Павић: Молитвена Црна Гора убврзава српско ослобађање од авнојевске хипнозе и ланаца
УМЕСТО ДА БУДУ ЛУСТРИРАНИ, МЕСИЋ, ЛОНЧАР, ЛАТИНКА И КУЧАН ХУШКАЈУ ПРОТИВ СПЦ И СРБИЈЕ
* Ако није било јасно раније, јасно је сада – АВНОЈ и његове октроисане републичке границе поштеђени су од стране западних сила не из принципијелних, већ из чисто геополитичких разлога: да би се у новим међународним околностима, после западног растурања СФРЈ, наставила политика која је чинила стуб тоталитарне СФРЈ – максимално слабљење Србије ради
* Дошли смо и до тога да нам нелустрирани вампири тоталитарног комунизма и њихови помагачи данас држе лекције о ”демократији” и шаљу претње због тога што се Србија занима за очување права Срба и свих верника СПЦ у Црној Гори... И да нам осведочени љубитељи тоталитарне СФРЈ, попут Жељка Комшића, прете НАТО пактом ако Србија усвоји стратегију одбране и националне безбедности Србије чији је један од приоритета и очување Српске
* Али, то неће моћи. Срби буде из АВНОЈ-евске хипнозе и више не пристају да те вештачке линије у прашини, нацртане од стране носилаца тоталитарног комунизма, буду изговор за препуштање било ког дела српства непријатељу, односно вечитим слугама сваког страног завојевача
* Само је Једна Света Саборна и Апостолска Црква у Срба могла да покрене овакво српско буђење, незабележено у данашњем свету, а сигурно и у овом веку
* Можда је и праведно да нас управо Српска Спарта, луча слободе и непокорности током отоманског вишевековног мрака, поново све окупила и окупља. Што нам управо Црна Гора - можда најдубље израњавана од стране тоталитарног АВНОЈ - помаже да те ланце коначно, најпре у својим главама збацимо
________________________________________________________________________
Пише: Александар ПАВИЋ
АВНОЈ је, осим неоколонијалног распарчавања народа који је подигао и био носилац устанка против нацистичког окупатора, требало и да одучи припаднике тог истог народа од занимања за своје сународнике ван тзв. уже, тј. преткумановске Србије, довољно дуго док они не буду присилно асимиловани, односно претворени у анти-Србе.
Другим речима, требало је, првенствено путем АВНОЈ-евских граница, потрти петвековну борбу за ослобођење од отоманског јарма и поновно уједињење у распону од свега неколико деценија.
Чак и кад је пао Берлински зид и ”комунистички тоталитаризам” широм света био осуђен и жигосан од стране разних европских институција – од Парламентарне скупштине Савета Европе до Европског парламента–”свети АВНОЈ” је некако опстао.
Без обзира што је у списак земаља у којим су, по Резолуцији 1481 Парламентарне скупштине Савета Европе, владали ”тоталитарни комунистички режими, који су били на власти у Централној и Источној Европи у прошлом веку” и који су, ”без изузетка”били”карактеристични по масовном кршењу људских права”, уврштена и СФРЈ (видети Документ 10765, на основу ког је Резолуција и донесена), заједно са земљама попут Авганистана, Албаније, Анголе, Бенина, Камбоџе, Конга, Северне Кореје, Лаоса, Монголије, Мозамбика, и Јужног Јемена.
Још горе, многи баштиници АВНОЈ-а, укључујући и бивше високе функционере СФРЈ, који су, по овим европским документима, одавно требало да буду ”лустрирани” (тачке 7 и 11 Резолуције Парламентарне скупштине Савета Европе 1096 „О мерама за уклањање наслеђа бивших комунистичких тоталитарних система“), преко ноћи су постали перјанице новог ”ЕУропејства” и његовог брата близанца ”евроатлантизма”.
То укључује и персоне попут Стјепана Месића, Будимира Лончара, Латинке Перовић, Милана Кучана, Богића Богићевића, Раифа Диздаревића – чија су се имена нашла на листи потписника хушкачког ”Апела за осуду угрожавања мира у Црној Гори од стране Београда”.
Ако није било јасно раније, јасно је сада – АВНОЈ, тј. његове октроисане републичке границе, поштеђен је од стране западних сила не из принципијелних, већ из чисто геополитичких разлога: да би се у новим међународним околностима, после западног растурања СФРЈ, наставила политика која је чинила стуб тоталитарне СФРЈ – максимално слабљење Србије ради ”стабилизације”, тј. западне геополитичке контроле екс-ЈУ простора.
Пацификованим народима Источне и Централне Европе је било допуштено да размонтирају сваку могућу заоставштину ”тоталитарног комунизма” – што се убрзо претворило у потирање сећања на кључну улогу Црвене армије у ослобођењу Европе од терора Трећег рајха. Но, непокор(е)ним Србима то не да није било дозвољено, него напротив: наложено им је да се, у име ”демократије и светле будућности”, повинују једној од главних тековина ”тоталитарно-комунистичке” (да употребимо европску терминологију) СФРЈ, њеним унутрашњим административним границама, и то за сва времена.
Једини изузетак је направљен по питању Косова и Метохије – где је ”демократски Запад” прекршио чак и сопствена (произвољна) правила, дефинисана одлукама тзв. Бадинтерове комисије, по којим су само АВНОЈ-евске републике имале право на самоопредељење, али не и аутономне покрајине.
И то упркос томе што је још једно ЕУ тело, Независна међународна комисија за утврђивање чињеница о сукобу у Грузији, јасно утврдило да ни ”хуманитарни разлози” не могу оправдати признавање нових држава на тлу постојећих:
Међународно право не признаје право на једнострано стварање нове државе на основу начела самоопредељења изван колонијалног контекста и апартхејда. Ванредно прихватање сецесије под условима попут геноцида досад није наишло на опште прихватање.... Ово се такође односи и на процес распада државе, онако како се може говорити о Грузији након распада Совјетског Савеза. Према надмоћно прихваћеном utipossidetis начелу (исто начело на које се позивала и Бадинтерова комисија – прим. А.П.), само бивше конститутивне републике попут Грузије, али не и територијалне подјединице попут Јужне Осетије и Абхазије добијају независност у случају распада већег ентитета попут Совјетског Савеза”.
И тако смо дошли до тога да нам нелустрирани вампири тоталитарног комунизма и њихови помагачи данас држе лекције о ”демократији” и шаљу претње због тога што се Србија занима за очување права Срба и свих верника СПЦ у Црној Гори.
Као што нам осведочени љубитељи тоталитарне СФРЈ, попут Жељка Комшића, прете НАТО-ом, ако Србија усвоји (у међувремену усвојену) нову стратегију одбране и националне безбедности Србије, чији је један од приоритета и очување Републике Српске.
Кипте од беса заправо лажни баштиници АВНОЈ-а, који су све учинили да разбију управо ту СФРЈ чију би главну тековину данас да бране, док коначно не угуше преостале српске џепове отпора.
Али, то неће моћи.
Свесрпска солидарност са од безбожника, ”идолопоклоника” и ”идолослужитеља” нападнутом Црквом у Црној Гори, масовно испољена широм АВНОЈ-евски расцепканог српског простора (а и шире), показује да се Срби буде из АВНОЈ-евске хипнозе, и да више не пристају да те вештачке линије у прашини, нацртане од стране носилаца тоталитарног комунизма, буду изговор за препуштање било ког дела српства непријатељу, односно вечитим слугама сваког страног завојевача.
Само је Једна Света Саборна и Апостолска Црква у Срба могла да покрене овакво буђење, незабележено у данашњем свету, а сигурно и у овом веку – ако не рачунамо величанствени испраћај Блаженопочившег Патријарха Павла, који је, сад се види, био предокус безобалних духовних резерви српског народа.
За разлику од других протестних покрета широм света, за разлику од разних обојених и свакаквих других револуција, у литијама најпре у Црној Гори али и широм српског простора носе се свеће и кандила, певају се црквене и народне песме, носе се иконе, крстови и босиљак.
Можда је и праведно да нас је управо Српска Спарта, луча слободе и непокорности током отоманског вишевековног мрака, поново све окупила и окупља. И, можда најдубље израњавана од стране тоталитарног АВНОЈ-а, управо нам она, Црна Гора, помаже да те ланце коначно, најпре у својим главама збацимо.
