Ђурковић: Наши непријатељи и `пријатељи` чиниће и даље све да нас сведу на преткумановску Србију
„НА НАМА ЈЕ ДА СЕ ТОМЕ СУПРОТСТАВИМО И ДА ТУ БОРБУ ПРЕНЕСЕМО НА СВОЈУ ДЕЦУ“
* У случају Црне Горе имамо посла са проусташком државом која води проусташку политику
* Имамо ситуацију да је Српска академија наука и уметности, на нашу жалост, на дуже време или трајно одвојена од српског народа. То чак могу да кажем и у етничком смислу. На одељењу за друштвене науке доминирају два Мађара, уз сво дужно поштовање тим људима. Али, замислите ситуацију да Срби доминирају у мађарској академији наука и уметности, на пример - на друштвеном одељењу
* Покојни Ћосић је маштао да се са Албанцима разграничимо, разменимо становништво, заокружимо територију и да коначно знамо где је наше, па да се окренемо питањима унутрашњег развоја, модернизације, демократизације итд. Одговорно тврдим - нама то никада неће дозволити
* Наша позиција је дефанзивна јер немамо озбиљне савезнике за вођење офанзивне политике. Зато је наша једина легитимна, морална, међународно-правна и дугорочно реална позиција да на основу Резолуције 1244 - по моделу Ердутског споразума - тражимо пуну реинтеграцију простора Косова и Метохије. Наравно, са свим његовим грађанима
* На улицама Црне Горе у два наврата је било скоро 150.000 људи у разним градовима - од Подгорице на даље. То је, у овом тренутку, нешто мање од трећине укупног становништва. То показује да су у литијама, поред људи који су решени да остану Срби, и православни Црногорци који желе да задрже везу са својом историјском традицијом и СПЦ
* Зато морамо да понудимо оквир у коме ће сви ти људи, па и неки део муслимана и неки Србин католик, моћи да нађу себе у неком заједничком будућем пројекту који ће Србија да води и гради. А да није Југославија, да се одмах разумемо!
_________________________________________________________________________
СА ЦРНОМ Гором, како се говори у мејнстрим медијима, никада односи нису били бољи. Међутим, ми тамо имамо једну проусташку државу која води проусташку политику – рекао је др Миша Ђурковић на седмој трибини „Реинтеграција или разграничење – разговори о будућности Косова и Метохије“.
Факти преносе то његово излагање у целини:
„Ова трибина, и све друго што се ради да би се направили алтернативни корпуси знања за реална и могућа решења за сва могућа питања која стоје пред нама од 1804. или раније.
Ти проблеми ће мучити и нашу деца, а наше је да их припремимо на ту борбу, коју ће, ако Бог да, наставити у мало бољим околностима и са мало већом снагом, знањем и искуством и са мање предрасуда него што смо ми имали.
Генерација седамдесетих година је прва која је расла ван комунизма, односно - ментални склоп комунизма је пао осамдесетих тако да се могло размишљати ван комунизма и југословенства, али тек се сада подижу прве генерације Срба које немају тај терет и којима је нормално да су Срби.
Нормално им је да баштине једну традицију и да брину за свој народ и ван Србије. А не само онако како су добра Латинка Перовић и други из групе 88 написали да Србе треба свести на границе преткумановске Србије.
Институт за европске студије је реализовао објављивање књиге Теодоре Толеве.
Идеја Аустроугарске - а Британци су ту имали свој "софтвер" - била је да се на ободима српског етничког простора постепено креирају нове нације и идентитети који ће се заједно окренути против Србије.
Сви геостратешки пројекти попут Јадранско-јонске магистрале су заокруживање Србије на сваки начин.
Имао сам прилике да на конференцији 2007. видим како наши пријатељи из Енглеске - како их зове наш председник - раде са идејом сузбијања и сужавања Србије.
Остаје оно што је "Осерваторе Романо" 1991. навео: да ће се криза завршити кад се Србија врати на преткумановске границе. Нико не треба да сумња да је то њихов крајњи циљ који ће покушати да реализују на овај или онај начин.
А ми, ако Бог да, треба да се томе супротставимо и да ту борбу пренесемо и на нашу децу.
Драго ми је да је Институт кроз рецензентске радове учествовао у изради сјајног зборника који је направио угледни академик Часлав Оцић са сјајном групом сарадника. То је зборник „Косовска вертикала или неоколонијална хоризонтала - демографски, економски, социјални, правни, геополитички и еколошки аспекти косовскометохијског питања".
Институт се укључио, између осталог, зато што САНУ, којој је било намењено да изда тај зборник, на понос данашњег руководства то није хтела или није смела да објави.
Имамо ситуацију да је Српска академија наука и уметности, на нашу жалост, на дуже време или трајно одвојена од српског народа. То чак могу да кажем и у етничком смислу. На одељењу за друштвене науке доминирају два Мађара, уз сво дужно поштовање тим људима. Али, замислите ситуацију да Срби доминирају у мађарској академији наука и уметности, на пример - на друштвеном одељењу.
И за веома дуги период ће господа Варади и Лошов дефинисати какав профил научника ће улазити у САНУ. А видели смо већ како то изгледа - да су то људи који припадају искључиво другосрбијанском и модерном моделу.
Дакле, ову борбу водимо без Српске академије наука и уметности на нашем фону.
С друге стране, имамо Матицу Српску и Цркву. Још имамо много што можемо да понудимо и "су чим" да се боримо.
Изнео бих неколико теза, а кренућу од једне јеретичке; све ово што ми радимо и покушавамо је идеја да Србија направи модерну националну државу, какву су правили Италијани, Французи итд. Нама то никад неће дозволити.
Покојни Ћосић је маштао да се разграничимо, разменимо становништво, заокружимо територију и да коначно знамо где је наше, па да се окренемо питањима унутрашњег развоја, модернизације, демократизације итд. Одговорно тврдим - нама то никада неће дозволити.
Ни наши тзв. западни пријатељи ни разне друге империје које делују на овим просторима.
Усуђујем се да кажем да Србија мора да има свест о томе да јој неће дозволити да прави класичну националну државу. У том смислу, занимљиво је пробати и размишљати у категорији - империје.
Ви ћете сад да кажете да је Србија мала земља, мали народ. Али, о чему ја причам?
За разлику од националне државе која је прецизно дефинисана, ограничена, зна где су јој границе, империја је, по дефиницији, нешто што флуктуира. Империја има границе које су мање или више стално отворене. И има оно што је нама овде битно - идентитет који се развија на неколико нивоа.
У том смислу када погледате - део српског корпуса су и Власи, који су значајна етничка групација која и по именима и језику итд функционише као део српског народа и српске државе у ширем смислу.
Ово говорим јер би тај концепт неким деловима Македонаца, деловима муслимана који су свесни свог словенског порекла, а чак и неки корпус везан за Хрвате био прича која би вратила Балкан балканским народима. И која би, можда, омогућила да користимо разне потенцијале и да комшијама са којима имамо и рођачке везе понудимо неки модел где би видели себе укључене у ту неку ширу заједницу.
Београд је највећи магнет за део омладине на Балкану. Пун је младих Хрвата који овде долазе не само у провод већ и да нешто науче, а и Словенаца за које је - с обзиром да им је највећи град Љубљана са 250 000 становника - долазак у Београд долазак у истинску метрополу.
Има и младих Албанаца који долазе на Егзит итд.
Све ово говорим јер ће борба за то где ће нам бити границе и како да живимо са људима око нас остати једна од кључних детерминанти у будућности, па је веома битно како да приђемо тим људима који говоре наш језик или неку његову варијанту, како да те људе вежемо за себе, а да не дозволимо да буду, као што је то до сада искључиво било - да буду елемент коришћен против нас.
Нисам класичан академски грађанин, већ "теренац" који се труди да што више и што чешће буде у Загребу, Бањалуци, Требињу, Македонији (додуше, у последње две године не могу у њу да уђем) и да са свим тим људима причам.
Чак и на Косову је код дела политичке елите интерес да се са Србијом поново изгради чак и нека врста савезништва, јер они имају проблема код себе.
Друга теза се тиче нашег односа према Лосову и Метохији.
Мислим да треба дићи руке од онога што је била опсесија Добрице Ћосића и многих других који су уз њега градили идеју на израелско-јеврејској перцепцији да можете да дигнете зид и да се трајно одвојимо од Албанаца.
Та апсолутно није могуће и у пракси не (може) да функционише ни на који начин. Са њом нећемо много да добијемо.
Друга ствар је што странци, односно велике силе које пресудно утичу на решавање ове ствари, апсолутно неће дозволити ни поделу ни разграничења о којима се причало у последње време.
Постоје изузеци. Један део „енглеске приче“ гура идеју да се на било који начин ова „Цвијићева врата“ предају Албанцима.
То је последњи облик идеје о разграничењу: где ми треба да добијемо север Космета за предају Прешева и Бујановца и дозволу Албанцима да комплетно заузму аутопут.
Немци нису међу тим изузецима. Американце све то више и не занима много.
Они који се баве тиме неће дозволити оно што је дуго била званична или незванична политика Србије - да се сачува север Космета и да се у варијанти у којој Албанци прихватају да се север врати и интегрише у централну Србију, ми прихватимо независност другог дела.
То се различито звало: од `два ентитета` па надаље. То они ни у једном тренутку нису хтели нити ће на било који начин прихватити.
Једина варијанта у којој они то нуде - и то као навлачење за разне друге ствари - јесте да се ми одрекнемо Прешева и Бујановца.
Наша позиција је дефанзивна јер немамо озбиљне савезнике за вођење офанзивне политике, а постоје и други проблеми.
Зато је наша једина легитимна, морална, међународно-правна и дугорочно реална позиција да на основу Резолуције 1244 - по моделу Ердутског споразума - тражимо пуну реинтеграцију простора Косова и Метохије. Наравно, са свим његовим грађанима.
Странци питају шта ћемо са Албанцима?
Наш став треба да буде: да живе са нама, то су наши грађани, који и дан данас могу да се крећу по Србији и да се запошљавају, неколико стотина хиљада њих је узело наше пасоше итд.
Наравно, странци то у овом тренутку неће дати. Али, ово заиста мора да буде једини дугорочни програм.
Једини је реалан и једини је легитимишући и морални програм са којим можемо да наступамо у међународној и правној јавности.
Ствар о којој треба водити рачуна, а што ми не радимо, јесте да се озбиљно и детаљно бавимо дешавањима на самом Космету, пре свега унутар шиптарског односно албанског косовског друштва.
Покушавам да неке старије и млађе албанске интелектуалце доведем у Београд да причају шта се тамо стварно дешава. Некога ко би објаснио партијски, класни живот.
То је дубоко подељено друштво, делимично из демографских разлога, које су странци за ових двадесет година темељно разорили и морално и вредносно, људски и породично и на сваки други начин. Они то јако добро знају, али, наравно, није политички коректно да се о томе говори.
Они су њих тако разорили како ни један непријатељ, укључујући и „непријатељске Србе“, то не би могао да уради.
Они више не дижу куће са зидовима, не живе у заједницама-фисовима. Они су се сви пребацили у Приштину, Подујево, Јужну Митровицу или Урошевац.
Метохија је потпуно празна!
Раније су се проституцијом бавиле жене са других подручја. Данас је то масовно код младих Албанки, а стигла је и мушка проституција. То је оно што су им странци донели за ових 20 година.
Пријатељи са запада су их тако еманциповали да су их - разорили. И, они имају пуну свест о томе!
Жеље код младог света су да масовно пређу на Запад где већ имају озбиљну инфраструктуру.
Марко Јакшић стално прича да ако им се да "бели Шенген" (који им наши и њихови пријатељи са Запада – занимљиво - одбијају већ неколико година), тада ће још неколико стотина хиљадатих људи у врло кратком року отићи на Запад.
И, врло скоро: доле нећемо имати више од 500-600 хиљада становника. Данас су реалне процене да их има око 900-950 хиљада. Дакле, треба пратити унутрашња дешавања у њиховом врло, врло подељеном друштву.
Све у свему, не смемо да дижемо руке ни од једног дела српског традиционалног простора, без обзира како се данас кретала демографија. Јер, ко зна историју 19. века зна да су муслимани тада били у одумирању, јер су живели по градовима и били симбол за декаденцију, док су Срби и остали православни живели по брдима, селима и били врло витални. Данас је прича обрнута, што не значи да ствари неће да се мењају за 50 или 100 година.
Зато ово мора бити основа и никаква прича о разграничењу, док год има 10.000 или 15.000 Срба који живе у Штрпцу и озбиљна су заједница којој се мора помоћи и водити рачуна и гледати је као део српске територије и српске државе и српске државности.
Са људима доле треба више да причамо. Доле је много сукоба, пре свега између ратне генерације (коју странци хоће да почисте јер су им завршили шта је требало) и оних делова елите коју су странци отшколовали као другокосоваре и који су екипа која нема упориште у народу, али коју ће - као и ове овде - доводити и постављати на места министра, председника владе итд.
Постоји и трећи сегмент, оно чега се приштинска елита веома боји, како ратна тако и секуларна. То је озбиљан социјално-исламистички притисак од оних који се враћају са ратишта и везани су за Куртија и његову странку асматрају да имају задатак да очисте ове који су градили паналбанску причу и да је временом мењају за панисламистичку причу.
У Македонији су тако, пре пет година, у време оног напада за који су потом осуђени, Албанци први пут изашли са "алаху екбер" и са исламистичким заставама, а не са албанским.
Њихов сукоб између секуларне и исламистичке елите је страшно занимљив.
Албанци секуларне провенијенције су нам у једном разговору рекли: ако нам је то будућност коју нам странци спремају - ми ћемо да молимо да нас Србија поново узме и да поново ради са нама.
Ово говорим да би, као што су мудри политичари радили раније, тражили савезнике и код албанског народа и отварали могућности где може да се ради.
Бизнис, на пример, функционише изванредно. Пола јужне Србије живи од металских, грађевинских и других радова доле.
Криминал никад није ни престајао да ради своје и сада је већ подигнут на парадржавни ниво, али постоје и други модели где са тим људима може да се ради.
Да направим синтезу и да се модерно нашалим: треба деловати проактивно.
Дакле: активно, офанзивно и према Албанцима и према српској заједници на Космету. Треба отварати простор да се и албанска деца овде школују и раде и да се они лече у Србији. За њих је симбол доброг лечења ВМА.
Ако хоћемо да полажемо легитимно право на Косово и Метохију, ми са тим људима морамо да градимо и односе и сарадњу итд.
Суштински нам је важна елита која не жели саудизацију и исламизацију простора.
Ту су паралеле са Чеченијом јако занимљиве.
Стално причам да нама доле треба један Рамзан Кадиров. То је, такође, један од могућих модела.
Међународно гледано, веома нам је важно јачање односа са Турском. Нешто мало сам допринео да на том плану у последњих три-четири године понешто радикално променимо.
Не треба да причам колики је значај у улога Турске као покровитеља муслиманског света овде. Међутим, са Турцима смо у Македонији имали озбиљну стратешку сарадњу. И однос између Турака и косовских Албанаца је веома занимљив.
Пре пар година је била јавна петиција неколико стотина водећих интелектуалаца против даље турске инфилтрације, куповине, учешћа, против тумачења историје итд.
И ту, дакле, постоји простор за рад. Да не помињем да је Албанија изразито гуленистичка земља, изразито под контролом гулениста, који су Ердоганови најгори непријатељи, а везани су пре свега за Запад.
Поводом Црне Горе желим да кажем још неколико теза.
Прво, то је за нас једно од најважнијих питања. Александар Раковић има изванредну књигу која скреће пажњу на религијски интервенционизам, који је био занемарен јер смо углавном фокусирани на међународно-правни, војни, кутурни или војно-обавештајни интервенционизам. А рад преко религијског питања је дугорочан!
Још за време Југославије је био континуиран и био коришћен као основа за изграђивање нових нација и разарање српског културног простора.
Миша Ђурковић
Дуго времена је спреман удар на СПЦ као последњу пансрпску институцију, која је веома утемељена где год Срби живе (а, и неки други).
Ово сада је једна од најважнијих ствари за нас. Рранга 1991, 1995. или 1999.године, јер уколико им прође ова прича и успеју да ставе под своју контролу СПЦ у Црној Гори - то ће бити почетак краја јединствене Српске православне цркве.
Као будућност можемо очекивати православну цркву Црне Горе, православну цркву Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова итд. Дакле, ово је битка коју не смемо да изгубимо! Говорим без претеривања!
Зато свака подршка нашој браћи и сестрама доле, Цркви и народу који су показали страховиту снагу коју - верујте ми - нико није очекивао. То је заиста фантастичан отпор који људи пружају.
Задатак је: не дозволити да спласну протести, јачати протесте и притиске и на тамошњу и на овдашњу власт! Јер, као што знамо, наши политичари су људи који, у највећем броју, немају никаквих - врло отворено говорим - моралних и других основа. Они су трговци и деловаће у складу с тим колико ми покажемо снаге.
Уколико народ и овде, а и Београдски универзитет и Црква, покажемо снагу и присуство у медијима, с обзиром да иду ускоро избори - они ће морати томе да се прилагоде. Већ сте видели како се јавни дискурс код политичара помера у складу са оним што се видело на терену.
Дакле, борба мора да се настави и да се шири на сваки могући начин. Циљ је врло јасан: Закон мора бити оборен.
Као што сте видели, почели су увелико да попуштају. Од министара, преко председника владе који говори да су спремни и за потписивање посебног уговора и за разговоре око имплементације. То све говори да постоји могућност да идемо даље и да остваримо оно што је најважнији циљ - да закон падне. Јер, без тога, све ово друго нема никаквог смисла.
Коначно, чињеница је да је данас на улицама Цгне Горе у два наврата било скоро 150.000 људи у разним градовима - од Подгорице на даље. То је, у овом тренутку, нешто мање од трећине укупног становништва које живи у Црној Гори. То показује да су доле и људи који су решени да остану Срби, али и православни Црногорци који желе да задрже везу са својом историјском традицијом и СПЦ.
Опет се враћам на задатак да понудимо оквир у коме ће сви ти људи, па и неки део муслимана и неки Србин католик, моћи да нађу себе у неком заједничком будућем пројекту који ће Србија да води и гради.
А да није Југославија, да се одмах разумемо!“
Приредила: Диана Милошевић
