Вулин: У Министарству одбране смо заорали дубоку бразду из које се без велике бруке не може изаћи
„ТЕСТАМЕНТАРНИ РАЗГОВОР“ МИНИСТРА ОДБРАНЕ ЗА НЕДЕЉНИК „ПЕЧАТ“ (1)
* Који министар би сада престао да се опрема у домаћој одбрамбеној индустрији и почео да је гаси? Који би министар престао да облачи војску у „Јумку“ и наручио униформе из Турске? Који би министар напустио програме модернизације наших оклопних јединица, РВ и ПВО?
* Да видим тог министра који ће избрисати део Стратегије националне одбране у коме се каже да је свако угрожавање Срба, где год они да живе, угрожавање безбедности Србије, и да је очување Републике Српске наш задатак а војна неутралност темељно опредељење које се неће мењати!
* Ако на небу има места за викара усташке војске Алојзија Степинца, онда не може бити места за поклану јасеновачку децу!
* Срби су у две Југославије веровали да ослобађају „поробљену браћу“ а Хрвати и Словенци су се осећали истински слободним баш под Хазбурзима и под Хитлером. Како каже Туђман, „НДХ је израз повјесне тежње за државношћу хрватског народа“
* Тек у Југославији нестају Срби католици и Срби муслимани. Срби католици и Срби муслимани истрајавају под Аустроугарским и Отоманским царством, али нестају у Југославији. На томе се, наравно, упорно радило
* Задатак моје генерације политичара је да настави борбу за уједињење свих Срба у јединствену државну и политичку заједницу. То не мора нужно да значи промену граница, нити све мора да постане једна држава; то значи да Срби морају пронаћи институционални механизам свог повезивања и обједињавања. Британија је са својим бившим колонијама успоставила нераскидиве везе успостављањем Commonwealtha, зашто ми Срби не би почели да градимо наш Комон велт, наш српски свет?
__________________________________________________________________
У ПОДУЖЕМ разговору за „Печат“ – утисак је, искренијем и отворенијем него што би уопште смело да се очекује од једног политичара – актуелни министар одбране Александар Вулин, понекад на поприлично јеретички начин, говори о прошлости и будућности Срба и Србије, о Европској унији и разлозима због којих је гласао против одлуке о отказивању војних вежби с Белорусијом, о свом односу са Александром Вучићем и месту које (не)ће имати у новој Влади Србије…
Када год се у Србији формира влада, Александар Вулин буде нападан више него и један других њен члан. Судећи по учесталости последњих прозивања, влада само што није формирана. Хоћете ли бити члан нове владе, остајете ли министар одбране?
- O томе разговарамо Александар Вучић и ја, свако има своје погледе и очекивања. Суштински, мој останак или одлазак из Владе Србије, из Министарства одбране па и политике, сасвим је неважан.
А оно што јесте важно је то што смо у Министарству одбране заорали дубоку бразду из које се без велике бруке не може изаћи. Политика се више не може променити, развој и јачање војске је незаустављиво. Јачање војске се одвија у више праваца, који не искључују један други.
Који министар би сада престао да се опрема у домаћој одбрамбеној индустрији и почео да је гаси? Који би министар престао да облачи војску у „Јумку“ и наручио униформе из Турске? Који би министар напустио програме модернизације наших оклопних јединица, РВ и ПВО? Који би министар 63. падобранску и 72. бригаду за специјалне намене, поново ражаловао и свео на ранг батаљона? Који министар би напустио војну неутралност? Који министар одбране би се усудио да изађе пред војску и каже да се стиди генерала Лазаревића и да сматра да је он ратни злочинац коме нема места ни на академији ни на паради, а да за Павковића нема места ни у нашој доктрини, ни у уџбеницима, ни у војном издаваштву? Који би министар укинуо обновљену средњу стручну војну школу и уместо официра школовао „менаџере у одбрани“, повећао број часова плеса у односу на часове борења и избацио војне предмете из војне гимназије? А такво је било стање пре него што смо променили план и програм наставе.
Који би министар укинуо одлуку о стипендирању средњошколаца и студената завршних година, војсци као барут потребних инжењера и механичара? Који министар би престао да запошљава инжењере у Војно-техничком институту и лекаре на ВМА, масовније него што је било икада од оснивања – и института и академије?
Да видим министра који ће радити тако да се војним пилотима још једном дају различите, а увек мање плате од пилота у МУП-у и да престане да улаже у њихову опрему и обуку. И да ли мислите да би војска пристала да још једном преживи отпуштање или насилно пензионисање најбољих, да ћути док чека кога ће следећег да одведу у Хаг по оптужницама писаним у Фонду за хуманитарно право?
Војска је изнова открила себе и престала да се стиди борбе коју је водила.
После векова упорних ратова за слободу, Војска Србије је постала једина армија на свету која није смела да се поноси својом борбом. Швајцарска армија је штампала више прича о Вилијему Телу и гађању јабуке него ми о Кошарама и Паштрику, немачки Бундесвер је уложио више напора да објасни улогу Вермахта и да га оправда за све што је чинио за време Другог светског рата, него што смо ми и покушали да испричамо нашу истину.
Да би човек доживео самоостварење он мора да има самопоуздање, а не може бити самопоуздања без самопоштовања. Тако је и са војском.
Да би побеђивала, војска мора да верује у победу, и мора да зна да припада традицији победника.
Да видим тог министра који ће избрисати део Стратегије националне одбране у коме се каже да је свако угрожавање Срба, где год они да живе, угрожавање безбедности Србије, и да је очување Републике Српске наш задатак а војна неутралност темељно опредељење које се неће мењати. Пре Вучића нико није смео да каже тако нешто, а он је то увео у обавезујуће документе.
* И ви сте познати и по томе што свашта смете да кажете…
Никада од мене правог политичара. Политичари пред формирање владе обично заћуте и пазе да не изговоре било шта што би могло да скрене пажњу или изазове нападе на њих. Никада нисам умео да бирам време. А то што сам нешто рекао у невреме не значи да нисам био у праву. И наш разговор доживљавам као тестаментарни, као мој начин да на крају једног историјског тренутка кажем оно што мислим и како видим шта је испред нас. Можда је боље рећи да је ово исповест.
* Где је исповест ту су и греси. Хоће ли вам бити опроштено, можете ли се откупити?
Верујем у искупљење од греха а не верујем у откуп грехова.
* Када већ помињете индулгенцију (откуп грехова, дозвољен у Католичкој цркви), да ли вам је опроштен грех оспоравања светости блаженог Алојзија Степинца?
- Ако на небу има места за викара усташке војске Алојзија Степинца, онда не може бити места за поклану јасеновачку децу.
Није баш умесно цитирати самог себе, али та реченица из мог говора на комеморацији у Јадовном, изнад јаме Шаранове, изазвала је буку и бес у Хрватској која и данас не престаје. Да бих дошао до места одржавања комеморације морао сам да прођем кроз шпалир усташа који су протествовали због обележавања српског, јеврејског и ромског страдања.
У Хрватској, када је у питању НДХ, имају две школе; једна, која каже да су јаме српска пропаганда и измишљотина, и друга, која учи да јама јесте било али да нису биле довољно пуне, треће нема.
Када сам прошао кроз тај бранитељски, људски отпад, одлучио сам да говорим о Степинцу. После мог говора, министар културе Хрватске био је толико збуњен да ме је у свом обраћању више пута цитирао.
Истина о Степинцу је у хрватским медијима изазвала толику дреку и галаму, да је Ватикан морао да оформи мешовиту комисију Католичке цркве и Српске православне цркве. На крају је „црква у Хрвата“ први пут остала без благослова Светог оца и није добила свеца.
Да сам тада ћутао и да нисам скренуо пажњу на зло које се спремало, Степинац би постао светац као што је постао и блажени.
У Хрватској не воле када им Срби говоре истину, а посебно када то раде на њиховом тлу. Зато ми је и забрањен улазак у Хрватску, трајно, не привремено. Нису се они наљутили што сам хтео да дођем у Јасеновац, већ што сам намеравао да прекинем њихов стари обичај да Србин, који дође у Јасеновац, тамо и остане, наљутили су се не зато што сам хтео да дођем већ зато што нисам хтео да останем.
* Шта је задатак ваше генерације политичара, где нас водите?
- Србија је дуго лутала у мраку у који су је увели, и сасвим је изгубила свест о привлачној моћи којом располаже. У две Југославије Срби су заборавили зашто су посебни, са киме су се тукли и кога су све потукли, а посебно су сметнули са ума да је суштински разлог за формирање краљевине СХС на првом месту било уједињење свих Срба. А да су остали јужнословенски народи већ довољно награђени чињеницом да су без своје жртве и заслуге прешли у редове победника.
Нишка декларација којом су формулисани ратни циљеви Србије, донета 7. децембра 1914, говори о уједињењу све поробљене браће и наводи Србе, Хрвате и Словенце као народе за чије ослобођење ће се водити борба, док о Србима посебно говори само као народу који ће спремно поднети жртву за уједињење. „Уверена у решеност целога српскога народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца.“
Срби су у две Југославије веровали да ослобађају „поробљену браћу“ а Хрвати и Словенци су се осећали истински слободним баш под Хазбурзима и под Хитлером. Како каже Туђман, „НДХ је израз повјесне тежње за државношћу хрватског народа“.
Задатак моје генерације политичара је да настави борбу за уједињење свих Срба у јединствену државну и политичку заједницу. То не мора нужно да значи промену граница, нити све мора да постане једна држава; то значи да Срби морају пронаћи институционални механизам свог повезивања и обједињавања.
Британија је са својим бившим колонијама успоставила нераскидиве везе успостављањем Commonwealtha, зашто ми Срби не би почели да градимо наш Комон велт, наш српски свет?
* После овога, шансе да наставите у влади су вам значајно опале...
- Када би о влади одлучивали амбасадори, никад не бих био члан ни једне, а јесам већ шест година. Вучић показује сасвим неполитичну способност супротстављања притисцима, једноставно одбија да се на њега утиче на неформалан начин. Ретка особина по којој ће га између осталог и памтити.
Када сам постао директор Канцеларије за КиМ, један и сада веома важан функционер велике и моћне земље ми је рекао да сам, пошто нисам члан СНС а имам претврде српске ставове, потрошна роба коју ће пустити низ воду неколико месеци након што сам изабран. Један амбасадор те исте земље ми је дошао у канцеларију након што је добио снимак мог говора на београдском Правном факултету, и рекао да нећу постати министар јер не може министар у Влади Србије да каже „гадиш ми се Оана Лунгеску“ (портпаролка НАТО-а, која је циничним твитом оправдала све цивилне жртве НАТО агресије).
Када смо почели да обележавамо годишњицу НАТО агресије на достојан начин, наследник овог амбасадора ми је рекао да нећу политички дочекати да обележим следећу.
Смењивали су ме и због политике према Републици Српској, због јавног одбијања да учествујем у антируској хистерији, због обележавања заједничких датума из српске историје, због Закона о раду и због иницијативе да се за здраве кориснике социјалне помоћи уведе радно ангажовање, због укидања финансирања мора невладиних организација које су независне само од Владе Србије, због улазака на Космет а да нисам питао за дозволу, због узнемиравања нежне хрватске јавности која не воли да се подсећа на континуитет усташтва, због питања зашто ЕУ нема јединствену политику у вези са питањем о мигрантској кризи и због начина на који смо заштитили Србију од њених последица, због питања зашто су беле мараме мајки Сребренице вредне суза а црне мараме мајки Братунца нису, због супротстављања Србије чланству у НАТО-у…
Много пута нису били у праву процењујући моје трајање, али „крчаг иде на воду док се не разбије“, и једном ће бити у праву да ми је задње.
|
Одустали сте од заједничких вежби са Белорусијом? - Не, замрзли смо вежбе са свима са којима је требало да их имамо. До краја године је требало да имамо 7 међународих вежби, три у Србији и четири у иностранству, од планских конференција за припрему међународних вежби за 2021, укључујући и вежбу „Одлучност“ са НАТО која је требало да се одигра 2021. У наредних шест месеци обуставићемо 200 међународних активности, од тога 8 војних вежби. Војне вежбе су највиши облик сарадње и предвидели смо четири са Истоком и четири са Западом. ЕУ је тражила да се одустане од вежби са Белорусијом, одлучили смо да не дозволимо да мала пријатељска земља буде једина са којом нећемо вежбати. Ми смо војно неутрална земља, ако нам се брани да вежбамо са Белорусијом, онда да престанемо да вежбамо са свима. И са САД и са Русијом, и са НАТО и са ОДКБ. Повукли смо војску у границе, и оно што је требало да учимо од других, учићемо сами.
Неће ово бити без последица по наше односе са другим војскама, које ће од сада са више сумње узимати оно што договоре са нама, са правом забринуте да ће ЕУ непозвана моћи да се умеша у наше односе. Сама одлука није спорна, са становишта војне неутралности да се лако бранити, споран је начин на који је донета, кроз уцену коју Европљани намећу као легитиман начин за комуникацију са Србијом. ЕУ је тражила од нас да повредимо пријатеља који нама никада није нанео штету, одлучили смо да то не урадимо. Када следећи пут грађани Србије буду одговарали на питање да ли желе чланство у ЕУ, нека буду свесни да потврдан одговор значи да пристајемо да нам странци бирају и пријатеље и непријатеље, а историја нас учи да су, онима који чине ЕУ и Србима, пријатељи и непријатељи увек били на различитим странама историје. У политици не доносите увек одлуке којима се поносите, ово је једна од одлука за које бих волео да се никада више не понови. |
* Вратимо се на уједињење. Како то мислите да постигнете?
- Од како су Срби препознали себе као нацију, тежили су уједињењу. Под својим именом никада нису успели у том послу, али не значи да треба да престану да се боре.
Краљевина Југославија јесте била прва велика прилика да сви Срби живе у једној држави, али та шанса је пропуштена јер је српска политичка елита била збуњена, исцрпљена ратовима и жртвама и није разумела да се уласком у Југославију процес уједињења није завршио, већ да истински тек почиње.
Краљ Александар је желео велику земљу којом ће да влада, више заинтересован за простор него за народе који простор насељавају. Срби су Југославију доживели као последњи степен свог државног развоја, утапајући две признате и самосталне српске државе у краљевину СХС, наивно уверени да је пројекат уједињења Јужних Словена, једног народа са три имена, а тиме и Срба, окончан.
Нека нам као илустрација стања свести међу борбеним и мислећим Србима тог времена послужи завереничка организација славног пуковника Драгутина Димитријевића, Воје Танкосића, Љубе Јовановића Чупе, „Уједињење или смрт“, која сама себе гаси јер је „победом српске војске рад на уједињењу завршен“. А Аписови заклетвеници се нису окупљали и крварили за Југославију већ за уједињење Срба.
* Остали народи су све то видели другачије…
- Српску грешку Словенци, Хрвати и бројне друге нације настале у Југославији нису поновиле. Они су знали, или су осећали, да је Југославија само фаза, последњи степеник пре стварања националне државе, како су, свако у свом времену, писали Стјепан Радић, Едвард Кардељ, Фрања Туђман. Дочек умореног краља Александра у Сплиту, пред десетинама хиљада уплаканих поданика, био је последњи југословенски скуп на земљи где Срби нису били у већини. Вероватно зато краљу никада нико није дао ни улицу.
На челу Југославије налазио се краљ Ујединитељ, отац Југославије, али као за невољу, он је био и једини Југословен у Југославији. Усамљени краљ и није могао другачије да заврши него што јесте завршио, јер су се против њега врло складно ујединили сви истински непријатељи Срба. Од италијанских фашиста, усташа, западних обавештајних служби па све до ситних извођача радова попут његовог убице, Черноземског из пробугарског ВМРО.
Политика која је опредељивала однос према Југославији и Србима у њој, а ни данас није далеко од тога да опредељује свеукупну политику Запада према Србији, политика Велике Британије, може се прочитати у меморандуму Ситона Вотсона влади Њеног величанства. „Југославија је нужност, а српско вођство у њој је пораз Британије“, написао је Вотсон 1. октобра 1914, у данима када Србија лиже ране после Церске победе и Легетског пораза.
Мало је народа који добију и другу прилику да понове или исправе грешку, па је тако борба и крварење југословенских партизана, у највећој мери сачињених од Срба, омогућила да се Срби још једном нађу у истој држави. Истина, без свог имена, али ипак заједно. Грешку нисмо исправили, већ смо је поновили и учинили још трагичнијом и тежом.
Покушај стварања југословенске нације није могао да успе, не зато што Југославију нису сачињавали народи истог порекла, јесу, већ зато што је процес „религије као вододелнице нације“ како нас учи Екмечић, неповратно одмакао.
Земља без нације која окупља и доминира није могућа, а договор нација који је требало да Југославију учини успешном никада није постигнут. На Балкану, и не само на Балкану али на Балкану безусловно, једино суштинско питање друштва је национално питање, ни једна од балканских држава није ни настала ни нестала као последица демократских дилема и недоумица.
* Зар није баш демократија одговор на све наше проблеме?
Тако нам наши западни пријатељи говоре већ деценијама.
Нисмо баш сви памћење мењали са кокошијим па да се не сећамо да су о Косову као демократском питању Западњаци лагали само док нас нису бомбардовали а Косово признали као самосталну државу. Не без разлога Џон Стјуарт Мил пише још 1929. „демократске институције су готово немогуће у земљи састављеној од различитих нација“.
Тек у Југославији нестају Срби католици и Срби муслимани. Срби католици и Срби муслимани истрајавају под Аустроугарским и Отоманским царством, али нестају у Југославији. На томе се, наравно, упорно радило. Религија је морала послужити као непремостива препрека за уједињење Срба, а језик и писмо су морали да се мењају. Силом, а како другачије.
Власти у Босни, Херцеговини, Далмацији, Истри и Славонији 1817. забрањују католицима да пишу ћирилицу. Све до формирања Југославије није мали број оних који своје порекло и припадност нацији не одређују религијом.
Процес кроатизације Срба католика, али и поунијаћених Срба, завршава се тек 1945, а Срба муслиманске вероисповести нестаје тек у социјалистичкој Југославији када се верска припадност почиње писати са великим М.
Католичка црква у Хрватској никада не прихвата Југославију као своју и подсећа верно стадо да су католици само, и једино, Хрвати. Један хрватски политичар у послератној краљевини каже „Срби граде своју православну цркву, а католичка црква гради хрватски народ.“
Када је последњи хабзбуршки цар и краљ из куће Лорена, Карло први „милошћу Божјом цар Аустрије; краљ Јерусалима, Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Галиције и Лодомерије; надвојвода Аустрије; војвода Лорене, Салцбурга, Франачке, Штајерске, Корушке и Крањске; велики војвода Кракова, кнез Трансилваније, маркгроф Моравске, војвода Сандомјежа, Мазовије, Лублина, Горње и Доње Шлезије, Аушвица и Затора, Тешина и Фурланије, кнез Берхтесгадена и Мергентхајма, кнежевски гроф Хабзбурга, Горице, Градишћа и Тирола, маркгроф Горњих и Доњих Лужице и Истре“, пред сам крај Првог светског рата објавио да ће реформисати своју државу и између осталог дати посебну аутономију Хрватској у оквиру обновљеног царства, бискупска конференција у Хрвата објављује благодарну захвалност и подршку царско-краљевској милости.
Када је, неколико месеци касније, делегација југословенских нација стала 1. децембра 1918. пред Александра Карађорђевића и прогласила уједињење, бискупска конференција се није огласила, а гласна ћутња католичког клера прекинута је позивом на служење и верност НДХ и поглавнику, да би се тишина наставила када је формирана социјалистичка Југославија, а опет су бискупи проговорили тек када се Хрватска отцепила од СФРЈ.
Све до 1952. године Католичка црква у литургијама од Бога творца тражи добро здравље и дуг живот за најкатоличкију династију Хабзбурга.
* Религија је (зло)употребљена, али, шта ћемо с пореклом?
- Нације које су настале из јединственог словенског ткива, из кога се исправио и српски народ, панично траже било које друго објашњење свог постојања. Припадност словенском корену и још доказана генетска блискост са Србима тражи гласу негацију и отклон у коме не мора баш увек да се следи историјска истина.
Тако су Хрвати, упорни у намери да промене прошлост и оправдају садашњост, себе пронашли на Иранској висоравани па и даље, где год да су живели митски Аријевци. Проналажење аријевске инспирације међу Хрватима је имало више темеља у пракси Хитлеровог СС него у антропологији.
Тако је било са нацијама које су већ постојале, али у Југославији су нове нације најпре настајале па се тек онда радило на њиховом објашњењу. Једино што нови становници Балкана умеју да кажу о себи и у своју одбрану је да нису Срби и да је разлог њиховог постојања да нису Срби. А нарочито они који су некада били Срби, и посебно ако се несрећног припадања српству живо сећају. И у праву су; ко год је изабрао да не буде Србин, треба му веровати да никада Србин и није био, али праведно би било допустити да неко за себе може да каже и да јесте Србин, зато што је тако одлучио.
Ни у нашем времену никада нисте могли да видите да је неко ко је отпао од Срба, или се удавио у аутошовинизму, због тога био нападнут или бар критикован. Али, зато они ретки, који су одлучили да постану Срби, без изузетка буду нападани и вређани као да су променили страну у неком рату.
У одељивању од Срба ни заједничка религија није препрека. Па и ако су новооткривени несрби православни, они свеједно траже цркву која може исповедати и да ће Марсовци донети спасење, али само да нема у називу одредницу српска. Истина, када слушате и гледате Мираша Дедејића у улози митрополита, догма о Марсовцима и не звучи сасвим погрешно.
Прича се по Црној Гори да је мало, ако их уопште и има, оних који су сина крстили у Дедејићевој крстионици а да му је оца дао на опело само онај ко се са покојним ћаћом за његовог живота гадно завадио. А да таквих ипак има сведочи пример декана једног подгоричког факултета који је са ђедовог гроба скинуо надгробну плочу јер је на њој, као епитаф сахрањеном српском официру, стајало „живео је и умро за српске идеале“.
У одбрану породице ипак стоји чињеница да је недостојни унук морао да сачека да му умре отац, јер такву срамоту жив му не би могао допустити ни опростити.
* Рекосте да смо у другој Југославији добили другу шансу, али грешку нисмо исправили него смо је учинили још тежом. Зашто?
Социјалистичка Југославија и није могла да буде много срећнија од своје претходнице.
КПЈ, која ће за коју деценију формирати социјалистичку Југославију, о Краљевини Југославији је мислила као о „тамници народа“ а за тамничара одредила, а кога другог него „великосрпску буржоазију, краља и војску“, дакле, све оне који су водили крваву „борбу за ослобођење поробљене браће“.
Судбина друге Југославије је написана пре него што се она родила. Као да су се накриво насађене суђаје сакупиле у Дрездену од 6. до 12. новембра 1928. и бациле проклетсво на још нерођену земљу.
Четврти конгрес КПЈ је посебну пажњу посветио националном питању, што је помало необично за комунистички покрет који је национално питање увек подређивао класном, осим када је у питању Југославија а посебно када су у питању Срби.
Тако Дрезденски конгрес доноси документ „Резолуција о привредном и политичком положају“, у којој пише да ће се КПЈ борити за успоставу независне Хрватске, независне Црне Горе, независне Македоније и независне Словеније, док ће мађарској мањини у Војводини дати право на отцепљење.
Посебна пажња посвећена је „шиптарском питању“ за које су делегати Четвртог конгреса КПЈ рекли да је од највећег значаја. Па се тако каже да је после Првог светског рата једна трећина свеукупног шиптарског становништва пала под владавину „угњетачког режима великосрпске буржоазије“ и наглашава да је ослобођење тог народа од српске окупације могуће само кроз свеопшти устанак.
Да би Резолуција била спроведена, посвећени делегати одмах доносе „Акциони програм“, најважнији документ Четвртог конгреса КПЈ. У њему се са дозом дубоког жаљења, скоро разочарења, наводи да је КПЈ усамљена у помоћи борби потлачених народа за ослобађање од великосрпске окупације, али да то КПЈ неће омести, ни деморалисати.
У документу, делегати Конгреса позивају све национално-револуционарне организације у Хрватској, Словенији, Црној Гори, Косову и ВМРО у Македонији, на „прогон српских окупатора, српских трупа, чиновника и жандарма, као и српских четника из Хрватске, Словеније, Далмације, Војводине, Босне, Црне Горе, Македоније и са Косова“.
На крају текста следи и позивање свих потлачених народа, несрба, да одбију служење војног рока изван свог завичаја.
Комунизам је велики покрет, историја ослобађања човека не може бити писана без импресивног и недосањаног поглавља о комунизму, а након пада СССР и разбијања СФРЈ са прљавом водом бачена је и беба. И многа цивилизацијска достигнућа, која би морала бити општељудске вредности, одбачена су само зато што су дошла из комунистичке теорије и праксе.
Ипак, није ми лако да разумем како са прљавом водом није отекла и резолуција Дрезденског конгреса, и зашто је једина политика југословенских комуниста, која никада није научно па ни политички оспорена и која зрачи и у нашим данима, Резолуција Четвртог конгреса? И како су комунисти, који су често умели да сасвим промаше са проценама и предвиђањима, тако успешно нацртали карту Балкана и сахранили Југославију пре него што се и родила, а посебно Србе у њој и ван ње?
* Да ли су то ондашњи комунисти сами смислили или им је неко у томе помогао?
У Југославији цртаној у Дрездену Срби по својој одметнутој памети чине све да се њихова бројност умањи и никако не одрази у пропорцији руководства земље и партије.
Вероватно су зато ћутали и о незамисливим усташким злочинима, убијању Срба на Космету, Новосадској рацији, бугарским бојним ротама који су истребили југ Србије. Ћутали су Срби и о страхотама унутрашњег грађанског рата, вођеног између партизана и четника, о правим узроцима и поводима, неспремни да кажу шта је било и како је било. Срби су једноставно допустили да им други одреде чега смеју да се сећају, шта да обележе а шта да забораве. Зато им се заборављени Јасеновац вратио у „Олуји“ и Братунцу, а помиловани балисти у ОВК и силованој деци у Клечкој.
