Раковић: Србија има право и да војном или полицијском силом поврати суверенитет над КиМ
КАД ДАЧИЋ ГОВОРИ О СВЕТОГОРСКОМ МОДЕЛУ ЗА КиМ – ОН НЕ ЗНА ЗА ШТА СЕ ЗАЛАЖЕ
* Немам илузију да реинтеграција може да се догоди мирним путем, ни у догледној, ни у даљој будућности. Али, свака земља има право да изврши реинтеграцију на било који легитиман начин, па и ослобађањем своје територије која је окупирана
* Треба потпуно одбацити светогорско решење као могући конструкт за српске цркве и манастире на КиМ. Албанци би га оберучке прихватили. А реална је бојазан да се у све упетља римокатоличка јерархија Албанца. Њихов бискуп Марк Сопи је још 2005. написао да је сасвим легитимно рушити српске цркве настале у двадесетом веку на КиМ јер су оне империјалне цркве српског народа
* У случају са Црном Гором папа Франциско је подржао СПЦ. Овај папа се показао бољим од претходних, има искрене намере и при том изгледа да има негативно искуство са усташама у Аргентини. Сам је припадао комунистима, а пошто су главни мучитељи у затворима биле усташе, они су и њега мучили, па зато има другачији однос према Хрватима
* Прилике ће за пар година за нас бити још боље. Код нас расте невероватна генерација младих људи, који сада имају 20 или 25 година који су згрожени оним што се српству десило и гледају како да поврате позиције српског народа
* Узрастају и срасли су већ са идејом српства и нашом српском идеологијом. Погледајте реке младих људи на београдском Универзитету. Кад је било раније трибина које су одржаване у стадионској атмосфери? А сад се одржавају у стадионској атмосфери. То показује да смо успели да обавимо важан посао: да вратимо самопоуздање људима, да привучемо младе и сада је на нама да им и даље помажемо у томе. Они ће итекако вратити дугове, односно, вратити овима који су нас ударали током претходних деценија. Сви ћемо то гледати!
_________________________________________________________________________
Александар РАКОВИЋ, на трибини „Реинтеграција или разграничење“
НЕМА дилеме: између реинтеграције и разграничења – прихватљива је само реинтеграција.
Немам илузију да та реинтеграција може да се догоди мирним путем, ни у догледној, ни у даљој будућности. Али, свака земља има право да изврши реинтеграцију на било који легитиман начин, па и ослобађањем своје територије која је окупирана.
С тим у вези, Република Србија има право, у неком временском оквиру када се за то укажу повољне међународне околности, да поврати на сваки начин свој суверенитет над Косовом и Метохијом, а ако је то потребно да уради војном и полицијском силом - пошто је то унутрашње питање онда може да се користи и полицијска сила - не треба да оклева да то и учини.
Показало се да, колико год је Србија и српски народ пружао руку другима, та рука је увек уједана. Имамо такве примере. Поготово у Црној Гори данас.
Та рука је пружана црногорским сепаратистима, а они су је увек ујели. Нису је ни један једини пут прихватили.
Стигле су генерације младих Срба са српском
идеологијом - др Александар Раковић
Исто је када је реч о Хрватској и Албанцима.
Закључак је да ће се то наставити у блиској будућности и да неће бити никаквих промена. Не треба имати илузија да ће они са нама да разговарају барабар - они нас сматрају губитницима из деведесетих година и желе да нам додатно нанесу губитке преко разноразних интервенционизама.
Један од таквих је и религијски интервенционизам. Србија ту треба да буде веома опрезна.
Разграничење је понуда која је стигла са наше стране. Али, осим те понуде, која је била вербална, ми више ништа не знамо нити постоји документ који би објаснио на који начин би „две стране“ требало да се разграниче на КиМ.
Нисмо видели ни један једини предлог где би граница или административна линија требало да буде. Или, ако се то зову кантони, како би они требало да изгледају и да буду организовани.
Заједница српских општине је већ одбијена од стране Албанаца, што се и очекивало. Тако да, осим вербалне понуде и теме која је била присутна у јавности две-три године, немамо никакве чињенице за које бисмо могли да се ухватимо.
Имали смо чак и унутрашњи дијалог по том питању. Или, тзв унутрашњи дијалог.
Гласови са тог дијалога су показали да 95 одсто мисли да треба сачекати, јер разрешење у садашњем моменту не може бити правично и да треба сачекати бољи моменат који ће доћи. Када – ни то не знамо.
То је идеја и нека српска идеологија коју можемо да оставимо не само нашој деци, него и унуцима и праунуцима. Срби морају да буду спремни на стрпљиву борбу.
И за Црну Гору, исто тако.
Косово и Метохија и Црна Гора су најспојенија питања. Додуше, и Црна Гора и Хрватска су спојена питања. Не могу се раздвојити. Тај "католички насип" који чине Хрватска, Црна Гора и Албанија је један пакет.
Када је 14. августа 2017. Ивица Дачић изашао са предлогом за разграничење, можда чак и пре Вучића, рекао је да је најбоље да се српска и албанска заједница физички разграниче, а у оквиру тога да српски монашки положај буде решен према `светогорском моделу`.
Дачић не зна пуно о светогорском моделу. Вероватно ништа. Нема много људи у нашим струкама који довољно добро познају тај модел, можда 20 или 30 људи.
Али, некоме је "генијално" пало на памет да би тај модел могао да буде добро решење. А могао би да буде - погубно решење.
Није искључено да би га Албанци оберучке прихватили.
Дачић није рекао да ли се светогорски модел односи на Републику Србију или на тзв. Косово.
Светогорски модел се односи на Грчку.
Света Гора је аутономија у уставу Грчке, Светогорци се зову монашка републике – а није баш тако, али нека буде да је тако како они желе да је називају. Она је аутономија у оквиру Грчке.
Па онда, ако се успоставља светогорски модел - у ком државном или квазидржавном оквиру се он успоставља?
Већ на првом кораку видимо да је ово решење компликовано.
Света Гора је под надлежношћу Васељенске патријаршије у Цариграду. Ко би био надлежан за тзв. "Свету Гору" Косова и Метохије, за ту административну заједницу? Београд? Или би то била нека двојна или тројна надлежност?
Ево још једног примера колико је то компликовано: недовољно је познато да није само Света Гора под надлежношћу Цариградске патријаршије, него је то цео простор северне Грчке који је Грчкој придодат 1913. године (и малоазијска острва која, не знам зашто, зову Егејским острвима).
Зашто је то важно?
У склопу одлуке коју је донео Свети Синод Грчке да призна „Православну цркву Украјине“ као аутокефалну, од 81 члана, 36 су клирици Цариградске патријаршије, а у сталном Синоду (као наш Сабор) од 12 чланова, шест су увек клирици Цариградске, а шест клирици Грчке цркве у смањеном обиму (пре 1913.).
Дакле, Цариградска патријаршија има потпуну контролу над процесима у Грчкој цркви уколико - наравно - има и политичку подршку САД. Посебно у данашњем времену када је на власти Нова Демократија која је врло проатлантистички оријентисана.
Дакле, компликовано је да се вежемо за `светогорски модел` посебно ако се ту упетља Цариградска патријаршија.
Видимо да се она упетљала у `македонско питање`. Хајде да верујемо Цариградском патријарху да је то покушај медијације, али се српска црква сигурно неће одазвати на тај покушај медијације.
То је немогуће јер је то унутрашње питање СПЦ и неће се одазвати том позиву.
Даље, проблем са овим моделом је и то што је за улазак на Свету Гору потребна виза. Како ћете овде издавати визе и која је потреба да се издају визе?
Света Гора има своју управу – Протат, а за комуникацију са управом је надлежан министар спољних послова Грчке. Ко би био надлежан за комуникацију са манастирима код нас по овом моделу - министар спољних послова Србије?
За безбедност се брине министарство унутрашњих послова Грчке, а ко би се овде тиме бавио?
Јасно је да би то била косовска односно албанска полиција.
Албанци би могли да кажу: ви ћете се бавити спољним питањима манастира, а ми унутрашњим. То је за њих одлично, изванредно решење: да се министар спољних послова Србије бави црквеним питањем на Косову и Метохији. Па, бави се и Грчка многим црквеним питањима и у Турској и на Синају са манастиром Св.Катарине - али то није њихова територија!
Мислим да се ништа, али баш ништа, из светогорског модела не може применити на српски случај.
Ако је то део тактике и стратегије за разграничење, онда је и све остало што су предлагачи ад хок смислили, највероватније исто тако нерешиво.
Да додам да између српских манастира на КиМ не постоји физичка веза, раздвојени су албанским територијама, наши манастири су енклаве, за које је професор Шијаковић рекао да треба да буду -безбедносне зоне. Логичније је да буду безбедносне зоне, као што је то Св.Катарина на Синају, њу штите и египатска војска и бедуини. Да нема и једних и других, ИСИЛ би је сравнио са земљом, ни камен на камену не би остао на Синају.
Можда је решење безбедносна зона!
Није могуће аутономијом повезати Богородицу Љевишку у Призрену, Грачаницу, Високе Дечане и Пећку Патријаршију нити остале цркве и манастире, нити је могуће механички исконструисати такву територијалну аутономију на читавом простору Косова и Метохије, будући да ни Српска православна црква није простор јужне српске покрајине учинила јединственом епархијом у садашњим административним границама.
Епархија рашко-призренска поред простора КиМ заузима и јужне делове Старе Рашке, а српски патријарх у Београду као Архиепископ пећки има право ставропигије над Пећком патријаршијом и над манастиром Будисавци. Дакле, то је део Београдске епархије, Београдске патријаршије!
Пећка патријаршија и Будисавци су део Београдске патријаршије.
Од 2013. је упражњено место викарног епископа хвостанског. То је исто косовско-метохијска титула.
Од 2014. је упражњено и место викарсног епископа липљанског, а обојица могу да обављају своје дужности на Косову и Метохији.
Митрополит црногорско-приморски носи титулу егзарха пећког трона, чувара пећког трона (иако данас нема надлежност над Метохијом, као што је имао некад).
С обзиром на организацију СПЦ на КиМ и надлежности двојице архијереја - српског патријарха и епископа рашко-призренског и могуће принадлежности двојице викарних архијереја, те историјеске везе још једног архијереја са пећким троном на Цетињу - није могуће направити ништа налик Протату на Светој Гори у оквиру ког се у пет кругова ротирају представници двадесет светогорских манастира.
Такав тип управе над српским манастирима, односно над монашким заједницама на КиМ је у потпуности немогућ.
Посебно би то било бесмислено ако би за комуникацију са српским манастирима на КиМ био задужен министар спољних послова Србије.
Долазимо до кључног дела.
Било би опасно ако би решење по светогорском моделу приграбила администрација албанских сепаратиста, јер би то значило да се прихвата надлежност квазидржаве Косово, или антидржаве Косово, над српским монашким заједницама. То за СПЦ свакако није прихватљиво, али хајде да дочарамо колико је опасно лицитирање светогорским решењем.
Манастир Хиландар је једини преостали од пет српских манастира на Светој Гори, колико их је било крајем 15. века, али су четири остала без присуства српских монаха и преузели су их грчки калуђери. Не треба давати прилику албанским сепаратистима основа да у случају нових ломова преузму српске цркве и манастире на Косову и Метохији. Они би једва дочекали да се позову на светогорски модел.
Њихова пропаганда ради на томе да приграби све средњовековне светиње, а посебно Високе Дечане.
Ово што је доношењем закона урадио Мило Ђукановић у Црној Гори, за Албанце је идеално решење - пошто Албанци у припреми имају истоветан закон, те ће и они, ако то припишу себи, моћи да издају цркве и манастире коме год желе. Али, заиста не могу да верујем да би се Албанска православна црква - јер је на челу те цркве један пријатељ српског народа архиепископ Анастасиос - могла утопљавати у то питање на Косову и Метохији.
Много је већа бојазан да се упетља римокатоличка јерархија Албанца. Они су врло опасни!
Њихов бискуп Марк Сопи је 2005. написао текст у коме је рекао да је сасвим легитимно рушити српске цркве настале у двадесетом веку на КиМ јер су оне империјалне цркве српског народа.
Замислите да један хришћански епископ напише тако нешто!
Дакле, они ће бити ти који ће, у случају доношења оваквог закона, наше светиње на Косову и Метохији узети. Јер, они говоре да су то биле или албанске светиње римокатоличке цркве или да су Срби изградили своје православне цркве на темељима албанских које су претходно разрушили.
У случају са Црном Гором папа Франциско је подржао СПЦ, то није спорно. Овај папа се показао бољи од претходних, има искрене намере и при том изгледа да има негативно искуство са усташама у Аргентини (сам је припадао комунистима, а пошто су главни мучитељи у затворима биле усташе, они су и њега мучили, те, наравно, има другачији однос према Хрватима него што га имају други у римокатоличкој цркви).
На црногорском приморју (односно "српском мору" - а то је стари појам из 19. века, који нисам измислио ја него су га користили књаз Данило, Његош, краљ Никола и касније надбискуп Добричић из Бара - српско море је од Бара до Суторине) али и на Скадарском језеру постоји неколико десетина цркава, црквишта и манастира на које Албанци полажу право да их, како кажу, врате себи.
Ђукановић ће закон повући само уколико буде физичког отпора.
Он је довео земљу у потпуни хаос - млади се туку са полицијом, иду литије 150 000 људи, а то су и највећи скупови у Црној Гори икада и највеће литије у православном свету икада.
Ђукановић се за време проводи у Мајамију. То је бизаран ум. Ставио је златни цилиндар и отишао да се за Нову годину проведе у Мајамију.
Дакле, кад се све узме у обзир, треба потпуно одбацити светогорско решење као могући конструкт за српске цркве и манастире на КиМ.
Околности у којима се налази СПЦ нису нимало лаке, а ми са наше стране не треба да јој отежавамо било каквим предлозима, а камо ли покушавати са имплементацијом тако неодрживих предлога.
Организација СПЦ на КиМ остаје каква јесте, па с тим у вези, не треба журити са решењем косовско-метохијског питања у целини.
Запад је у великој кризи и убрзо, за који дан, видећемо сепаратизам на Западу. Имаћемо ту срећу да видимо да Британија 31. јануара излази из ЕУ. Гледаћемо то на телевизији. Ја са великим задовољством, а надам се и ви.
Прилике ће за пар година бити још боље.
Приметио сам и да код нас расте невероватна генерација младих људи, који сада имају 20 или 25 година који су згрожени оним што се српству десило и гледају како да поврате позиције српског народа.
Узрастају и срасли су већ са идејом српства и нашом српском идеологијом.
Погледајте реке младих људи на београдском Универзитету.
Кад је било раније трибина које су одржаване у стадионској атмосфери? А сад се одржавају у стадионској атмосфери.
То показује да смо успели да обавимо важан посао: да вратимо самопоуздање људима, да привучемо младе и сада је на нама да им и даље помажемо у томе. Они ће итекако вратити дугове, односно, вратити овима који су нас ударали током претходних деценија.
Сви ћемо то гледати!
Приредила: Диана Милошевић
