Ковић: Срби и Србија поводом српских земаља више нигде не смеју попуштати и узмицати

СЕДМИ ОКРУГЛИ СТО „РЕИНТЕГРАЦИЈА ИЛИ РАЗГРАНИЧЕЊЕ – РАЗГОВОРИ О БУДУЋНОСТИ КиМ“

Бадњак испред Грачанице

* Не ретко чујемо да ће се `косовско питање` решавати на такозваном вишем нивоу и да мора да чека на промене у светским међународним односима снага. То је тачно. Али, то у себи крије латентну претњу да се само питање из ипак унутрашњег политичког питања Србије претвори у међународно питање

* Помиње се и међународна конференција, а она би то наше најосетљивије питање свих питања практично истргла из руку српског народа и предала га у руке великих сила и осталих заинтересованих страна

* Говори се да би требало одустати због наших смањених демографских ресурса, али видимо каква је демографска ситуација у Албанији и на Косову и Метохији. Упућени знају да је демографска ситуација у Албанији - драматична. Уосталом, кључна демографска промена на Косову и Метохији одиграла се (на нашу штету) прилично брзо, а то значи да би се релативно брзо могла променити и у неком другом правцу

* Наш вајар Басара, који је Метохијац, једном ми је испричао како је чувајући овце, гледао немачке трупе како данима пролазе према југоистоку. Тада је, као дете, помислио да је то крај свега, крај историје, јер таква сила никад није виђена. А после само неколико година, гледао је како прте супротним смером - поцепани и побеђени. То је логика историје и не видим ни један добар разлог зашто би наша игра требало да престане да се игра. Она је демографска, егзистенцијална, духовна, заветна, али је и релполитичка

* Најновије искуство нас је научило да попуштање било где на територијама које зовемо српским земљама - а ми сви знамо шта је то - воде у даљу дезинтеграцију српског простора и српске државе. Крајина је најстрашнији пример за то. Неки моји пријатљи Крајишници су ме упозорили ових дана да држање Србије према Црној Гори подсећа, уз сву условност, на држање Србије према Крајини у најстрашнијим тренуцима историје српског народа у Крајини

* Наравно, у Црној Гори није реч о етничком чишћењу, протеривању и убиствима, али је реч о покушају уништења Српске православне цркве, а СПЦ је - српски народ. Према томе, то је покушај уништења егзистенције српског народа у Црној Гори

* Пад Книна нас је довео у ситуацију да се бранимо у Приштини. А сутра нас одустајање од Приштине, од реинтеграције Косова и Метохије, може довести у ситуацију да се бранимо на другим тачкама - на територији Србије или Републике Српске

___________________________________________________________________

        СЕДМИ округли сто из циклуса "Реинтеграција или разграничење - разговори о будућности Косова и Метохије" одржан je, као и сви претходни, у Свечаној сали Машинског факултета у Београду.

        Овај пут, нагласак научно-стручног скупа су били историјски аспекти косовско-метохијске кризе, а говорили су проф. др Милош Ковић, др Миша Ђурковић, научни саветник др Александар Раковић.

        Модератор је био проф. др Часлав Д. Копривица.

        Иницијативни одбор ових округлих столова чине проф. др Миломир Степић, проф. др Милош Ковић и проф. др Часлав Копривица. 

Милош Ковић и Миша Ђурковић

        Преносимо излагање професора др Милоша Ковића:

        „ДАНАС се косовско питање сматра еминентним питањем међународних односа. Не ретко чујемо да ће се то питање решавати на такозваном вишем нивоу и да то питање мора да чека промене у светским међународним односима снага.

        То је тачно. То је тако. Али, са друге стране, у себи носи латентну претњу да се то питање из ипак унутрашњег политичког питања Србије претвори у међународно питање о коме ће одлучивати велике силе.

        Помиње се и међународна конференција, а она би то питање практично истргла из руку српског народа и предала то најосетљивије питање свих питања у руке великих сила и осталих заинтересованих страна. 

        Да ли је косовско питање увек било еминентно политичко питање?

        Када је постало питање односа снага великих сила?

        Тек 1878, после Берлинског конгреса. Тај тренутак се може уочити у писмима која су Берлинском конгресу стигла из Призрена и Скадра. Прво од муслимана, друго од албанских католика.

        Муслимани су тражили аутономију, а католици чак независност од Османског царства. Велике силе нису хтеле да се баве њима. Писма су била упућена Дизраелију и Бизмарку, али ни један ни други нису хтели чак ни да се осврну на њих.

        Французи су поставили питање Мирдита, чисто онако успут.

        Велике силе су одбиле да се баве албанским питањем на Берлинском конгресу. Случајно сам наишао на писмо краљици Дизраелија, који је у том тренутку премијер британске владе, који каже да је, по свој прилици, Османско царство сувише оронуло и да би можда требало размислити о томе да Албанци постану нови ослонац Велике Британије на Балкану, као народ чија је већина антируски оријентисана, чија је доминантна већина муслиманска, а онај остатак је католички и није наклоњен руском утицају.

Подршка браћи у Црној Гори

        Дакле-народ од кога би Велика Британија могла да начини одређену брану руским утицајима. Он о томе пише годину или две пре него што је изгубио власт и никада је није повратио, али те његове речи, које су сакривене у писму које до сада није објављивано, звуче као пророчанство за оно што ће доћи.

        Тог тренутка косовско питање, које можемо да сведемо на питање ко ће владати Метохијом и Косовом - Албанци или Срби - то питање од 1878 до 1912. улази у сферу интереса великих сила.

        То питање можемо да поставимо као питање сукоба два национализма - једног покрета који је настао много раније (српског националног покрета који је утемељен у вековима пре модерне егзистенције српског народа) и албанског покрета који је у стварању и у коме је пресудан утицај спољног фактора.

        И када је реч о српском покрету, постоји одређени утицај спољног фактора.

        У времену Вука Караџића и Доситеја Обрадовића је то, пре свега, Хабзбуршка монархија која води одређену културну политику, политику одређеног идентитетског инжењеринга међу Србима, да би Срби били одвојени од Руса и да би били приближени средњоевропском хрватском кругу.

        Са друге стране је утицај Русије који је политички, верски и културни, а који уочавамо још од првих контаката које успоставља СПЦ са руским царским двором од 17. века. Те контакте можемо да пратимо у континуитету.

        У времену између 1878. до 1912. не говоримо о косовском питању јер као такво не постоји. Али, постоји питање Старе Србије и Македоније!

        Косово и Метохија не постоје као политичка целина. Постоји косовски вилајет од Дрине до Скопља.

        Питање Старе Србије и Македоније је сукоб између балканских национализама - бугарског, грчког и српског у који се укључују и Албанци. Нас овде занима улога и утицај великих сила, па се може рећи да иза албанског национализма у настанку, иза националног покрета у настанку, на почетку стоји утицај Британије.

        У тренутку настанка Призренске лиге видимо да су британски конзули прилично активни на терену.

        Следио сам траг једног британског конзула који је из Бањалуке послат у Призрен да би из прве руке успоставио контакте и пратио шта се догађа. Наравно, ту је кључна и Турска, која користи албанску Лигу као што користи покрет хаџи Лоје у Сарајеву да би се супротставила Србима.

        Кад кажем Србима, мислим на црногорску и српску државу. И, да би се супротставила Аустроугарској у БиХ.

        Дакле, Призренска лига је исламистички покрет - традиционалистички покрет који се супротставља реформама које долазе из Цариграда.

        Те танзиматске реформе Абдул Хамид у овом периоду зауставља. Тако да постоји синергија између исламизма Албанаца и онога што ради Абдул Хамид, чију гарду у Цариграду доминантно чине Албанци.

Богојављенска Будва

        Дакле, тај покрет је верски, класни (у смислу одбране привилегија на коју рачунају албански бегови на Косову), али тај покрет користи Османско царство и постоји док Османско царство има интерес да он постоји.

        Од тренутка када се Албанци супротстављају Османском царству, тај покрет ће бити силом уништен.

        У суштини, имамо паралелно постојање албанског покрета и муслимана у БиХ, оних које данас зовемо Бошњацима (то је тај покрет хаџи Лоје који у једном тренутку од Аустроугарске захтевао да у БиХ пошање преко 100 000 људи да би ту територију окупирала) и који су покрет који има нешто што је исламистичко језгро (што је у нашој историографији први истакао Милорад Екмечић).

        Утицај Аустроугарске на католичке Албанце је дугорочан. Он не датира из 1878.

        У првој половини 19. века се успостављају везе између Хрвата и католичких Албанаца на северу. Постоје путописи - постоје контакти, а нарочито су активни фрањевци. Та ствар није могла да се одиграва без подршке Хабзбуршке монархије, односно Рима и Ватикана.

        Аустроугарска ће се појавити као кључни фактор у интернационализацији питања Косова и Метохије, до 1986, када у једној размени мишљења, аустроугарски министар спољних послова Голуховски не поставља питање обнове, односно стварања албанске државе - у преговорима са Русима о очувању статус кво.

        Нашао сам да је, код постављања тог питања и велике источне кризе, гроф Николај Игњатјев, руски амбасадор у Цариграду и творац Санстефанске Бугарске, више рачунао на Албанце него на Грке, што је врло занимљиво у успостављању једне врсте савеза балканских народа, који би био ослоњен на Русију и који би у погодном тренутку могао да сруши турску власт.

        О кључној улози Аустроугарске је писала и бугарска историчарка Теодора Толева. Нашој јавности су познати њени резултати.

        Неки припадници млађих генерација српских историчара се врло пажљиво баве овим темама.

        Имам привилегију да најавим књигу (одбрањена докторска дисертација) младог историчара Душана Фундића који ће на основу нових архивских материјала приказати улогу Аустроугарске у стварању албанске нације у периоду од 1896. до 1914. и показаће како паралелно тече акција дипломатије, на основу извештаја дипломатских конзула на терену и онога што је стварање албанске историје и нације у делима аустроугарских историчара и публициста.

        Тек када се та целина сагледа, када се споји дипломатска историја држава са нечим што је идентитетска политика, онда добијамо целину која нам је веома важна када разговарамо о настанку и успону албанског националног покрета и његовом сукобу са српским покретом.

        Циљ напора Аустроугарске је искључиво да се заустави продор Русије преко српских држава - Србије и Црне Горе - ка топлим морима. Да је то тако, потврдиће се онда када Аустроугарска буде имала прилику да окупира Албанију, од 1916. до 1918.

Чачанска литзија за браћу и Веру

        Треба истраживати тај период, како је лепо показао Фундић, да би се видело како су све то била празна обећања Беча Албанцима.

        Питање Косова и Метохије је све време део ширег питања Старе Србије и Македоније, у његово решавање су укључене и Грчка и Бугарска и Србија и Црна Гора.

        Ту је занимљива укљученост Бугарске. Прво Бугарске егзархије, а касније бугарске државе.

        Егзархисти нуде Албанцима на Косову да уђу у Егзархију, да их обухвате у своју црквену организацију. Касније су Бугари врло активни на тим територијама.

        То је појава средњег трајања чије последице можемо да пратимо до данашњег дана.

        Касније у оквиру Комитског покрета, бугарски официри ће предводити упаде Албанаца из новоформиране албанске државе на територију Метохије, Косова и Македоније - и то пре уласка Бугарске у рат септембра 1915.

        Како је решено питање Косова и Метохије 1912. године?

        Решено је захваљујући Савезу православних балканских народа уз ослонац на Русију.

        Тај савез су предлагали кнез Михаило Обреновић и Илија Гарашанин.

        То је она парола - Балкан балканским народима, која се са различитих места чује и у наше време.    

        Та идеја је имала корене у Карађорђевој хетерији, која је била православна. Није била југословенска и ослоњена на језичку блискост, као оно што ће касније доћи. Али, ред је да кажемо да су у српској политичкој елити они који су били наклоњени идеји Балкан балканским народима, врло често били југословенски оријентисани, са понеким изузецима.

        За нас је важно да је 1912. године косовско питање скинуто са дневног реда.

        На дневном реду српске спољне политике и великих сила отада је албанско питање. Јер, тада се отвара питање поделе Албаније! То је питање које ће бити тема односа великих сила од 1912. и раније, јер је таквих планова било и раније, па до Другог светског рата.

        Ако уђемо у оне Титове планове о балканској федерацији, видимо да он није размишљао о подели Албаније, али се у њима калкулисало са територијама Албаније.

        Тим питањем се баве српска дипломатија, војска, односно српско дипломатско тело се бави питањем који део Албаније треба да припадне Србији.

        Обично се говори о територијама око реке Бојане, Скадру, а најчешће се иде до реке Мат.

        Зашто?

        Зато што је 1912. сазрела свест о томе да је сарадња са краљем Николом немогућа. Нарочито су од Бомбашке афере, монтираног процеса Србима у Црној Гори, ти разговори ишли све теже и теже.

        Рачунало се да ће Србија лакше моћи да изађе на Јадранско море преко албанских територија него преко територије Црне Горе.

        А зашто се говорило о изласку на Јадранско море?

        Управо зато што је Србија иза себе имала добијен Царински рат. У њему се показало до које мере је Србији потребан излаз на море: да би се одбранила од економског, политичког и геостратешког стиска Аустроугарске.

        У оквиру приче о подели Албаније видимо да су српске елите спремне да покушају да интегришу нове масе албанског становништва, у овом случају на северу садашње Албаније.

        Тада се говорило о обнови државе краља Милутина. На пример, Светислав Симић и Јован Јовановић Пижон у својим поверљивим депешама...

        Говори се о српском пореклу становништва северне Албаније, о обнови те врсте наслеђа. Али, у сваком случају, сучељавамо се са нечим што нам је данас тешко разумљиво из ове перспективе која је у доброј мери ослабљена нечим што доживљавамо као поразе у последњих 20-30 година, а то је спремност српских политичких елита да интегришу масу албанског хришћанског и добрим делом муслиманског становништва.

        Не рачуна се много на јужну православну Албанију која је требало да припадне Грчкој и Италији.

Божић на Косову

        Питање Албаније уводи Србију у сукоб са Италијом, као и сукоб око Далмације и Црне Горе.

        Питање поделе Албаније замало да изазове Први светски рат. То су (1912 и 1913) биле најопасније кризе, после Анексионе кризе.

        Управо је прва албанска криза била тренутак када је Вилијам Други са својим генералима, пре свега са копненом војском, одлучио да се иде у рат. То је онај чувени састанак у Потсдаму 1912., када је према резултатима Фрица Фишера, Вилхелм Други са својим генералима - флота је пружала отпор - одлучио да стане иза Аустроугарске и по цену рата.

        То је било питање коме ће припасти северна Албанија - да ли ће Србима бити дозвољено да остану у северној Албанији.

        Срби су тамо изашли крајем новембра 1912. и одбили да се повуку, што је довело до великих ратних криза 1912. и 1913.

        Ми, дакле, сад говоримо о подели Албаније, не о Косову и Метохији. То питање је за Србе решено.

        Први светски рат уводи ту још један фактор који је занемарен у нашој науци, а то је исламски или исламистички фактор у оквирима албанског националног покрета.

        Турски султан 1914. објављује џихад, не само Британији, Француској, Русији, него и Србији и Црној Гори. То је имало значајне последице за држање муслимана на Балкану. О томе је писао Милорад Екмечић у књизи "Ратни циљеви Србије 1914".

        У исто време, како су албански католици дочекали српску војску у повлачењу 1915.?

        По ономе што знамо, они су били наоружавани од стране Аустроугарске и хушкани на то да пуцају у српску војску у повлачењу. Наравно, Албанци су то доживљавали као освету за оно што су видели као окупацију из новембра 1912.

        Албански католици, на северу Албаније кроз који пролази српска војска, имају изразито непријатељски став.

        Када говоримо о Есад паши Топтанију, он долази из Тиране где је мусиманско становништво, али и он је у озбиљним кризама у којима му помаже Србија. Тренутак из 1915, када је сабијен и затворен у Драч и када, практично, "црнорукци" шаљу војску која га ослобађа и која му помаже да се одупре својим непријатељима и српски војници су обучени у албанске ношње - то су били српски митраљесци који су му помагали.

        То је 1915. година кад се српска војска у марту месецу вратила у Албанију, што се показало као добар потез с обзиром на ситуацију у којој ће се српска војска наћи после неколико месеци - да ће морати да прође том територијом.

Подршка српској црној Гори из Фоче

        Од 1918. до 1941. је прилично нов период. Нова је и ситуација с обзиром на постојање Југославије.

        Сукоб Србије са Италијом је нов. На Италију се, у српској спољополитичкој мисли, гледало као на савезника и пријатеља. Нарочито од тренутка сукоба Италије са Аустроугарском и од споразума Русије и Италије у Ракониђију 1909.

        У времену уочи Првог светског рата, уколико се албански покрет ослања на Аустроугарску и на савез Централних сила - и то ће се потврдити у Првом светском рату, српски национални покрет и оно што се догађа на Косову и Метохији ослања се примарно на Русију.

        Ред је да и то кажемо - подсетимо се мисије конзула Јастребова и Шчербине који је дао живот на Косову и Метохији и на све оно што ће доћи.

        Занимљиво је пратити како су британски конзули уочи Првог светског рата, упркос промењеној политици своје владе - која се сада приближава Русији - и даље задржали онај антисрпски и антируски став на територијама Османског царства.

        Та инерција је врло занимљива. као што и неки руски конзули, у времену када Русија почиње да ради на стварању Санстефанске Бугарске задржавају просрпски став. Конзул Јастребов је један од њих.

        То је та инерција, а да не говоримо о дуговечним традицијама у тој држави.

        Време Краљевине Југославије је добар доказ, који показује како се савезништва мењају. У том тренутку, Совјетски савез није савезник Срба, односно Југославије - ситуација је из основа промењена. Совјетски савез је радије непријатељ.

        У том тренутку од 1918. до 1941. мора се говорити примарно о Италији, окупацији, Албанији и стварању фашистичке Албаније, која је 1941. прерасла у оно што зовемо Великом Албанијом у Метохији и на Косову, при чему, наравно, после окупације 1941. Немцима припадају сви кључни привредни ресурси - припада ово што ми данас зовемо севером Косова.

        То је важно да се уочи. Јер, у Титовој националној политици од 1945, што би можда многима могло да звучи као јерес, постоји нека врста континуитета у односу на националну политику коју су водиле фашистичке земље на територијама разбијене Југославије. Мислим пре свега на Титову националну политику у Метохији и на Косову, у Македонији и у Црној Гори. А онда се може разговарати и о Титовој националној политици у Босни и Херцеговини.

        Реч је, пре свега, о антисрпском набоју Титове националне политике и о настављању политике идентитетског инжењеринга на територијама Црне Горе, БиХ, Македоније, односно о спречавању повратка колониста на Косово и Метохију.

Народ брани Ђурђеве Ступове - Ђурђеви

Ступови бране народ, веру и Цркву

        У то су уплетени Титови планови о стварању балканске федерације, који су га увели у сукоб са Информбироом.

        Данас се зна да је сукоб са Информбироом - иако је био последица одређене самосталности Тита, која је била видљива од почетка - ипак уследио због Титових амбиција на Балкану које Стаљин више није могао да контролише и Титове спремности на конфронтацију - чак и са Западом, у Трсту, која је била бременита сукобима у које је Совјетски савез могао да буде увучен.

        Ту већ видимо Титова обећања Албанцима, његову политику и улазак Темпа и Тита и осталих на територију Албаније и врло изразиту активност Југославије на територији Албаније, што је, опет, занимљив континуитет у односу на оно доба Краљевине Југославије.

        Само што улазак југословенских комуниста на територију Албаније има мало другачији предзнак - ту се губи оно што је била српска национална политика, мада неки у томе виде наставак онога што је била некадашња српска национална политика.

        Имамо врло брзу промену етничке структуре Косова.

        Према ономе што досад знамо, Албанци су стекли већину, било их је више од половине, управо у периоду од 1887. до 1912. и у периоду који неки називају периодом геноцида над српским народом, с обзиром на масу српског становништва које је протерано.

        Кључни догађаји одиграли су се у двадесетак година Титове власти на Косову и Метохији, а то су , пре свега, шездесете, седамдесете и осамдесете године.

        Суштинска, кључна етничка промена на Косову и Метохији се у ствари одиграла врло брзо.

        Прве масе албанског становништва стижу на Косово и Метохију после 1690 године. По ономе што имају наши медиевисти, тамо нема у средњем веку албанских имена, нема албанских топонима. Има их, рецимо, у Тузима, али их на Косову нема.

        То потврђују и подаци које нам дају повеље наших владара и имена која су врло таксативна и прецизна, како лична именатако и топоними.

        Зашто говоримо о свему овоме?

        Видимо да су се улоге мењале, а игра настављала, па не видим ни један добар разлог зашто бисмо од те игре одустали.

        Данас се говори о демографском слабљењу Срба и о потреби да се одустане од ове, назовимо игре.

        Каже се да би требало одустати од ове игре због смањених демографских ресурса, али ми видимо каква је демографска ситуација у Албанији и на Косову и Метохији.

        Упућени знају да је демографска ситуација у Албанији - драматична. Намерно сам инсистирао на томе да се демографска промена на Косову и Метохији одиграла прилично брзо ако ствари гледамо у историјској перспективи, што нас упућује на закључак да би она релативно брзо могла да се промени и у неком другом правцу.

        Очигледно је да се становништво Косова и Метохије мења, не бих рекао - као вода у чаши, али то је судбина Балкана.

        Колико се пута променила етничка структура Београда у неколико последњих векова његове историје? Рецимо од 1526. до 1807. када га је Карађорђе ослободио... при чему је, опет, остао у формалним рукама Турске до Берлинског конгреса. Дакле, ово није заговарање етничких сукоба и обрачуна већ констатација чињеница.

        Дужни смо да да констатујемо и чињеницу да је мултиконфесионалност и заједничких живот различитих етничких група и религија део традиције Балканског полуострва. Паралелне егзистенције на Косову и Метохији су најбољи пример, када постоји паралелни живот, али нема бракова и дружења.

        То су паралелне егзистенције у којима људи који су мало трезвенији схватају да је боље живети у миру - не дирам те, не дираш ме, рецимо чаршије, Призрен итд - него ставити се у службу великих сила које с времена на време долазе и пролазе тим територијама.

        Када кажем велике силе, заборавио сам да нагласим улогу Немачке и стварање СС дивизије Скендербег на Косову и Метохији.

        Зашто је то важно?

"Тројански коњ"

        Позваћу се на један разговор са нашим вајаром Басаром, који је Метохијац. Он је причао како је једном приликом, чувајући овце, гледао немачке трупе како иду према југоистоку. Казао је да је мислио - тада као дете - да је то крај свега, крај историје, јер таква сила никад није виђена.

        Он је тамо седео и гледао како данима пролазе.

        Онда сам, каже Басара, после само неколико година, гледао како прте супротним смером - поцепани и побеђени.

        То је много боља лекција од било које лекције коју може да вам да један историчар у двадесет минута беседе - можда и претрпане неким сувишним подацима.

        То је логика историје и ја не видим ни један добар разлог зашто би та игра требало да престане да се игра. Она је демографска, егзистенцијална, духовна, заветна, али је и релполитичка.

        У вези са Црном Гором, рећи ћу да нас је најновије искуство научило да попуштање било где на територијама које зовемо српским земљама - а ми сви знамо шта је то - воде у даљу дезинтеграцију српског простора и српске државе.

        Крајина је најстрашнији пример за то.

        Неки моји пријатљи Крајишници су ме упозорили ових дана да држање Србије према Црној Гори подсећа, уз сву условност, на држање Србије према Крајини у најстрашнијим тренуцима историје српског народа у Крајини.

        Наравно, у Црној Гори није реч о етничком чишћењу, протеривању и убиствима, али је реч о покушају уништења Српске православне цркве, а СПЦ је српски народ. Према томе,  то је покушај уништења егзистенције српског народа у Црној Гори.

        Хоћу још да кажем, а нисам ни први ни последњи који ће то рећи: пад Книна нас је довео у ситуацију да се бранимо у Приштини. А сутра, одустајање од Приштине, од реинтеграције Косова и Метохије могао би да нас доведе у ситуацију да се бранима на другим тачкама на територији Србије или на територији Републике Српске.

        То је толико јасно да је банално стално понављати ово о чему стално говоримо.

        Одустајање од Црне Горе, која није део Србије, која је у овом тренутку суверена држава, одустајање од права српског народа на голо постојање на територији Црне Горе - водиће нас у даље пропадање.

        У Републици Српској се већ појављују гласови који постављају питање да ли је Република Српска следећа за одустајање јер је Босна и Херцеговина посебна и независна држава у којој српски народ, поготово на територији РС, има сва права одбране своје политичке, историјске, културне егзистенције.

        У том смислу, може се много говорити о везама између онога што се у овом тренутку догађа у Црној Гори и онога што се дешава на Косову.

        Везе су персоналне. Видимо да исти људи раде на уништењу српске заједнице. Неки од њих живе крај нас овде у Београду, а раде на уништењу српско народа у Црној Гори на КиМ, где још има 130 000 наших људи“.

        Приредила: Диана Милошевић