Преци Индијанаца стигли Америку у три таласа

ДЕШИФРОВАЛИ И УПОРЕДИЛИ ГЕНОМЕ 52 ГРУПЕ

АМЕРИЧКИХ ИНДИЈАНАЦА И 17 СИБИРСКИХ ЕТНОСА

• Преци Индијанаца су мигрирали дуж западне обале Северне Америке, практично не одлазећи у дубину континента. Део миграната се заустављао на већ освојеним територијама и кретао на Исток, губећи контанкте са својим некадашњим саплеменицима
• Геном житеља савремене Панаме има „трагове“ индијанаца Северне и Јужне Америке, док су ДНК руских Чукча - делићи генетског материјала Ескима и Алеута

        САВРЕМЕНИ Индијанци Северне и Јужне Америке немају исто порекло.

        Њихови „далеки преци“ су се на територију Новог света преселили преко мореуза између савремене Чукотке и Аљаске у готово три таласа миграција - тврди група истраживача у часопису Nature.

        „Много година разговарамао да ли је Америка била насељена у једној или неколико миграција из Сибира. Наша истраживања стављају тачку на тај спор - Индијанци су потомци неколико таласа миграната који су се пресељавали из Азије. Осим тога, разјаснили смо неке детаље историје расељавања човека по територији Новог света“ - објаснио је руководилац групе Андрес Руис Линарес са универзитетског колеџа Лондона у Великој Британији.

        Линарес и његове колеге - укључујући и руске научнике (Људмилу Осипову и Рема Сукерњика са Института литологије и генетике Института за молекуларну и ћелијску биологију, као и Сардана Фјодорова из Северо-Источног федералног универзитета у Јакутску) - дошли су до оваквог закључка дешифрујући и поредећи геноме 52 групе америчких Индијанаца и 17 сибирских етноса који се сматрају најближим  рођацима аборигена Новог света.

        Ови научници су добили „виртуелне копије“ ДНК за око 500 Индијанаца и 250 становника Сибира и уочили да је код њих 360 хиљада истих нуклеидних полиморфоза - разлика у једној ДНК. Затим су упоредили групе полиморфоза и добијене резултате искористили за састављање „родослова“ Индијанаца Северне и Јужне Америке.

        Испоставило се да велики део аборигена Новог света потиче од једне најдревније линије миграната која је прва доспела на територију Северне Америке. Генетичари су ову популацију назвали „прва америчка“.

        Са друге стране, геноми неких других група аборигена, укључујући и Ескиме, Алеуте и нека канадска племена Индијанаца, имају геном који садржи ДНК представника каснијих таласа миграције.

        Зато су Ескими и Алеути наследили половину генома људи „прве америчке“ популације, а остатак - од миграната другог таласа. Канадски Индијанци -који говоре језиком На-Дене (познатом као Тлингит-Ејак-Атабаскански језици и представљају породицу језика који су  заступљени на југу Аљаске и западу Канаде, као и у деловима САД) - сачували су око 10 процената ДНК од представника трећег таласа миграције.

        „Постоје најмање три древна индијанска рода. Најстарији од њих - „први амерички“ -  генетски је највише наследио од азијских предака Индијанаца, док су есмимско-алеутска и канадска линија нешто ближе савременим житељима Азије“ - објаснио је један од аутора чланка Дејвид Рајч са Харвардске медицинске школе у Бостону (САД).

        Осим овога, генетичари су успели да уђу у траг прецима Инцијанаца по Северној Америци поредећи мале разлике у полиморфима у геномима њихових потомака.

        Према речима Руиса Линареса и његових колега, у процесу расељавања, преци Индијанаца су мигрирали дуж западне обале Северне Америке, практично не одлазећи у дубину континента. Део миграната се заустављао на већ освојеним територијама и кретао на Исток, губећи контанкте са својим некадашњим саплеменицима.

        По правилу, „новонастала“ племена Индијанаца ретко су одржавала контакт са својим суседима што је изазвало мало мешање гена. Постоје и познати изузеци тог правила - геном житеља савремене Панаме има „трагове“ индијанаца Северне и Јужне Америке, док су ДНК руских Чукча - делићи генетског материјала Ескима и Алеута.