Нема решења за КиМ док се у процес директно не умешају и Русија и Кина
ПИТАЊЕ КиМ ЈЕ ГЕОПОЛИТИЧКО И НИЈЕ НИШТА МАЊЕ ВАЖНО НЕГО ШТО СУ БИЛИ СУДЕТИ 1938.
* Не постоје геополитички услови за мирно, праведно и одрживо решење питања статуса Косова и Метохије... То је један од разлога што нико не треба да сматра да је дужан да за свог мандата реши питање Косова и Метохије. Не смемо себи наметати обавезе да то решимо у једном, два или пет нечијих мандата
* Да ли је уопште могуће размишљати о мирном, стабилном и одрживом решењу за питање статуса КиМ када су главни чиниоци преговарачког процеса - једни у формалном смислу, а други силом освојене позиције – нестабилни? Ко може бити гарант било којем решењу за које се они залажу!? У кога Србија и на основу чега би могла да има поверења, па да нешто потпише, звало се овако или онако?
* Забринут сам и што је српска интелектуална елита умрежена у меркантилизам и што она зарад својих привремених бољитака и очувања својих позиција, лансира приче које треба да убију и оно мало наде у српском народу - да смо мали, немоћни, никакви, да живимо у прошлости, митовима у облацима, да треба да се спустимо на земљу и живимо уместо да, забога, гинемо
* Брисел је брисани простор где једино санкције, претње и условљавања играју неку улогу. Ми смо прихватили да играмо утакмицу на игралишту које није обележено ничим. У Бриселу нити постоје правила и процедуре, нити постоје маркери за оријентацију
* Где је у Бриселу Устав, где је Резолуција 1244, где су некаква правила? Да ли се Србија заиста осећа тако моћном да може без правила и процедуре да се носи са Америком, са Соланом, Ештоновом и свим другим - прошлим и будућим - комесарима?
* Зашто нико од наших неће да помене да да је урезолуцији 1244 три пута поновљена гаранција територијалног интегритета и суверенитета СРЈ, односно Србије као правне наследнице? Шта је то што нашима смета у тој резолуцији кад се Косово не помиње ни у једном другом контексту осим као аутономија? Зашто то нама смета?
______________________________________________________________________
Живадин ЈОВАНОВИЋ, министар спољних послова СРЈ (на Трибини Реитеграција или разграничење – разговори о будућности Косова и Метохије)
ОДМАХ да кажем да данас не постоје геополитички услови за мирно, праведно и одрживо решење питања статуса Косова и Метохије. Поготову не постоје такви услови да се то питање реши у формату Бриселских преговора.
Свет је суочен са најдубљим тектонским променама, досад непознатим. Лава геополитике се ваља. Америка није завршила једне изборе, а спрема се да крајем ове године одржи и друге изборе. ЕУ се суочава са тешким последицама Брегзита - који је само врх леденог брега стања система који престаје да испоручује. Док су САД и ЕУ, та два неупоредиво различита али глобална фактора, нестабилни и нису извозници стабилности - питање је која то мала тачка на глобусу може да се реши на стабилан, одржив и праведан начин.
И то још уз учешће та два глобална фактора, који имају велике муке са унутрашњим поделама, растућим поделама и сукобљавањима којима се не види крај.
Да ли је уопште могуће размишљати о мирном, стабилном и одрживом решењу за питање статуса КиМ када су главни чиниоци преговарачког процеса - једни у формалном смислу, а други силом освојене позиције – нестабилни?
Ко може бити гарант било којем решењу за које се они залажу!?
У кога Србија и на основу чега би могла да има поверења, па да нешто потпише, звало се овако или онако?
Живадин Јовановић
Пре или касније, нерешено питање статуса мора да се врати и у крајњој линији ће се вратити у оквире Савета безбедности УН. Управо ће Савет безбедности и Ууједињене нације морати да одиграју кључну улогу у решавању тог питања. Замене за то - нема.
Ни за једну власт у Србији не можемо рећи да она мора то да реши. А мандати се мењају.
Нико не треба да сматра да је дужан да за свог мандата реши питање Косова и Метохије, јер онда то бива горе него кад Вашингтон и Бела кућа намећу или не намећу рокове.
Ако настојимо да одбијемо сва временска ограничења са стране - ни сами не смемо себи наметати обавезе да то решимо у једном, два или пет мандата.
Србија ће свакако решавати то питање, али не значи - у једном мандату.
Забринут сам што се у решавање једног таквог судбинског питања умешала трговина. Што се у процес умешао меркантилизам. Што, кад се помене питање КиМ, преговори и мирно решавање, следи прича о инвестицијама, запошљавању, бољем животу и о некој светлој ружичастој будућности. За мене то није спојиво.
То нису упарене вредности!
Стране инвестиције, па ни економски развој и питање судбине српске државе и српске нације! То заиста нису упарене вредности! То није за озбиљну политику.
Много се експлоатише економско-социјално заостајање Србије и осиромашење нације, јер се рачуна да је нација пријемчивија за понуде бољег живота, запошљавања и инвестиције, макар се у позадини рачунало на трампу. Сличну овој коју председник Трамп нуди Палестинцима сада: бољи живот за територију.
Нешто слично се и нама нуди.
Забринут сам и што је српска интелектуална елита умрежена у меркантилизам и што она зарад својих привремених бољитака и очувања својих позиција, лансира приче које треба да убију оно мало наде у српском народу - да смо мали, немоћни, никакви, да живимо у прошлости, митовима у облацима, да треба да се спустимо на земљу и живимо уместо да, забога, гинемо.
Ко се уопште залаже за ратове, сукобе или погинуће? Какав је то начин да некоме с ким се не слажеш, припишеш неку измишљену тезу и онда удараш по њему колико је `скренуо са правог пута`! То је за дубоко размишљање.
Каква два израза лица!
Како је могуће да наша интелектуална елита остане скрајнута или имобилисана од овога? Или, ако треба да се покаже активност елите, онда се узму маргинални аспекти проблема.
Тобоже смо заузети суштинским проблемима, а у ствари - нисмо!
Дакле, ја се залажем за нешто што као механизам гарантује већу заштиту српских интереса, српских права и српске државе у целини.
Брисел је брисани простор где једино санкције, претње и условљавања играју неку улогу. Ми смо прихватили да играмо утакмицу на игралишту које није обележено ничим. У Бриселу нити постоје правила процедуре, нити постоје маркери за оријентацију.
Где су оријентири: где је у Бриселу Устав, где је Резолуција 1244, где су некаква правила? Да ли се Србија заиста осећа тако моћном да може без правила и процедуре да иде са Америком, Соланом, Ештоновом и са свим другим - прошлим и будућим комесарима? Да ли смо свесни да смо тамо на ветрометини, без икаквог ослонца?
Тамо једноставно не постоји - не воља него механизам! Он има "генетску грешку" и не може да испоручи решење које је одрживо. Тај механизам и тај оквир је тако конципиран да може и хоће да испоручи само такво решење које одговара геополитици НАТО-а и политици САД. Тамо нема никакве наде за било шта друго.
Јер, зашто су уопште побегли из УН? То је Ештонова измислила, а они нису познати као почетници у геополитици. Као, уосталом, ни Немци ни Американци.
Да би дошло до уравнотеженог, праведног и одрживог решења за питање статуса КиМ, мора механизам да има такве елементе који такво решење обезбеђују.
Нема решења за КиМ док се у процес директно не умешају и Русија и Кина. Неко би рекао да ово говори неки русофил. Не! Ми овде, као и 99 одсто грађана Србије смо србофили. Желимо да разговарамо и да размишљамо само о ономе што је добро за Србију. Други нека размишљају о својим интересима и да онда у сусрету једних и других тражимо компромис. Али, не да играмо утакмицу на необележеном терену без оријентира јер ту неминовно губимо и себе и за Србију.
Ја сам оптимиста. Дубоке геополитичке промене у распореду снага на планетарном плану не дозвољавају никоме да се понаша на стари начин - па ни Србији! Ма колико говорила да није велика политика за њу, него смо ми ту негде, мали и неугледни и морамо да гледамо своја посла (питање је само - на који начин!?), Србију ће развој око нас, све што јако удара као на највећа звона - поремећаји и промене у глобалним односима - обавезати да размишља да ли је тај пут који је изабрала пут који обећава или је ћорсокак.
ЕУ не зна шта ће са собом и од себе. Тек предстоје мукотрпни преговори око аранжмана између Велике Британије и Брисела. Оптимисти кажу да ће то трајати преко годину дана, а реалисти говоре да ће бити добро ако се ти преговори заврше за две или три године.
Хоће ли она, док брине сопствену бригу, имати капацитета и воље да се конструктивно ангажује око Косова и Метохије?
Ричард Гренел - Трампов тренер Хашима Тачија
Негде у српским земљама постоји изрека: "Дабогда се собом бавио"! Сад се Запад дубоко бави собом. Ми нисмо ради због тога. Ми бисмо били ради да се они баве напретком савремене цивилизације, напретком човечанства, партнерством и дијалогом са свима па и са Србијом. Али, тешко је одрећи се привилегија које су стицане вековима, тешко је одрећи се неких међународних механизама који су прављени по њиховој мери и њиховим интересима. и, ту је узрок опасности!
Ми имамо велики проблем - напад на СПЦ у Црној Гори. Али, имамо и текући проблем напада на Дејтонски споразум и покушај реуспостављања унитарне БиХ под доминацијом исламског фактора. Имамо не само ревизију Дејтона него и игнорисање Резолуције 1244!
Суочени смо у Црмој Гори са покушајем ревизије одлука Подгоричке скупштине.
Сличне ревизије видимо и на Истоку и на другим странама.
Видимо да је самопрокламована аутокефална црква Украјине. Да ли је могуће да су то одвојене ствари и потпуно независне једна од других?
Реч је о геополитици! И, ја сам дубоко уверен - ништа од догађања у овом делу Европе, па ни у целој Европи и свету, укључујући Балкан, није - од пада Берлинског зида до данас - слободно од геополитике доминације.
Да ли ће ме због овога неко окарактерисати као заговорника теорије завере, не зависи од мене, али ја хоћу да вам неке чињенице предочим.
Политика експанзије НАТО на исток је јавно прокламована одмах у време пада Берлинског зида и то је ишло незадрживо.
Други аспекат је експанзија војних база, почев од Бондстила, четири нове базе у Бугарској, исто четири у Румунији, Пољској, балтичким републикама.
Дошли смо дотле да се ових дана спремају највећи војни маневри Запада на границама Русије. На Балтику око Калињинграда - на сто миља од Санкт Петербурга - НАТО (пре свега САД) доводи више од 45 000 војника. Војна техника је већ нагомилана, али пристиже даље.
Европа никад у својој историји, чак ни кад је Хладни рат био на врхунцу, није имала толико страних трупа, стране војне технике и страних војних база колико има данас. Чему? Ко угрожава демократију и мултинационални корпоративни либерални капитализам? Ко га угрожава? Кога та сила треба да бране и од чега?
Микро план је геополитика у вези са Косовом и Метохијом.
КиМ је интегрални део геополитике војне експанзије НАТО-а на исток и ништа на Балкану не може да се објасни игром регионалних, локалних политичких фактора. Поготово појединаца!
Да ли је овај лидер могао да уради ово или оно или боље да је то потписано у Рамбујеу, или... Све су то лепа замајавања маса неупућених људи!
Док ми тражимо кривце и одговорне међу нама, кривце у Србији и српском народу, они који су против Србије и против српског народа као политичког фактора на Балкану, трљају руке од задовољства. Док ми говоримо - распала се Југославија, они опет трљају руке.
Па, зар није Солана одвојио Црну Гору и кумовао отцепљењу? Дакле, морамо разумети да је питање КиМ геополитичко и ништа мање важно данас него што су Судети били геополитичко питање 1938-ме. Тада је Чемберлен на аеродрому Хитроу махао пред новинарима правно обавезујућим уговором, уз речи "мир је спасен". Знамо да је то било широм отварање врата Другом светском рату.
Сматрам да је питање статуса КиМ судбинско питање не само за српски народ него и за Европу. Од тога како ће се то решити - да ли по Резолуцији 1244 или у Бриселу без икаквих принципа, резолуција и икаквог права - зависиће куда иде Европа и куда иде свет. Да ли иду даље у јачање конфронтације, да ли и даље срљају у припремање глобалног сукоба или ће се ипак опаметити и прихватити дијалог, партнерство, разговоре, спуштање тензија и прихватање принципа равноправности и тако малих и безначајних земаља као што је Србија.
У томе је и шанса коју треба да видимо и ништа нико не треба да уради на брзину што би прејудицирало улогу оних који после нас могу доћи и решити проблем на праведан начин. Ми желимо решење, али не желимо га по сваку цену.
Ми желимо решење које не може бити у геополитичком интересу само једне стране у глобалном распореду снага.
Дозволите да кажем и зашто сматрам да је Резолуција 1244 СБ УН значајна.
Прво, то је докуменат Савета безбедности - јединог овлашћеног светског органа за питања мира и безбедности и то општеобавезујући докуменат за све - били они чланови ЕУ, НАТО или војно неутрални као Србија. То је докуменат, како то правници кажу, а и ја сам правник по образовању - императивног значаја!
Ту никоме није сервиран "шведски сто", па да бира шта хоће, а шта неће. То је интегрални део међународног правног или светског система. То је интегрални део система мира и безбедности у Европи. Ако се из тог система мира и безбедности у Европи, који је заснован на финалном документу из Хелсинкија из 1975, извуче тако важан стуб који се зове суверена равноправност и неповредивост међународно признатих граница, шта остаје и на чему ће архитектура мира и безбедности у Европи почивати? Или у свету?
Ако се из Повеље УН узме такав принцип и извуче као неважан, може ли опстати та грађевина да некима другима служи?
Важно је издржати на поштовању Резолуције 1244 као трајно вредног документа за Србију. Важно је одолети свим притисцима да се Србија одрекне тога. Резолуција СБ УН је значајна због тога што је то највреднији, најмоћнији правни акт у светском поретку на коме се узастопно неколико пута, на тих 6-7 страница текста понавља суверенитет и територијални интегритет наше земље.
Додуше, и то да рашчистимо, свакако се не помиње Србија, која није постојала као субјекат међународног права 1999 године, али немојте да се међусобно лажемо и да једни друге обмањујемо, пошто се не помиње Србија него Југославија, да то не важи за Србију – јер, побогу, чим ми седнемо са неким да преговарамо, тај нас пита где ту стоји Србија.
Мило, ма какав био, и Црна Гора, ипак су признали континуитет међународноправног субјективитета Србије после разбијања СРЈ.
Никоме не сме да се прича да је то спорно. Наш континуитет субјективитета.
Осим тога, необјашњиво је зашто се ми у Србији ређе позивамо на тај докуменат који је кристално јасна позиција и кристално јасан правни ослонац за наше интересе, а позивају се председник Путин, председник Си Ђининг , бивши грчаки премијер Ципрас, председник Кипра. Сви наши пријатељи долазе код нас и прво што кажу да подржавају решење у оквиру резолуције Савета безбедности", а неко дода и " у оквиру уставно-правног система Србије".
Шта је то што нама смета да ми то причамо? Шта је то што нас гони или ко је то ко нас гони да у резолуцији, која није савршен докуменат, није српски, није га Србија писала, писале су га велике силе и има ту свакојаких одредаба - али, шта је то што нас тера да ми бирамо и стављамо свом народу пред очи и уши само оно што не ваља или што нас ограничава?
Те није дефинисано ово, или оно. А зашто нико неће да помене да ту стоји три пута поновљена гаранција територијалног интегритета и суверенитета СРЈ, односно Србије као правне наследнице? Шта је то што смета у тој резолуцији кад се Косово не помиње ни у једном другом контексту осим као аутономија? Зашто нама смета то?
Важно је и што је Србија све своје обавезе из те резолуције извршила, а кад је извршавала, нико није рекао да то није важно и да неће да се извршава.
Све је извршавала што је било међународно-правно обавеза Србије.
Србија је предвидива држава, свет то мора знати, и она је све своје обавезе извршила. и, опет, ништа од оног што је Србији у прилог није извршено?
Зашто је то важно? Зато што у резолуцији стоји и то да 250 000 силом протераних Срба и других неалбанаца имају право на безбедан и достојанствен повратак на своја имања, у своје домове.
Како објаснити да није било тешко да се сви други врате, а једино је било тешко, готово немогуће, да се слободно, безбедно и достојанствено врате 250 000 протераних Срба и других неалбанаца на Косово?
У кулоарима постоје оваква тумачења: етничко чишћење је за сваку осуду, не може се одобрити, али , знате колега, може бити политички целисходно!
Коме целисходно?! У ком смислу?
Може ли, другим речима, Србија подмиривати рачуне великих сила као су Америка, Немачка, Велика Британија?
Можемо ли ми узети то као критеријум, јер у САД су у новембру избори, па нешто као журимо, то нам је тајм-лимит (временско ограничење).
Или, можемо ли ми и хоћемо ли да ЕУ олакшавамо проблем нејединства који прави пет земаља које нису признале Косово - па дај да ми то потпишемо, тај правно обавезујући споразум, и онда ће отпасти разлози да пет угледних чланица ЕУ опонирају признању КиМ. Јер, тада ће бити - Србија је то учинила и ми немамо више разлога да будемо на истим позицијама, када је Србија своју позицију променила.
Србија не сме да промени своју позицију!
Али, мора је увек бранити, па и у овим условима када Борел долази сваку другу-трећу недељу, као и Гренел. Они се ослањају на пријемчивост наше публике и заговарају да се зарад бољег живота, запошљавања и инвестиција корак по корак одричемо својих права и интереса на Косову и Метохији.
Све у свему, као што је омаловажавање Устава мера схватања шта је држава, тако и омаловажавање онога што је Резолуција 1244 СБУН лично не могу другачије да протумачим осим као олакшавање политике експанзије НАТО на Исток.
Резолуција 1244 значи да је Косово и Метохија интегрални део Србије. Ми се морамо борити за Резолуцију зато што је то директни интерес Србије, али не смемо губити из вида нашу међународну одговорност - то није нешто што се тиче само Србије!
Од решења статуса КиМ зависе безбедност и поредак у Европи и свету!
Приредила: Диана Милошевић
