Другарице Гендерке би да се као Велики Брат дочепају власти и установе свој Политбиро Сестара

У РУСИЈИ НАЦРТ ЗАКОНА О ПОРОДИЧНОМ НАСИЉУ ИЗАЗВАО ВИШЕ НЕГО ЖУСТРЕ РАСПРАВЕ

* Проблем је у томе што се другарицама Гендеркама не свиђа проста и логична идеја да је насиље – агресивно физичко дејство чије последице, у виду убоја и рана фиксира медицина

*  Оне запињу из петних жила да се у текст закона убаце термин „психолошко насиље“, чак и „економско насиље“, а то у игру уводи море неодређених, мутних и апсолутно правно непроверљивих конфликата изазваних увредама, свађама, хистеријама и новцем. А тога је увек било у људским животима и то су ствари које не може вагати никакав суд осим Страшног

* Иза фасаде помагања жртвама (породичног насиља), Гендерке желе реалну контролу над друштвом. А то није могуће ако друштво стаје на пут само садистима, психопатама, агресивним алкохоличарима и манијацима. Зато им је потребно да створе широко поље симболичних преступа на којем је сваки човек потенцијално крив. Као у СССР, с том разликом што су сада место радничке класе заузеле „прогоњене феминисткиње“

_______________________________________________________________

        Аутор: Дмитриј ОЉШАНСКИЈ, "Взгљад" (Москва)

        ОКО (руског) закон о породичном насиљу створена је парадоксална ситуација.

        Такав закон је веома потребан, али је инидијацива коју – иза фасаде тог закона - `гурају` другарице Гендерке апсолутно  чудовишна и недопустива.

        Проблем је у томе што се другарицама Гендеркама не свиђа проста и логична идеја да је насиље – агресивно физичко дејство чије последице, у виду убоја и рана фиксира медицина.

        Оне су запеле из петних жила да се у текст закона убаце термин „психолошко насиље“, чак и „економско насиље“, а то у игру уводи море неодређених, мутних и апсолутно правно непроверљивих конфликата изазваних увредама, свађама, хистеријама и новцем. А тога је увек било у људским животима и то су ствари које не може вагати никакав суд осим Страшног, дакако.

        Уместо неопходног „закона о породичним батинама“, другарице Гендерке покушавају да наметну још један закон о „повреди осећања“, „распаљивању мржње“, „порицању Холокауста“ и сличног „контрареволуционарног деловања“ и „антисовјетске агитације“.

        Свим људима здраве памети јасно је да психолошко, економско и остало невидљиво насиље постоји у свету, али и да нема ничег подеснијег за шпекулације, измишљања, клеветања и пропаганду. Поготово ако се такви „преступи“ озваниче.

        На свему томе могу настајати животне трагедије, као што трагедија могу бити неузвраћена љубав, старење, усамљеност или смрт неког ко је драг.

        Али, у кривичним законима може бити места само трагедијама које се могу потврдити `папирима` из хитне помоћи и ургентних центара.

         Све остало је за исповедање свештенику, психолога или литературу.

        Дакле, због чега другарице Гендерке овако тврдоглаво не признају очевидне ствари и раде на несумњиво скандалозном, лажном и крајње магловитом поимању природе насиља?

        Мислим да је тајна у томе што другарице Гендерке желе да се дочепају власти.

        Иза фасаде помагања жртвама (породичног насиља), оне желе праву контролу над друштвом. А то није могуће ако друштво стаје на пут само садистима, психопатама, агресивним алкохоличарима и манијацима.

        Гендерке не желе да буду ни полицајац-позорник ни хитна помоћ.

        Оне би да буду Велики Брат и Незнани Очеви, то јест – Велика Мајка и Политбиро Сестара.

        А за то им је потребно да створе широко поље симболичних преступа на којем је сваки човек потенцијално крив.

        Као у СССР, с том разликом што су сада место радничке класе заузеле „прогоњене феминисткиње“.