Црном Гором теку свете реке људи, Ђукановићу ни НАТО не може помоћи
СРПСКИ МОЛИТВЕНИ ТАЛАС СИГУРНО ПОБЕЂУЈЕ – НИСУ МУ ПОТРЕБНИ НИ ПУШКЕ НИ ФИЗИЧКА СИЛА
Последња литија у Подгорици
* Они се не плаше и упорни су. Они су душа и срце, разум и морал Црне Горе, а не отуђена врхушка на власти
* И масовност једоказ да комунисти нису успели да убију Бога у људима
* Брзо је испевана песма „Не дамо светиње“ која је брзо постала и химна која одјекује улицама и градовима Црне Горе, од Мурина са Чакора до Херцег Новог, од Бијелог Поља до Бара. А гуслари су, већ у складу са вековном народном традицијом, срочили више песама о одбрани цркава
* Режиму против оваквог и оволиког народа не могу помоћи ни специјалне јединице, ни борна кола, а ни НАТО
_______________________________________________________________________
Пише: Јово ВУКЕЛИЋ
ТАЈ СУЛУДИ закон (Закон о слободи вјероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница) донет крајем прошле године у Скупштини Црне Горе - коме је главни циљ да отме свету имовину Српске православне цркве - био је кап која је прелила већ пуну чашу жучи, напуњену Ђукановићевим дугогодишњим антисрпским испадима, поступцима, изјавама, гафовима, подметањима и манипулацијама.
Народу је због закона једноставно прекипело, иако је имао повода да и раније и бурније реагује. После признања „Косова“ за независну државу од стране режима у Црној Гори, или прогона и укидања ћирилице са свих јавних места у држави, прогона свих професора и других људи који су протестовали што им се српски језик, којим вековима говоре, претвара прво у матерњи, а потом се натура и измишља нови назив и даје му се име – црногорски језик.
Или због прогона стотина личности, интелектуалаца, јавних делатника, професора и државних службеника који су се јавно декларисали као Срби.
Прекретница - нема повратка на старо
Кад је народ у Црној Гори устао и масовно похрлио из топлих кућа и станова - по снегу, киши, ветру и хладноћи - на улице да са иконама и црквеним заставама брани своје најсветије, са заставом тробојком – симболом Црне Горе, уз црквене духовне и народне песме на уснама, певајући о српској славној историји и часној братској вези Србије и Црне Горе – било је искуснијем и мудријем јасно да је то час када је дошло до прекретнице после које нема повратка на старо!
Грађани су овог пута, коначно нашли најбољи пут да излију, искажу и из себе истисну дуго спутано незадовољство Ђукановићевим репресивним и антисрпским режимом.
Тај велики поток, сада већ моћна и набујала река овако исказаног народног незадовољства јединствен је догађај на овим просторима.
Незабележен и по масовности и по невероватној упорности и смирености грађана који су одлучни да не попусте осионом диктатору који им стално поручује да неће одустати од тупавог закона и да га неће повући!?!
Света одбрани своје цркве и идентитета
Литије и молебани, ти достојанствени масовни скупови грађана, и старих и младих, и болесних и здравих, и сиромашних и имућнијих, догађају се већ недељама у свим варошицама и градовима. Чак и из села пртинама стижу људи из брдских и планинских крајева до главних путева и сливају се у ту свету реку да искажу своју приврженост цркви, вери и заштити црквених светиња.
Брзо је испевана већ популарна песма „Не дамо светиње“ у одбрану црквене имовине и светиња која је убрзо постала и химна која одјекује улицама и градовима Црне Горе, од Мурина са Чакора до Херцег Новог, од Бијелог Поља до Бара. А гуслари су, већ у складу са вековном народном традицијом, срочили више песама о одбрани цркава и те песме у десетерцу се сада уз гусле певају по селима, варошима и градовима у Црној Гори.
Посебно је збуњујућа и изненађујућа масовност и велика саборност ових мирних и достојанствених скупова где се пева и (греје) уз свеће исказује воља да се заштити имовина Српске цркве, која је одувек била већинска црква у Црној Гори.
Уз то, јасно је да на молебанима и у литијама не учествују само припадници црногорске опозиције већ грађани без обзира на партијску, па чак и верску припадност.
Стотине хиљада грађана су доказ да су учесници литија симпатизери или чланови скоро свих политичких партија у Црној Гори, сем оних радикалних – монтенегринских.
Ови величанствени скупови и њихова масовност изненађење су и за саме свештенике Српске православне цркве. И у Црној Гори и у Србији.
Ко се могао надати да ће после осам деценија (од 1941. године) крвавих и упорних прогона свештеника од стране комуниста, њиховог безразложног бруталног убијања као и уништавања великог броја цркава у Црној Гори, паљења црквених књига, рушења црквених звоника и ломљења светих звона у току Другог светског рата и првих година после тог рата – у народу остати икаква искра веровања и вере.
Литија у Никшићу
Комунисти, либерали и монтенегрини џаба кречили
Можемо претпоставити колика је тек збуњеност и изнанађење бројних страних аналитичара и стручњака за Балкан пред овом достојанственом експлозијом народног бунта и испољавања незадовољства, али и велике слоге и одлучности да се одбрани своје! Толико је велика та збуњеност, колико се сада примећује, како би српски народ рекао да „ћуте ко заливени“. Ћуте, наравно, јер они никада нису разумели хтења и вољу овог народа.
„У људима су убили Бога“, говорили су нам старији, описујући комунистичко доба и послератне године, да се није смело славити ништа што је било везано за цркву.
Слављење славе је била за комунисте после рата – јерес, крштење деце се сматрало издајом комунизма и социјализма, а венчање у цркви је био чин оцењиван као провокација према власти… Људи су сахрањивани без опела свештеника са звездом петокраком и без крста.
Без проливања крви и физичких сукоба
На гробовима су широм земље исклесане десетине хиљада петокрака, које и данас сведоче о том добу убијања вере и стварања неслободе.
То је трајало деценијама, страх да кажу да су верници (или да иду у цркву) је био присутан код већине грађана. Последица је била страшна: многи људи су престали да верују у Бога. Није било верских слобода!
Управо зато оволика снажна везаност великог броја људи, да кажемо већине грађана Црне Горе, за Православну цркву и веру није лако објашњива никоме: ни социолозима ни верским аналитичарима, књижевницима, филозофима, па ни највећим духовницима православне цркве… О политичарима да и не говоримо.
Многи верујући говоре о правом чуду, о Божијем провиђењу, о јасном испољавању снаге вере у Бога на овим масовним народним скуповима…
Не улазећи у прогнозе и претпоставке колико ће ово испољавање снажне народне воље и јаке вере трајати и како ће се окончати молебани и литије - можемо закључити да после ових догађаја кључни односи у друштву и држави неће бити исти. Десиће се крупне промене, промениће се принципи деловања и јавног понашања у политичком животу.
Треба се надати и веровати да ће ови скоро невероватни догађаји донети више слободе сваком појединцу и моралније понашање свих јавних личности у политичком животу. Тај преокрет треба очекивати, надамо се без проливања крви и физичких сукоба, јер је укочен нормалан развој друштва и онемогућена изградња бољих и искренијих односа међу људима.
Већи степен солидарности је неопходан, неправде треба исправљати и смањивати неразумне разлике у сулудом богатству појединаца настале на експресној пљачки и експлоатацији грађана од тајкуна о политичара и бизнисмена блиских властима…
Режиму неће помоћи ни манипулације ни утеривање страха
Ови грађани који сада исказују, после деценија трпљења, своју снажну вољу тешко ће дозволити да поново буду „узјахани“, искоришћавани, плашени, варани, обмањивани и пљачкани.
Напредак неће бити ни лак ни брз, али пут ка бољем и достојанственијем животу је прокрчен, трасиран и назире се крај бездушној диктатури, притисцима, наметањима и манипулацијама.
Рећи ће скептици да од свега овог нема ништа! Да ће препредена власт манипулацијама и утеривањем страха утишати народно незадовољство…
Дубоко верујем да то не мисле оне стотине хиљада људи у Црној Гори које већ недељама протестују и бране од отимања своје најсветије! Напротив!
Они су одлучили да промене, да преокрену стање у коме су живели. Они се не плаше, они су храбри и упорни. Они су душа и срце, разум и памет Црне Горе, они представљају државу Црну Гору, а не отуђена врхушка на власти.
Они овог пута сигурно побеђују. Не требају им ни пушке ни пиштољи!
Режиму против оваквог и оволиког народа не могу помоћи ни специјалне јединице, ни борна кола, а ни НАТО.
Показали су православни Срби да имају и душу и срце, и веру и идеју!
То је једино оружје које ефикасно руши ову и овакву тиранију!
