Ево како пише најмлађи члан Савеза писаца Луганске Републике 11-годишња Фаина Савенкова

МНОГО ВОЛИ СРБИЈУ И ЕМИРА КУСТУРИЦУ, А ДРУЖИ СЕ СА ДЕЈАНОМ БЕРИЋЕМ

* Фаина пише позоришне комаде и приче. Објављивали су је познати часописи из Русије и ЛНР, добила је већ неколико награда и постала помало и славна.  А још је и шампион у теквандоу…

* Њена прича „Дечији осмех победе“ овако почиње: „Рат има много звукова и много лица. Он се прикрада и обрушава на вас свом снагом када га најмање очекујете. И кријући се, бројиш експлозије. Једнa. Двe. Три... Боже, хвала ти што су ме промашиле. А затим оружја утихну. И у тој тишини се зачује плач детета. Тихи јецаји што личе на жалосно мјаукање мачића. Затим поново почиње паљба, заглушујући све...“

* А овако се завршава: „Када дођем на гробове својих прадедова, и мислим о њима, знам да настављам њихов пут јер смо ишли и идемо у истом правцу. И као и они, ја сигурно знам да ће се рат пре или касније завршити, и ми ћемо створити нову будућност. Са сећањем на рат, али са вером у мир. Будућност у тишини у којој ће се чути дечија молитва за мир, и њихов смех. Јер кад се дете смеје, рат се повлачи»

______________________________________________________________________

        ФАИНА Савенкова је најмлађи члан Савеза писаца Луганске Народне Републике.

        Има само 11 година.

        Много воли Србију и Емира Кустурицу, а дружи се са Дејаном Берићем.

        Уосталом, једно предграђе Луганска се још увек зове Славјаносербск, подсећајући да су народи великог срца који тако здушно бране мир, слободу и веру – једно.

        И у Луганску је сада карантин, па и Фаина, као и наша деца завршава свој шести разред преко интернета.

        Она је и шампион у теквандоу, али ће ове године и то такмичење бити – на даљину: послаће свој видео, који ће жири да оцењује.

        Фаина пише позоришне комаде и приче.

        Објављивали су је познати часописи из Русије и ЛНР, добила је неколико награда и постала помало и славна. Већ су је преводили у иностранству.

        Овај њен текст о рату, ДЕЧИЈИ СМЕХ ПОБЕДЕ, баш сада, када и Србија и Русија, на необичан начин, у светском рату за здравље, обележавају 75 година од своје и светске победе над фашизмом, први је који се појављује пред српским читаоцем, захваљујући преводу Драгане Мрђе.

        Помолимо се за нову Васкршњу победу и срећно детињство Фаине и све деце Донбаса!

                                       Владимир Кршљанин

Дечији смех Победе

 

        Рат – то су ваздушни напади, урлик артиљерије и тенкова, топовска канонада...

        Он има много звукова и много лица. Он се прикрада и обрушава на вас свом снагом када га најмање очекујете.

        И кријући се, бројиш експлозије. Једнa. Двe. Три... Боже, хвала ти што су ме промашиле. А затим оружја утихну. И у тој тишини се зачује плач детета. Тихи јецаји што личе на жалосно мјаукање мачића.

        Затим поново почиње паљба, заглушујући све...

        Због тога су деца рата тиха. Она знају да њихов плач нико неће чути.

        Лето 1941. било је веома топло. Под жарким сунцем горела су поља и сахнуле речице, а ноћи су као и пре биле хладне и тамне. Земља је живела. Нико није очекивао да невоља закуца на врата. Људи су, наравно, схватали да ускоро може да почне рат, али трудили су се да верују у најбоље, у добро.

        Као и код нас 2014. године.

        Василије – један од мојих прадедова, четрдесетпрве напунио је 17 година. Спремао се да иде на факултет. „Додао“ је себи једну годину и предао документа. Али, његовим сновима није било суђено да се остваре. Дошао је рат. Више му није било стало до факултета.

        Рат може много. Да самеље у својим жрвњевима огроман број људи, да донесе разарање и глад. Он може да промени судбину целог поколења, остављајући трагове и ожиљке у њиховом сећању.

        Али, ако му се одупрете, рат се полако повлачи. И остају сећања на наше јунаке и на то колико је та победа била тешка.

        Да ли је много, или мало тих година – одузетих од мирног живота?

        За сав народ 22. јуни постао је датум који је поделио живот на „пре“ и „после“. Све те дуге и мучне године моји дедови и отаџбина борили су се за победу и живот. Рат је тестирао њихову снагу, калиo карактер и направиo од њих људе.

        И поносим се што нико од њих није био издајник и сарадник окупатора.

        Мој прадеда Василије био је артиљерац. Изашао је из окружења баш као имноги војници у то време. Могао је једноставно да одустане, али борећи се, он се пробио до својих. Након контузија услед удара граната, поново се вратио саборцима на фронт бежећи из болнице, јер је знао – он брани своју отаџбину, своју земљу! Другачије није могао.

        Цела земља није другачије могла.

        За то време његова мама је три пута добила вест о његовој погибији и тешко ми је и да замислим како се она сваки пут осећала.

        Али, ипак, касније је ослобађао Праг, и служио у војсци до 1949. године.

        Други прадеда и обе прабаке били су мали, па су остали у позадини. И не зна се где је било теже: на фронту или код куће, где су радили заједно, раме уз раме са одраслима, повређујући од рада руке до крви и напрежући се.

        „Све за фронт! Све за победу!“

        За њих то нису биле празне речи, и зато се нико није жалио. И свако је радио колико је могао. Уосталом, веровали су у своје право, у неопходност победе над фашизмом зарад будућег мира.

        Неко је доносио, жртвовао се, приближавао победу на фронту, неко у позадини.

        Само се једна ствар није променила – деца рата одрастају веома брзо, и веома рано.

        Довољно је да се сетимо подвига наше Младе гарде или дечака који су постали синови пука. Колико год мали били, они су престајали да буду деца, али ипак, дечије су маштали о бомбонама и безбрижним данима.

        И постали су невидљиви стуб те победе.

        Ја сад имам 11 година. Живим у Луганску, и добро ми је познато шта су то ваздушни напади и артиљеријски удари. Пола мог живота је – рат.
        Не знам шта су осећала деца као ја, те тешке 41. године, али чини ми се да је слично свему што деца Луганска и Доњецка сада доживљавају.

        Некад стварно пожелим да напишем писмо мојим вршњацима. Да им кажем многе речи подршке, али тада се сетим њиховог животног пута и схватам да им сви могу завидети на издржљивости и посвећености.

        Животи деце рата – то нису приче о очајању, то су приче о нади, чак и ако су пуни трагедија.

        Иако, као и тада, ми не знамо шта нас чека сутра и хоће ли бити тог „сутра“ за нас, ми сигурно корачамо напред. Нисмо се сломили, и сваким даном постајемо јачи, јер снага духа нама је у крви.

        Када дођем на гробове својих прадедова, и мислим о њима, знам да настављам њихов пут јер смо ишли и идемо у истом правцу.

        И као и они, ја сигурно знам да ће се рат пре или касније завршити, и ми ћемо створити нову будућност. Са сећањем на рат, али са вером у мир.

        Будућност у тишини у којој ће се чути дечија молитва за мир, и њихов смех.

        Јер кад се дете смеје, рат се повлачи.

                                                               Фаина Савенкова

        Превела Драгана Мрђа