Чанковић: Док се Додик држи садашњег курса – он само изражава вољу српског народа

СРБИ НЕ ОДБИЈАЈУ УЛАЗАК У НАТО ЗБОГ РУСИЈЕ НИТИ САМО ЗАТО ШТО ЈЕ НАТО БИО АГРЕСОР

* Због огромне важности религије, Православља за Србе јер је њихов најдубљи и најснажнији идентитет, овај текст могао би се насловити и са: За Косово и Метохију до смрти и Не у НАТО. Стога што је Косово и Метохија систем вриједности којег надахњује Створитељ  и коријен преко којег се црпи живот вјечни

* Срби са Косовом и Метохијом у срцу имају храбрости да дају и свој тјелесни живот за вриједности које су од Бога и да у томе виде најдубљи смисао и радост, а не никакву жртву. А Не у НАТО зато што бисмо уласком у ту алијансу са временом  изгубили себе и своје вриједности, прокоцкали дарове који су нам дати и лоше одиграли улогу коју смо добили као један од историјских народа

* Годишњи национални план (АНП) и чланство у НАТО одбија српски народ и то је дубоко повезано са његовим опстанком и одбраном идентитета

_______________________________________________________________________

        Дане ЧАНКОВИЋ, предсједник СНП Избор је наш

        ПРИЈЕ неког времена, у не баш неквалитетним часописима појавили су се симптоматични текстови.

        У једном се износи како је неутјешна удовица нашла смирење са псом у кревету. А у другом како су научни, „ауторитети“  доказали да мушка брада има више бактерија (да је загађенија) од псеће длаке.

        Оба текста су написана тако суптилно и лукаво да читаоца разоружавају и одводе на скроз погрешан пут и нису уопште безазлени.

        Мушка брада је у свим временима симболизовала снагу, мужевност, мудрост. А „ауторитети“ нас лукавим методом наводе на закључак: фуј је брада а не пасја длака, пас је ин.

        Нећу се дотицати чињенице да су монаси са брадама.

        Човјек и не слути колико је важан двјема странама које се међусобно боре преко њега.

        Од прародитељског гријеха па до свршетка свијета све је непрекидан узрочно-посљедични процес. У том процесу централи субјект је човјек, на којег својим моћима (невидљивим силама, помислима, мислима..) дјелују двије стране. Једну страну прожима Створитељ, а другу лукави имитатор и илузиониста.

        Обе стране имају своје изворе система вриједности који су присутни у свим сегментима (духовном, емотивном, рационалном, политичком, економском..) човјекове личности и људског друштва, кроз сва времена, само у различитим односима.

        Крајњи циљ прве стране је Спасење човјека, а друге - човјекову душу анестезирати, човјека роботизовати, уништити и на крају га замијенити својим „човјеком“.

        Друга страна на прву иде супротношћу. На Истину – лажима. На правду – неправдом. На љубав – страсном мржњом, на смирење – немиром, на храброст – страхом, на смисао – бесмислом и ништавилом, на живот – смрћу, на скромност – похлепом, на човјека – нечовјеком.

        Обе стране имају своје моћи, моћ Створитеља је неупоредива, и друга страна му се покорава и никада против Њега не иде у директан сукоб, него покушава да уништи оно што је Он створио – човјека. А човјек међу тим странама је као лист међу вихоровима.

        Шта је човјек без Створитеља? И у немоћи, а оном који вјерује - Бог се јави.

        Човјек је истински слободан у доношењу својих одлука, али свака одлука има цијену.

        Прва страна не жели човјеку да намеће на силу ни добро.

        Оптимизам и нада је у томе што је Богу све могуће, он је унапријед видјео избор човјеков и његово крајње спасење јер га у противном за пораз, не би ни створио (не треба да нас збуњује број спасених...) док друга страна нема снагу да ишта намеће, већ се служи преваром, лажима, обманом, и невјерујући човјек у таквим околностима склон је гријеху и паду.

        Оно што друга страна произведе, изазове као лоше, као зло - Бог преокрене на добро. Врхунац те побједе јесте у побједи над најопаснијим оружјем друге стране за човјека – побједи над смрћу кроз Васкрсење. „Смрћу смрт побиједи и свима у гробовима живот дарова“.

        Та два извора система вриједности можемо грубо назвати - религиозни и противрелигиозни.

        Колико је тај религиозни систем вриједности важан -  нарочито колико је важно Православље за Србе - може се донекле сагледати и у понашању Срба кроз ратове.

        У прошлости док су Срби били религиознији - нису чинили ратне злочине, радије су невино страдали, јер су знали да је невино страдалим загарантовано Царство Небеско. Док у посљедњем рату, кад је било мање вјерујућих, било је појединаца Срба који су из освете или ког другог „налога“ лукавог чинили злочине.

        Подразумијева се да у свијету има јако пуно злоупотребе религије, али та злоупотреба долази од антирелигиозних снага, као што постоје и они људи који себе сматрају невјерујућим а не чине зло, због своје савјести, која је једна врста еха човјековог односа према Богу.

        Такав човјек у зависности од интензитета изазова и искушења постаје очигледно једно или друго, вјерујући или невјерујући. Можемо само споменути и утицај казнене политике државе, али која није пресудна на чињење злодјела.

        Због огромне важности религије, Православља у Срба, које је и њихов најдубљи и најснажнији идентитет, овај текст могао би се насловити и са: За Косово и Метохију до смрти и Не у НАТО. Јер, Косово и Метохија је управо онај систем вриједности којег надахњује прва страна.

        То је онај коријен преко којег се црпи живот вјечни. Срби са Косовом и Метохијом у срцу имају храбрости да дају и свој тјелесни живот за вриједности прве стране и да у томе виде најдубљи смисао и радост, а не никакву жртву. А Не у НАТО зато што бисмо уласком у НАТО, кроз један процес, изгубили себе и своје вриједности, прокоцкали дарове који су нам дати и лоше одиграли улогу коју смо добили као један од историјских народа.

        Зато се не може се рећи да Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик блокира функционисање БиХ и формирање Савјета министара БиХ тако што не прихвата нелегитимни услов, а то је слање Годишњег националног плана (АНП) у Брисел и чланство у НАТО, већ то чини српски народ чија је жеља дубоко повезана са његовим опстанком и одбраном идентитета тако што неће у НАТО.

        Додик је, док се тако понаша, само јавни израз такве воље српског народа.

        Исто тако, не може се рећи да Срби неће у НАТО због Русије и Руса. Они неће, не само због тога што је НАТО извршио агресију, што се сврстао на противничку страну против Срба, већ што би улазак у НАТО водио у промјену идентитета српског народа, озаконио би ненормалности (истополни бракови, инцест, педофилију, содомију...).       

        Били бисмо оно што никад нисмо били, а људске вриједности и особине - добро и зло, непромјењиве су кроз сва времена.

        А зашто не рећи да не треба да улазимо у НАТО и због реалне опасности да Срби гину за туђе интересе па и да се сукобе, уласком у НАТО, са братским руским народом од којег нам зло никад није долазило.