Оливера Вучић: КиМ није само историјско и државно питање већ и - Отаџбинско
„НЕ ДА ЊИХОВО КОСОВО* НЕ ТРЕБА ПРИЗНАТИ – КиМ ТРЕБА САЧУВАТИ“
* „Разграничење Срба и Албанаца“ - можемо да само слутимо шта се тиме хтело и желело. По мени, то се на крају своди на неко добровољно признање граница, када би се Србија разграничила са самом собом, односно једним делом њене територије. То разграничење, чак и прихваћено неком већином на референдуму, било би неуставно, противуставно
* Ма колико било окупирано, Косово је ничије до наше. Тај пут да се Косово и даље сматра делом Србије и да буде део Србије – поодразумева и тражи стални морални, часни државни активизам
* На том плану важним делом сматрам и рад на отпризнавању Косова*. Јер, ма колико да су мале државе које су повукле признање - биле су достатне кад су признавале. Као што је број био важан за признавање - и сада је важан
* Данашњи тренутак у Србији је време за општи активизам. Тај активизам мора да буде смислен, да буде на нивоу расправе која подразумева знање, али и буђење отаџбинског духа
__________________________________________________________________________
КОСМЕТСКО питање сматрам трајном и непролазном нашом ствари која је више од историјског, националног, политичког и, условно речено, обичног државног питања. Ја га сматрам отаџбинским питањем - таквог ранга да се оно може сматрати питањем опстанка.
Бацати се блатом на устав, критиковати га на недостојан начин, олако најављивати његову промену, чинити све да се код грађана развије осећај непотребног поштовања устава (не зазирања, него поштовања) значи - то све то чинити својој држави. Јер, ако не поштујете устав, у суштини не поштујете државу чији је то најважнији правни акт.
Од краја Другог светског рата - првих поратних година - донета је већина устава који у Европи још важе.
Бонски закон је преживео и након потреса када су се обе Немачке саставиле, устав се није променио- остао је устав. Променила се држава, променила се стварност, а очуван је устав - та основна начела која он у себи има су надживела политичке и државне промене.
Устав мора да буде чврст. Значи - тешко променљив. Устав мора да буде акт у коме је потребно, да би се променио, уложити много више времена, снаге и знања, него у промену обичног закона.
Устав треба да мења већина, и то надмоћна, двотрећинска или јача, а често и грађани на референдуму.
Мени је жао што је наш садашњи устав попустио и омекшао ту процедуру, па више није потребна већина укупног броја бирача уписаних у бирачке спискове, него смо препустили промену устава већини оних који изађу на уставотворни референдум.
Та норма крије одређене опасности - та ствар је сама по себи јасна. Србија је земља снажне уставне традиције.
Сваки покушај да се нама са различитих места и различитих нивоа говори како смо мала земља и не можемо са великима, како морамо схватити ко смо, где смо и какви смо - знате, предавала сам у једном великом амфитеатру четири деценије и никада нисам то хтела да кажем студентима. Где год одете, помените Душанов законик који је писан на језику који чита већина света, као што Магна карту могу да читају.
Свет би схватио колико је била велика та правничка умотворина у 14. столећу.
Проф. др Оливера Вучић
Шта је све Србија имала! Први устав је имала пре многих великих у том моменту. Значи - нисмо мали! Мали смо по неким параметрима, територији и броју становника, али нисмо мали по умећу, по преданости правничкој традицији и демократизацији односа.
Сретење 1835. године: Србија доноси устав. Важио или не важио, било је снаге да се донесе.
Отпочела је пут уставности и конституционализације.
Зато то што јесте устав мора да се у Србију врати, а то је био покушај 1999, да се Србија врати свом традиционалном уставном путу.
Социјалистичка уставност је унела тај лагодни однос према уставу. Устави су се мењали често, служили су политичкој сврси, свака нова идеја је одмах претакана у устав.
Уставност је била пољуљана са својих традиционалних основа. Када је 1990. Србија донела устав којим се вратила својој традицији, и на неки начин европским стандардима, почело је самостално уставно устројавање Србије.
Ако се већ говори о промени устава, недопустиво је сматрати овај устав трајним и непроменљивим за вјеки вјекова, али је недопустиво чинити - што неки раде - предлоге како се тај устав мења.
Разни предлагачи се јављају са тим шта питати народ у погледу Косова.
Да ли сте за ово или оно. Да ли прихватате ово или оно. Ту се помиње и разграничење.
Али, не можете грађане питати нешто што је неуставно! Онај ко то пита, он крши устав!
И, ако грађани нису довољно упућени - имају само један осећај за своје, за национално, за државотворно, они не морају знати и умети, али онај ко поставља питање, тај мора знати и мора умети. И, он мора имати не само знање него и морала и части да предочи грађанима шта ће бити после тога што смо вас питали ако се определите.
Значи, не може се ни на који начин по овом питању предузимати неки уставотворни референдум који би довео до изјашњавања грађана који би био кршење устава, који би био пар екселанс неуставно чињење и који би грађане довео у ситуацију да су само о себи одлучили оно што себи не желе.
Једино је могуће да се промени устава приступи након процедура које се знају - сачинити предлог за промену устава, и тај предлог, када буде усвојен од релевантне већине грађана, након тога што су кроз јавну расправу и дискусију и период упознавања са решењима и последицама решења, са свеукупним системом односа који се мења таквим променама.
Хитање у промене устава је само по себи контрапродуктивно.
Имамо устав који је донет на начин како је донет, представља решење које је прихваћено и нуди и отвара могућност решавања чак и овог најсложенијег питања.
Ако би се промена устава учинила могућом само тако што би се у квазипроцедуралном смислу применио устав, учинило би се у суштинском смислу гажење устава, а самим тим и гажење српске државе.
У наслову наших разговора је разграничење. Нећу се њиме бавити јер је оно на неки начин пролетело у нашем политичком простору, никад довољно објашњено, никад озбиљно саопштено.
Мислим да већина нас само слути, а не може да зна која је идеја била.
Питање разграничења везано за међународно јавно право подразумева разграничење двеју држава које прецизно утврђују питања како би се остварио мир и гарантовао поредак. Значи, полазимо од тога да се разграничење врши између држава.
„Разграничење Срба и Албанаца“ - можемо да само слутимо шта се тиме хтело и желело. По мени, то се на крају своди на неко добровољно признање граница, када би се Србија разграничила са самом собом, односно једним делом њене територије.
То разграничење, чак и прихваћено неком већином на референдуму, било би неуставно, противуставно, као понуда која би се дала, као предлог који би био учињен!
Управо то, ма колико се сматра политички прихватљивим, целисходним или профитабилним по неке друге ресурсе - на пример економске или улазак у ЕУ или шта су већ ствари које се стављају у изглед, а у вези су са Косовом и Метохијом.
Они који су предлагали разграничење или који о томе размишљају морали би да прочитају Члан 8, Члан 16 и Члан 194 Устава. Довољна су та три члана којима се гарантује територијална целокупност, којима се гарантује неповредивост граница, јединственост и недељивост наше територије и којима се тражи да потврђени међународни уговори морају бити у складу са нашим Уставом.
Да ли се питањем разграничења отвара питање велике Албаније?
Можда да, а можда не, али остаје могућност да у том правцу размишљамо.
Да ли се стварање евентуалне велике Албаније може сматрати као почетак умањења државе Србије?
Звучи логично.
Да ли би такво разграничење довело до раста апетита других? Звучи могуће.
Да ли би се нестабилност у региону повећала? Да ли бисмо закорачили бисмо у неизвесност? Врло вероватно!
Поменула бих Црну Гору, Северну Македонију и БиХ. Једно такво питање би отворило цео низ питања.
Рекла бих сад нешто о улози Уставног суда као чувара устава.
У земљама које се сматрају демократски уређеним државама, успоставља се уставни суд као чувар устава. Уставни суд суди свима - Народној скупштини, шефу државе, Влади и судијама. Зато што је Уставни суд, по претпоставци, орган који представља угледнике датог друштва, који представљају, опет, проверене и друштвено препознатљиве појединце који знају, али се уз то одликују личним и моралним интегритетом.
Тај спој особина би био неки легитимацијски основ, да тај орган може да суди свима. Да је његова старија и од закона и од уредбе и неког акта других органа.
Стручност судија, која се, нормално, не остварује увек ни у пуној мери, лични и професионални интегритет - који се доказује тек онда када се судије суоче са неким тешким предметом који има различите импликације - показала се и у пракси уставног суда.
Уставни суд је смогао снаге да касира неке од косовских уредби, али не све, и можда не ону која је есенцијално највише политичка.
Зато је Уставни суд орган који је застао и још није пресудио о уредби која је донета директно као последица примене Бриселског споразума - уредби о полицијским пензијама на територији Косова и Метохије. Ти људи су отишли у пензију са 28, или са 38 година, а пензију могу да примају само уколико не напуштају територију КиМ.
Значи, ви сте довели једним актом, једном уредбом, грађане да им прво ускратите слободу кретања јер ће изгубити пензију ако се преселе, па сте их превели у статус пензионера иако они те услове не испуњавају јер на територији државе Србије важи закон о пензијском и инвалидском осигурању.
Ви сте том уредбом изузели Космет из правног простора државе Србије и на тај начин сте показали да поштујући косовско право ви у ствари одустајете од захтева да се на том делу сопствене територије поштује право државе Србије.
Држава Србија је морала нешто да учини 2008, када је Косово донело свој устав. Погледајте мало тај правни акт. Он говори сто језика.
Нема већег заклињања у одбрану територијалног суверенитета те „државе“ - што се на крају показало и кроз одлуку уставног суда који је формиран на Косову и који оценио Бриселски споразум, а о коме се наш суд није изјаснио, као о нечему што је против устава ове земље.
Сам Бриселски споразум - Уставни суд се јако трудио - Уставни суд је прогласио политичким актом и тиме обелоданио да не може да успостави своју надлежност.
На изузетно великом броју страна, Уставни суд није нашао за сходно да протумачи чињеницу да се већ у време када он доноси своју одлуку да је то политички акти и да он не може да цени његову уставност, тај Бриселски споразум већ примењује. Јер, ови полицајци су већ били изгубили посао по уредби која је донета као акт примене тог акта.
У том акту, као политичком акту, неколико ствари се грубо занемарује.
Политички акт, ако измиче контроли уставности и законитости, по теорији и по пракси - није политички акт који измиче сваком виду одговорности. Политика се мора водити на основу важећег устава, јер политика је оно што поштује пре свега право које је на снази.
Значи, никакав политички акт који је усмерен, или бар има ефекат иако није усмерен, на урушавање важећег правног поретка, не може бити акт који се сматра ваљаним. Нормално, за политичке акте сносе се политичке последице.
Уставни концепт аутономије се мењао и о њему се увек мора размишљати у равни класичног разумевања територијалне аутономије и аутономије као јединице уопште.
Аутономија никада није ни држава ограниченог суверенитета, као што је то федерална јединица.
Аутономија се по класичном обрасцу сматра нечим што не претпоставља креацију устава и нема у себи сувереност која би се самоконституционализовала и самоорганизовалa.
Ми смо, на жалост, кад је савезни ниво власти уређивао питања, нарочито мислим на амандманску 1968. годину када су покрајине из режима републичког нивоа власти почеле да их уређује савезно право, оне су постале квазидржаве, добиле атрибуте самим тим што су имале шефа државе, колективног шефа државе, уставни суд, устав и све оно што чини знамења једне државе.
То је покушао да измени устав из 1990, зато су се десили они догађаји који су се десили и она реаговања која су се десила. Јер, било је узето нешто што се имало.
Устав од 2006. је покушао да приступом који је другачији од устава 1990., очува суштину. Суштина је да је Космет уставом уређен као неотуђиви део Србије. Да ли је то урађено преко преамбуле, која је обезбеђена у нормативном делу, тако да је сама нормативни део устава, чак важнији, ексклузивнији од многих - то је питање на који је начин уставотворац решио ово питање.
Међутим, никакво тумачење устава не може довести у питање да се уставописац од 2006. понео према аутономији тако да је дозволио тумачење да је аутономија Косова и Метохије нешто што има другачији статус. Тај другачији статус назначен је као могућност путем једног закона о суштинској аутономији који би био донет по процедури за измену устава, што се још није покренула ни једна политичка гарнитура од доношења овог устава до данас да уреди.
Лично то сматрам добрим путем да се ово питање уреди и да се на тај начин - не очувањем замрзнутог конфликта (што сматрам једним врло лошим и недобронамерним тумачењем залагања оних који су потписали Апел), него сматрам конструктивним сталним дијалогом који би водио решењу.
Да закључим: не да Косово не треба признати, Косово треба сачувати.
Ма колико било окупирано, Косово је ничије до наше. Тај пут да се Косово и даље сматра и да буде део Србије, јесте стални морални, часни државни активизам.
Таквим, једним делом, сматрам рад на отпризнавању, јер сматрам, ма колико државе које су повукле признање мале, да су оне биле достатне кад су признавање давале.
Како је број био важан кад су признавале, то значи и да је сада важан.
Данашњи тренутак у Србији је тренутак за општи активизам.
Тај активизам мора да буде смислен, да буде на нивоу расправе која подразумева знање, али и која подразумева буђење отаџбинског духа.
