Вучић у Охриду рече да „мали Шенген“ неће бити никаква Југославија, али...

Србија у свету

НИЈЕ СЛУЧАЈНО ОПОМИЊАО ВЕЛИКИ ПЕСНИК БРАНКО МИЉКОВИЋ ДА ИЛУЗИЈЕ НАЈЛЕПШЕ ПЕВАЈУ

* Како тренутно ствари стоје, неће Шиптари укинути таксе, нити разговарати са Србима – ако им не признају независност. Спречаваће улазак српских званичника на Космет. A наставиће и инциденте, нападе на Србе и њихове куће и имања…

* Невезано за Албанију, могу ли се, за неку југо-грану, закачити и друге земље – Црна Гора и БиХ? Обе су стекле заједничко искуство, извежбане су, иако им – мисле неки – не може бити боље кад су одвојене од Србије. Показала је то и историја Југославије, и она пре последње...

_________________________________________________________________________

        Пише: Раде БРАЈОВИЋ

        ВЕРОВАТНО да ни данас, после више од две деценије од потпуног распада наше Југославије - оне  од Триглава до Ђевђелије и раздвајања Црне Горе и Србије – није мали број оних који би желели оживљавање велике и моћне државе Јужних Словена. Али, нису ни близу реалним изгледима да савладају властодршце у подељеној земљи, што се једва и помиње.

        Понекад се, истина, провуче нека негативна копча, која не иде даље од меке асоцијације, али се населе сећања оних који воле да маштају. У сваком случају, афирмативном или негаторском сећању, име Југославије тешко се и нерадо брише, чак се понегде осећа како подстиче, макар минимална размишљања…

         Пре неки дан је, тако, српски председник, Александар Вучић, после разговора с колегама, за степен нижег ранга, Зораном Заевом и Еди Рамом, северномакедонским, односно албанским премијером, изјавио је да то што њих тројица раде – није нека нова Југославија. Хтео је, очигледно, да му се верује, као што је очигледно да је било разлога за неверовање. Ево, зашто, и једно, и друго.

        Зар би један шеф државе, популаран, какав је Вучић, употребио име и појам Југославије, без обзира на контекст, а да му се не верује… А, ако му се сместа верује, зар то није добро и за његову и земље с којима већ други пут разговара, а састанци ће се настављати, прво у Албанији, у Драчу, а биће тамо и приштински шеф власти…

        Иако вишезначајно и противуречно, не може се сасвим искључити вредност приштинског учешћа, макар посматрачког, што би могло, зашто не, да помери косметску кризу у правцу решавања…

        Ето, тако – употребљено  је само неколико речи, а они који су их чули или прочитали – упућени су, иако је контекст негативан, да се не може искључити да са најтање стране започне неки, макар спори раст, као из скривеног и невидљивог семена, или корена који још није изникао.

        Зар, између осталог, и Албанија не би себи обезбедила неку врсту развојног ослонца кроз  сарадњу са Македонијом и Србијом?

        Уосталом, види ли се у томе некаква трансформација, ако се Србија означи негаторским речима, или јој се прикачи ужасни пројекат “Велике  Албаније” коју наша земља, никада и ни под којим условима -  прихватити неће!

        Ко каже да, не мали број сусрета Вучића и Раме,  не упућује на неке нове међусобне склоности две суседне земље, Србије и Албаније, наравно и, сада, Северне Македоније.

        Сећате ли се опсервација и искуства Марка Миљанова и његових певанија, мада је то било неко потпуно друго време, за народе њихових крајева? А, шта ако време не одговара таквим очекивањима – али, ако је могуће и реално, никад никоме није касно. А, ако се ради о чистој илузији – опет није погрешно, ново време може опет да стигне…

        Невезано за Албанију, могу ли се, за неку југо-грану, закачити и друге земље – Црна Гора и Босна и Херцеговина? Обе су стекле заједничко искуство, извежбане су, иако им – мисле неки – не може бити боље кад су одвојене од Србије. Показала је то и историја Југославије, и она пре последње...

         Умањивање или губитак шанси за улазак у ЕУ, што им је најважнији приоритет, може бити надомештен ако се не одвоје од заједничког интереса балканског југа јер би се складно наслањали на Грчку и друге државе Средоземља. У сваком случају, већи су изгледи и за бржи улазак у ЕУ ако уклоне међусобне протувуречности, старе и новије, и подстакну предности заједништва – боље ће бити и Европи са свим Балканцима! Реалност се, наравно,  најбоље проверава у пракси, посебно заједничкој.

           И, тако, нека се машта, а не ради свашта.

        Такву праксу – да се тако ради– бројне и непрестане претње Србији, са европског Запада, а највише од САД, наравно и са шиптарског југа. Да поменемо само - претње да ће Амери спречити улазак Србије у ЕУ, ако Београд не призна независну власт Приштине на простору Косова!

        Неће Шиптари укинути таксе, нити разговарати са Србима – ако им не признају независност. Спречаваће улазак српских званичника на Космет. A наставиће и инциденте, нападе на Србе и њихове куће и имања…

        Засада се, из свега што Шиптари и њихови западни заштитници раде на Косову и Метохији,  намеће представа да је веровање у политичке и људске боље дане – илузија! Сетимо се, ипак, песничке визије Бранка Миљковића, да – илузије најлепше певају. Нек се чује песма - југословенска...