Кад год кажемо «Прешевска долина» и «Западни Балкан» - уваљујемо се у «велику Албанију» и НАТО-сферу

АМЕРИЧКО-НАТОВСКИ АНТИСРПСКИ РЕЧНИК, А И – НЕМАЧКИ КАТАСТАР ЗА СРБИЈУ (2)

* Натовци не само да се не извињавају и не признају своје грешке и кривицу за 1999-ту него ни не одустају од својих устаљених, лажних, неистинитих, стерилисаних, готово зашећерених појмова и флоскула за тај свој мега злочин, па је све отада у продуженој, семантичкој НАТО агресији. А каква, бре, кампања, па још ваздушна?!  Као да се ради о шећерној репи, о изборној или пропагандној кампањи, а не о убијању људи и рушењу градова, фабрика, мостова, болница...

* Прешевска долина не постоји, ни као долина, ни као традиционални назив. Тај лажни топоним датира откако је НАТО ступио на Балкан и његова је улога да обједини три општине на југу Србије у којима су Албанци већина само у Прешеву. Две од те три општине су у Врањској котлини (Бујановац и Прешево), а трећа, Медвеђа, далеко одатле, у планинском делу Јабланичког округа. Реч је о великоалбанским аспирацијама, према којима је НАТО благонаклон

* Србија није западни Балкан јер заузима централни или средишњи простор Балканског полуострва. Наш национални идентитет формиран је на формули између Истока и Запада, или ни Исток ни Запад, или изнад Истока и Запада, или Исток на Западу, Запад на Истоку. Манипулација `западним Балканом` је дубока, комплексна и далекосежна јер имплицира чланство у НАТО, бар припадање некаквој интересној и геополитичкој зони или сфери НАТО пакта

* Метохија је обавезна уз Косово као «Северна» уз Македонију и Херцеговина уз Босну

_______________________________________________________________________

        Пише: Слободан ЈОВАНОВИЋ

        ИСТИЧУ последњи дани десете године од ваздушне кампање НАТО алијансе у Србији и СР Југославији. Шта нам је остало у сећању и срцима, у устима и ушима, у очима и незабораву, деценију после?

        Горак укус, осећај понижења и неправде, језиви звуци експлозија и детонација, слике срушених зграда и мостова... Мртви и рањени. Деца. Мала Милица Ракић и осамдесеторо њених вршњака.

        И нико за свих тих десет година ни да затражи извињење. Да призна грешку и замоли за опроштај.

        Можда бисмо прихватили.

        Додуше, амбасадори неколико водећих НАТО земаља су нешто у том смислу промрмљали, а онај млади Норвежанин, сада НАТО званичник, што је као дечак живео овде у Београду, нешто је процедио кроз зубе, помињући цивилне жртве, али не и никакву грешку или неку другу, сличну, људску, истиниту реч о томе шта је било и шта су учинили они које он сада представља.

        Боје се ваљда да не тражимо одштету, шта ли.

        Кад смо већ код те одштет и признања грешке – наши званичници као да имају разумевања: велики и моћни, кажу, не признају грешке. А одштету ни да помену. Постала је нека врста забрањеног појма.

Каква, бре, "ваздушна кампања"! НАТО 

нас је убијао и разарао нам земљу!

        Додуше, последњих година се мења вокабулар домаћих политичара и медија па се могу чути и видети и такве речи и синтагме као, на пример, НАТО агресија, НАТО злочин и злочиначко бомбардовање.  Обележавају се и годишњице и датуми трагичних догађаја и последица те мрачне 1999. године.

        Натовци, међутим, не само да се не извињавају и не признају грешке него ни не одустају од својих устаљених, лажних, неистинитих, стерилисаних, готово зашећерених појмова и флоскула за тај свој мега злочин, тако да би могло да се каже да је и цела деценија после те 1999. године протекла у продуженој, семантичкој НАТО агресији. Каква, бре, кампања, па још ваздушна!  Као да се ради о шећерној репи, или о изборној, испитној, пропагандној итд. кампањи, а не о убијању људи и рушењу градова, фабрика, мостова, болница...

        Или – хуманитарна интервенција, као класичан пример за оно што се зове контрадикција или contraditio in acjekto, типа дрвени шпорет, односно убијање за добро убијених! Да не помињемо најозлоглашеније синтагме у нашој јавности: милосрдни анђео и колатерална штета.  

        Све то говори о новом виду западне медијске и политичке манипулације која је обухватила и сам језик, именовање догађаја, процеса и појава, односно ону његову дисциплину која носи назив семантика, или наука о значењу речи. Ради се о својеврсној деструкцији језика, како ту врсту манипулације означава Петер Хандке.

        Она иде до самих топонима, као појмова који означавају називе места, географских локалитета, административних и других целина или делова целина. По природи ствари, те семантичке одреднице се сматрају „најчвршћим“ и „најотпорнијим“ на промене и манипулације. Али, не лези враже! Кад би геометријске теореме задирале у људске интересе, људи би настојали да их промене, рекао је, ваљда, још Декарт. Тако и с топонимима и НАТО кумовима, односно „стручњацима“ за измишљање нових имена и мењање постојећих, у складу с њиховом геополитиком, интересима и плановима.

Албанија у Прешеву

        Нећете, на пример, наћи ниједног НАТО новинара или политичара који ће јужну српску покрајину, коју је НАТО прогласио државом, означити онако како се она изворно зове: Косово и Метохија. Да не говоримо о албанским политичарима и новинарима. Разлог је више него јасан: појам Метохија и његово значење откривају црквени, односно српски катактер покрајине, или у најмању руку овог дела покрајине. И први део назива – Косово – је етимолошки српски, али се у појму Метохија открива изворни својински статус те земље. Зато је проскрибован у албанским структурама, а одатле у целокупном НАТО естаблишменту.

        Није, дакле, реч о економичности изражавања и природној потреби за скраћивањем (Сједињене Америчке Државе у САД или Америка и сл.), него о строго политичким разлозима за протеривање појма Метохија из јавне употребе. Управо зато би српски јавни посленици требало неизоставно да користе пун назив – Косово и Метохија, или бар Космет уместо Косово – у чему иначе нису ни издалека тако доследни као албанске и НАТО структуре. На то их, уосталом, осим самог изворног назива, обавезује и Устав Србије.

        Nomen est omen – гласи позната латинска пословица, које се наши политичари и новинари, склони импровизацијама и ноншалантности, не придржавају, за разлику од западних, натовских, који никад неће употребити појам Метохија, али ће увек уз Босна доследно додати и Херцеговина, ма колико том речју „ломили“ језик.

        У последње време ће, уз традиционално име за бившу југословенску републику Македонију неизоставно и непогрешиво додавати Северна. То говори да код њих ни у ком случају није реч о економичности и лакоћи у изражавању, него увек о политици  и политичким разлозима. Скоро да човек помисли да се око сваког од тих топонима, назива и ознаке, организује по један мега семинар из семантике за целу западну, НАТО хемисферу, са којег нико од будућих корисника новог топонима не сме да изостане, нити да импровизује или погреши.

        Није познато кад је и где био „семинар“ на којем су сковани топоними Западни Балкан и Прешевска долина, али је њихова употреба достигла степен тоталне, да не кажемо тоталитарне. Упркос томе, лако је уочити географску грешку у сваком од њих, као и политички разлог због којег су произведени. Да парафразирамо Декарта, ако географија задире у људске – читај НАТО – интересе, утолико горе по географију.

        Наиме: Прешевска долина не постоји, ни као долина, па дакле ни као традиционални назив. Тај лажни топоним датира откако је НАТО ступио на Балкан и његова је улога да обједини три општине на југу Србије у којима осим Срба и Рома има и Албанаца. Две од те три општине су у Врањској котлини (Бујановац и Прешево), а трећа, Медвеђа, далеко одатле, у планинском делу Јабланичког округа. Проценат албанског становништва је различит: у Бујановцу, који је иначе највећи од те три општине, број Срба и Албанаца је једнак, по четрдесетак посто, а остало отпада на Роме и друге националности. У Медвеђи Албанаца има око десетак посто, док их је у Прешеву највише – око 90 процената.

        Управо је тај проценат разлог да се ове три општине  обележе једним топонимом – Прешевом, и да буду смештене у непостојећу долину.

        Реч је о великоалбанским аспирацијама, према којима је НАТО благонаклон, без обзира на чињенице. Само један посто топонима у Бујановачком и Прешевском крају су албанског порекла, а преко 95 посто српског, гласи једна од тих чињеница у докторској дисертацији професорке Педагошког факултета у Врању Јаворке Маринковић. Све то говори да ове три општине не могу да буду обележене Прешевом, осим у главама оних који би цео југ Србије подвели под Прешевску долину, односно под велику Албанију.

        Тешко је рећи да ли се ту ишта може променити, али оно што свакако може, јесте – не употребљавати тај накарадни топоним у српској официјелној комуникацији.

        Друга новокомпонована синтагма – Западни Балкан – знатно шире, нажалост, улази у употребу, са претензијом да нас трајно детерминише онако како никад у историји свог постојања на овом простору нисмо били детерминисани. Наш национални идентитет формиран је на формули између Истока и Запада, или ни Исток ни Запад, или изнад Истока и Запада, или Исток на Западу, Запад на Истоку. То се у бити своди на исто у политичком, културном, верском и цивилизацијском смислу.

        Одредница Западни Балкан не само да нас глобално сврстава, и то на мала врата, него то чини на основу нетачне географске поделе. Србија, наиме, није западни Балкан ни у физичкој позицији на Балканском полуострву него заузима централни или средишњи простор.

        У сличној су географској позицији и остале државе које се подводе под Западни Балкан, али с обзиром на то да политички аспект ове одреднице доминира над географским, питање је њиховог избора како ће себе доживљавати. У сваком случају, манипулација тим називом је дубока, комплексна и далекосежна јер из географског, преко политичког, завршава у сваком другом сврставању и својатању, укључујући и војно.

        То имплицира чланство у НАТО, упркос нашој прокламованој војној неутралности, или бар припадање некаквој интересној и геополитичкој зони или сфери НАТО пакта.

        Недовољна сензибилност у нашем јавном и политичком животу на ову врсту лексикографских подвала, неосетно нас из сфере семантичко-политичких манипулација уводи у својеврсну изнуђену позицију, или неку врсту семантичке окупације, односно у анулирање наше војне и политичке самосталности и неутралности, наших слободарских традиција, па и самог националног и државног суверенитета.