Додик на острву Видо одао пошту српским јунацима и мученицима

ВЕНЦЕ ПОЛОЖИО НА ЦЕНТРАЛНИ САРКОФАГ И МОРНАРИЧКИ КРСТ, А ТРЕЋИ СПУСТИО У ВОДЕ ПЛАВЕ ГРОБНИЦЕ

* Српски члан Председништва БиХ заједно са представницима града Крфа и министрима за здравље, рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије - Златибором Лончаром и Зораном Ђорђевићем -  обишао је и „Српску кућу“

* Из БиХ је у пробоју Солунског фронта учествовало 48.000 српских добровољаца, док их је само са подручја Крајине било 8.000 до 10.000

_____________________________________________________________________

        СРПСКИ члан Председништва БиХ Милорад Додик положио је венац на централни саркофаг у Маузолеју на острву Видо, где присуствује обележавању годишњице повлачења српске војске преко Албаније, Битке на Кајмакчалану и пробоја Солунског фронта.

        Према програму посете, Додик је положио венац и на Морнаричком крсту који се налази на узвишењу недалеко од Маузолеја, након чега је са члановима других делегација испловио на пучину између острва Видо и града Крфа, и положио венац у Плаву гробницу.

        Након спуштања венаца у воду и повратка у луку, у 13.30 часова српски члан Председништва БиХ, заједно са представницима града Крфа, обишао је "Српску кућу".

        У обележавању пробоја Солунског фронта на острву Видо учествовали су и министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Зоран Ђорђевић и министар здравља Златибор Лончар.

        Пробој Солунског фронта био је одлучујући за слом централних сила у Првом светском рату и његово окончање. Представља најдуже припреману војну акцију у историји ратовања која је, бриљантно изведеним стратешким предвиђањима и операцијама, задивила цео свет, па и противнике.

        На челу Прве и Друге српске армије налазио се начелник штаба Врховне команде Српске војске ђенерал Живојин Мишић, а заједно са савезничким армијама под командом Франша Депереа извеле су историјски подвиг којим је окончан Први светски рат на Балкану.

        За 45 дана, колико је трајала акција, српска војска прешла је 600 километара и ослободила целу Краљевину Србију, да би у наредних месец дана ослободила БиХ, Хрватску и Словенију.

        Из БиХ је у пробоју Солунског фронта учествовало 48.000 српских добровољаца, док их је само са подручја Крајине било од 8.000 до 10.000.

        На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара, српска војска је пребачена већ у пролеће 1916. године, после опоравка на Крфу након Албанске голготе.

        Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, руска бригада повучена после Октобарске револуције, док су са друге линије, добро укопане у ровове, биле аустругарске, немачке и бугарске дивизије.

        За команданта Солунског фронта постављен је француски генерал Франше Депере, а у јуну 1918. године донесена је одлука да се коначно крене у пробој фронта.

        Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље - Ветерник - Козјак на којем се налазила српска војска коју је чинило укупно шест дивизија са 140.0000 војника.

        Српска војска била је подељена у две армије - Првом је командовао Петар Бојовић а другом Степа Степановић.

        Борбе су почеле 14. септембра 1918. године целодневном артиљеријском паљбом свих савезничких топова по бугарским, немачким и аустроугарским положајима, да би у зору 15. септембра, после снажне артиљеријске припреме, кренуле у напад дивизије првог ешалона Друге армије под командом војводе Степе Степановића на фронту Сушица - Соко дугом 17 километара.

        Француски маршал Франше Депере у извештају француској влади при пробоју солунског фронта крајем септембра 1918. године саопштава да се "операције морају успоравати, јер нема комуникације за дотурање хране француским трупама које напредују", а да "само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја - напред".

        Бугари су 29. септембра у Солуну потписали примирје којим је бугарска војска капитулирала, али су имали само један захтев - да се српска војска не пушта у Бугарску, због страха од одмазде за злочине над српским становништвом.

        Немци нису признали примирје и њихове трупе су се извукле из додира са Бугарима, а остаци немачке војске гоњени српско-француским снагама одступали су на север.

        Поразом Бугарске, немачко-аустроугарске снаге на Балкану нашле су се у тешком положају, а потом је уследио слом империја.

        Отоманска империја капитулирала је 30. октобра 1918. године, Аустроугарска је капитулирала 31. октобра, а Немачка 11. децембра 1918. године.

        Франше Депере је и касније о српским војницима написао: "То су сељаци скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, то су људи слободни, несаломиви, горди на себе и господари својих њива. Али, дошао је рат. И ето како су се за слободу земље ти сељаци без напора претворили у војнике, најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске у победоносну слободу њихове отаџбине".

        (Срна)