Ћеранић: Британци знају да није било српског удруженог злочиначког подухвата, али нас неће оставити на миру
ТРИБИНА „РЕПУБЛИКА СРПСКА У СВЕТЛУ НОВИХ ЧИЊЕНИЦА О ГРАЂАНСКОМ РАТУ У БиХ“
* Поводом новооткривених британских тајних докумената се намеће питање: зашто је онда британска влада у континуитету тврдила супротно и на међународној сцени се залагала за доношење резолуције којом би Срби били оптужени за геноцид? Одговор бисмо могли потражити у традиционалној, рекли бисмо вишевјековној перцепцији Срба као „малих Руса“, па ударање на Србе служи да се Русија дефинитивно удаљи с Балкана
* На Балкану влада Бориса Џонсона планира да повећа улагања, највећи интерес има за енергетику и рударство. Расположиве информације указују да ће се на Балкану оштрица британске дипломатије и тајних активности усмјерити и према образовању и културном животу у цјелини
* За Србију и Српску припремљено је, поред осталог, инсистирање на квалитетнијој размјени информација између полиција (под британским надзором), формирање заједно са Аустријом и Норвешком Балканске опсерваторије (центра) за праћење организованог криминала и периодично окупљање министара унутрањих послова и шефова полиције на тему борбе против организованог криминала и корупције - ради договора и инструкција
* Треба остати свјестан да су тренутно чињенице и докази, једном ријечју – истина, маргинални у односу на геополитичке планове и циљеве за које се залажу велике силе, али то не смије бити разлог за одустајање од напора за разоткривање карактера протеклог рата. Однос снага на „великом плану“ се, историја нас томе учи, мијењао, те ће доћи вријеме када ће се чињенице моћи „учинити живима“
Предраг ЋЕРАНИЋ, декан бањалучког Факултета безбједности
ТРЕБАЛО је да прође 25 година од окончања сукоба у БиХ па да из отворених архива Владе Велике Британије сазнамо да су овлашћене службе прецизно извјештавале британску владу о збивањима у БиХ.
Влада се није обазирала на прецизне информације с терена па су у ставовима који су креирани у Лондону доминирале оптужбе на рачун српске стране, а то је било дио широке лепезе протисака на „босанске Србе“.
Тако је о упаду српских снага у Сребреници у извјештајима британских обавјештајаца писало да није постојао чврст план. Поменути документ достављен британском Министарству одбране датира од 11. 07. 1995. године. Ни ријечи о „удруженом злочиначком подухвату“, како гласи квалификација на основу које је изречено толико пресуда у Хашком Трибуналу.
Старо правило се изгледа потврдило: обавјештајне службе владе својих земаља реално информишу о стању на терену, али када информације уђу у канале политике – све може изгледати другачије.
Ни овај ни низ других докумената нису спријечили Владу Велике Британије да 2015. године од Савјета безбједности УН затражи резолуцију о геноцидности Срба због злочина у Сребреници.
Предраг Ћеранић
Шта је то што британске владе држи у увјерењу да Срби нису у праву, чак и када располажу чињеницама које указују на супротно?
Зашто се курс британске политике у погледу „српске кривице“ у јако дугом периоду не мијења?
Документи које је Влада Велике Британије учинила доступним широј јавности указују да српски погледи на трагична дешавања у Сребреници у јулу 1995. године нису без основа. Наиме, често понављана мантра о намјерама српских снага да кроз „удружени злочиначки подухват“ почине геноцид показала се неутемељеном.
Тачније речено, Британци су преко својих људи са терена имали правовремене и поуздане податке шта се дешавало – Срби нису имали намјеру да запосједну Сребреницу, више је то био резултат спонтане акције у којој је коришћено мало војних снага а која је опет, била одговор на узастопне упаде и злочине које су припадници тзв. Армије БиХ чинили у српским селима.
Питање које се намеће гласи: зашто је онда британска влада у континуитету тврдила супротно и на међународној сцени се залагала за доношење резолуције којом би Срби били оптужени за геноцид?
Одговор бисмо могли потражити у традиционалној, рекли бисмо вишевјековној перцепцији Срба као „малих Руса“, које због искрених и дубоких веза са руским народом треба учинити неважним фактором како у политичком, тако у војном и економском смислу. Јер, то би био био поуздан начин да се Русија дефинитивно удаљи с Балкана гдје у Србима има чврсто упориште.
Британски антагонизам наспрам Русије датира од ратова Наполеона којег је Русија поразила. Гонећи остатке француских трупа руски војници су ушетали у Париз и на тај начин се Русија наметнула као незаобилазан фактор на глобалном нивоу. Уједно, раски цар је проширио територију своје државе те је након слома Наполеонових снага Варшава била скоро стотину година град у Русији, истина, као престоница Краљевине Пољске.
Британци одлазе са Трафалгар сквера
у кримски рат против Русије
Русија је помогла ослобађање балканских православних земаља од Отоманског царства са јасном намјером да у геополитичком погледу остане важна фигура, за шта би јој позиционирање на Балкану било гаранција. То Британцима, али и другима, није било по вољи.
Резултат растућег антагонизма био је Кримски рат, вођен између Русије са једне, и Британаца, Француске, Отоманске империје и Краљевине Пијемонт са друге стране. Сукоб се водио за превласт на Балкану и Дарданелима и трајао је од 1853. до 1856. године. Посљедица сукоба био је да је Русија изгубила право на протекторат над дунавским кнежевинама (Молдавији и Влашкој) а и право држања флоте у Црном мору.
Однос према Русији није се промијенио ни током XX. вијека, а геополитички положај који је Совјетски Савез имао непрестано се доживљавао као пријетња.
Дисолуција Совјетског Савеза и увођење вишепартијског система требало је да, уз завршетак Хладног рата, означе и успоставу нових односа између Русије и „пријатеља са Запада“ али се то није догодило.
Русија се и данас сатанизује, за шта нови медији пружају пуно могућности.
Креирање самосталне спољне политике, уз снажан ослонац на Сједињене Државе, одређеним политичким центрима на Острву постало је одредница зарад које је требало напустити ЕУ. То је постало могуће након недавно завршених избора. Нaиме, на протеклим изборима у Великој Британији странка Бориса Џонсона освојила је 365 од 650 мандата у парламенту, што је значило да Конзервативна странка има апсолутну већину.
Први закључак који се наметнуо по завршетку изборагласио је: Брегзит може да почне. Многи су се питали и да ли ће бити дозвољено да Трамп и Џонсон, по изласку Велике Британије из ЕУ, направе „сјајан“ споразум, какав је најавио амерички предсједник, видно суздржан према Џонсону током предизборне кампање, имајући у виду процјену да би показивање наклоњености Џонсону више могло наудити него помоћи.
Њихова главна замисао је да у будућности Вашингтон и Лондон уједине ресурсе како би постали свјетска империја. О Брегзиту је, иначе, присутно прилично шпекулација и анализа, али је евидентно да Лондон од ЕУ жели све трговинске повластице, али да истовремено буде изузет од доношења свих одлука и одговорности које имају чланице.
У позадини креатора Брегзита је новац и то огроман. План је да након Брегзита Лондон буде носилац финансијских пројеката, и у име САД. Наиме, Лондон је упорно развијао финансијску инфраструктуру и школовао на хиљаде финансијских стручњака. Финансијски центар је у центру Лондона, а успоставио је низ пословних веза, од оф шор компанија у бившим колонијама као што су то Бахами, гдје се обављају огромни новчани трансфери – без трагова, без плаћања пореза, у сивој зони – до великих трансакција са кинеским банкама и Хонг Конгом.
Британија је донијела геополитичку стратегију, сличну америчкој, а окосница доктрине је идеја „Глобална Велика Британија“ (Global Great Britain). Након Брегзита нова империја се мора политички, безбједносно и војно заштитити. Зато Британија намјерава да обнови некадашњи утицај на старе поморске руте и комуникацијске правце. Royal Navy у смислу нове доктрине има задатак да чува британске поморске комуникације и трговачке интересе у Индијском океану и на Пацифику.
У позадини Брегзита је намјера Велике Британије да обнови империјални сјај и постане нова финансијска сила.
Тачно је да у преговорима са ЕУ о Брегзиту Британија жели да задржи трговачке повластице, али ће јој главни економски ословац бити специјални трговачки споразум са САД. Сходно планираним активностима након Брегзита, Британци предузимају операције у циљу економског слабљења Русије и Кине, како би се купило вријеме потребно да САД достигну руску војну технологију.
Намјера Џонсонове владе је да се повећају трошкови за одбрану, промијене савезништва на Блиском истоку и прошири борба против безбједносних пријетњи.
Проширење трговинских веза је, такође, један од приоритета. Наиме, Британија има дубоке безбједносне и економске интересе како на Балкану тако и на Блиском истоку.
На Балкану британска влада планира повећати улагања, највећи интерес је за енергетику и рударство.
Примат у региону Блиског истока у безбједносном смислу је борба против иранских интереса, а у економском споразум о слободној трговини. При томе ће, због неповјерења у америчког предсједника Трампа, на већи ниво подићи сарадњу са Француском и Њемачком – земљама које показују све већу резерву према Сједињеним Државама.
Расположиве информације указују да ће се на Балкану оштрица британске дипломатије и тајних активности усмјерити према образовању, и културном животу у цјелини.
Борис Џонсон
За Србију и Републику Српску припремљена је сљедећа методологија:
- у регији предводити и јачати борбу против корупције, организованог криминала и прања новца;
- инсистирати на квалитетнијој размјени информација између полиција (била би под британским надзором). Стратешка и оперативна размјена информација осигурала би регионалну сарадњу у борби против организованог криминала и тешких злочина, као и против тероризма;
- ријешити се неовлашћеног посједа оружја у приватном власништву;
- заједно са Аустријом и Норвешком формирати Балканску опсерваторију (центар) за праћење организованог криминала. Циљ је да се на овај начин додијели већа улога цивилном друштву у борби против криминала и корупције. Поменута опсерваторија била би виртуелна мрежа за прикупљање информација;
- у БиХ периодично организовати састанке министара и шефова полиције на тему борбе против организованог криминала и корупције, ради договора и инструкција;
- делегирати побољшање сајбер безбједности у регији.
Без обзира на дисхармонију између чињеница којима је британска влада располагала о рату у БиХ и политике коју је Британија заступала, српска страна не треба да одустане од прикупљања доказа којима би увјеравала међународну јавност, али и сопствене нараштаје, о правој слици ратних дешавања деведесетих година.
Треба остати свјестан да су тренутно чињенице и докази, једном ријечју – истина, маргинални у односу на геополитичке планове и циљеве за које се залажу велике силе, али то не смије бити разлог за одустајање од напора за разоткривање карактера протеклог рата. Однос снага на „великом плану“ се, историја нас томе учи, мијењао, те ће доћи вријеме када ће се чињенице моћи „учинити живима“.
Недавно откривене чињенице неће утицати на промјену британске политике према БиХ и Србима уопште, али ће се временом мијењати глобални политички оквир.
