компромиса, његовом темом и питањима – о чему би се сковао компромис, не може да заобиђе једно, најстарије, најтеже питање – деоба територије Космета!
Многи су ратови на деобама почињали, и сада се воде у свету. Ни ова, косметска деоба територије – којом се безуспешно, бавио и Добрица Ћосић, кад је било много лакше него сада, у сваком случају не може бити ни лака, ни једноставна.
Најтеже би, вероватно, било што би обе стране, српска и албанска, морале да се одрекну делова територија, како би се успоставила нека равнотежа, која се, обично, постиже на оружани начин, што значи да компромиса не би било, јер би се тражио и бранио оружјем…
Могућа су, наравно, нека решења, која би укључивала насиље, али су мали изгледи да је договор могућ – зато се ретко или никако не помиње…
Ако би се поменула, јавно и озбиљно, медији би били тесни да их изразе, а новинари постали малтене сви.
Мада се ипак у политичким и другим кабинетима и о деоби размишља, наравно и уз неке иновације или комбинације, али за тако нешто морала би да постоји погодна политичка клима, не само у региону.
Политичка клима у региону ни за лакша решења – није погодна.
Не одговара чак ни путу Србије ка ЕУ, што се све ређе помиње на убедљив начин. Из Америке и ЕУ, из њиховог НАТО, све јачи су притисци на Србију због добрих односа са Русијом и Кином.
Приговор се заснива на виђењу ЕУ да Србија, кад уђе у ЕУ, мора у свему, па и у спољној политици да се усагласи са свим ставовима САД и ЕУ – неутрална Србија то одбија…
Притисци велесила преносе се на суседне балканске земље, што целу позицију Србије доста погађа – отежава јој улазак у ЕУ. Можда се, баш зато, све ређе помиње или све више удаљава Србија од уласка у ЕУ.
У сваком случају, косметска криза не лабави, чак се затеже. Без обзира када ће се обновити дијалог и како ће се решавати косметска криза, Србија за све има – одговоре!
