CIA: Југославија је 1975. имала све услове да атомску бомбу произведе до 1980.
ИСТРАЖИВАЧ ФИЛИП КОВАЧЕВИЋ ЗА СПУТЊИК: ДА ЈЕ ПРОИЗВЕЛА А-БОМБУ - СФРЈ СЕ НЕ БИ РАСПАЛА
Филип Ковачевић
- Имао увид у осам тајних докумената CIA и наводи да у једном документу из јула 1979. године стоји да само налазиште у Словенији (Жировски врх) може годишње да произведе 300.000 тона уранијума, што је довољно за око 300 тона уранијумског оксида (атомског горива)
- „Тајна научна студија CIA из децембра 1975. године закључује да Југославија поседује довољно капацитета (чак и залихе уранијума из сопствених извора) да направи атомску бомбу до 1980. године. Напомиње се, међутим, да је потребно додатно инвестирање у фабрику за репроцесирање уранијума и, наравно, у конструкцију оружја које би могло да буде носилац за бомбу“
- „Дакле, могла је Југославија имати бомбу над бомбама, све је зависило од политичке воље тадашњег руководства. Неки су у том руководству, у коме Тито због болести већ није имао доминантну улогу, изгледа већ видели своју будућност изван југословенске државе коју би, по мом мишљењу, врло вероватно, поседовање атомске бомбе спасило од бруталног и крвавог распада“, закључује Ковачевић
TАЈНА научна студија CIA из децембра 1975. године тврдила је да бивша Југославија има све потребне капацитете и чак довољно залиха уранијума из сопствених извора да до 1980. године направи атомску бомбу, каже у разговору за Спутњик професор Филип Ковачевић, који је имао ретку прилику да му на увид буде дато осам тајних докумената.
Ковачевић, који је гостујући предавач на Универзитету у Сан Франциску и чије је примарно поље истраживања рад обавештајних служби, до нових материјала је дошао након што се у фебруару 2016. године обратио CIA са захтевом за документа везана за југословенски атомски програм.
„После више од годину и по дана, у октобру 2017. године, добио сам осам докумената на укупно 84 странице. Документи обухватају период од тридесет година, од 1957. до 1986. године, различитог су формата, од кратких извештаја до научних студија, и сви су носили ознаку високе тајности. Јасно је да се неколико генерација аналитичара CIA озбиљно бавило овом темом. Документи су на појединим местима редактирани да би се сакрили извори информација, а у пропратном писму ми је речено да постоје још неки документи који остају јавно недоступни због утицаја на америчку националну безбедност. Дакле, тајни још има“, каже Ковачевић.
У документима CIA у које је Ковачевић имао увид стоји да је одмах након Другог светског рата Југославија успоставила сарадњу са САД на развоју атомског програма, и почела да шаље студенте на специјализацију на америчким универзитетима. Тако је 1952. године Југославија, у сарадњи са научницима Америчког геолошког друштва, извршила истраживања широм своје територије и утврдила да постоје солидна налазишта уранијума у Словенији (Идрија) и у Македонији (Злетово).
Такође, у једном документу из јула 1979. године наводи се да само налазиште у Словенији (Жировски врх) може годишње да произведе 300.000 тона уранијума, што је довољно за око 300 тона уранијумског оксида (атомског горива).
Наш саговорник посебно напомиње да се из докумената Централне обавештајне агенције може видети да је CIA била одлично информисана о свему што се дешавало у Југославији, са „очигледно добро организованом мрежом информатора у југословенским институцијама“. Међутим, и поред тога, Ковачевић сматра да Американци „нису могли да утичу на одлуке највиших југословенских политичара“.
„Документи недвосмислено показују да је политичко руководство Југославије са Титом на челу сарађивало и са Западом и са Истоком само у оној мери у којој је то одговарало југословенским интересима. Кад Американци нешто нису желели да дају, обраћали су се Русима, и обратно. На пример, када средином педесетих година САД нису желеле да испоруче експериментални атомски реактор, Југославија га је одмах купила од СССР-а. А онда је крајем седамдесетих потписала уговор са америчком фирмом „Вестингхаус“ за изградњу прве и једине атомске електране у Кршком, иако су за то биле заинтересоване и совјетске фирме. Била је то тешка игра, коју је, док је Тито био жив, југословенско руководство довело до савршенства“, каже Ковачевић.
Кад се ради о конкретним могућностима СФРЈ за производњу атомске бомбе, из докумената CIA се недвосмислено може закључити да је за двадесетак година снажно ојачао југословенски атомски програм, па док студија CIA из 1958. године закључује да Југославија нема капацитет за производњу атомског оружја, у документу из децембра 1975. године, CIA тврди супротно - да капацитет постоји.
Како Ковачевић прецизира, према документу из 1975. године под називом „Перспективе за даље ширење (пролиферацију) атомског оружја“, јасно се закључује да Југославија може произвести атомску бомбу до 1980. године.
„Тајна научна студија CIA из децембра 1975. године закључује да Југославија поседује довољно капацитета (чак и залихе уранијума из сопствених извора тј. рудника у Словенији и Македонији) да направи атомску бомбу до 1980. године. Напомиње се, међутим, да је потребно додатно инвестирање у фабрику за репроцесирање уранијума и, наравно, у конструкцију оружја које би могло да буде носилац за бомбу. Дакле, могла је Југославија имати бомбу над бомбама, све је зависило од политичке воље тадашњег руководства. Неки су у том руководству, у коме Тито због болести већ није имао доминантну улогу, изгледа већ видели своју будућност изван југословенске државе коју би, по мом мишљењу, врло вероватно, поседовање атомске бомбе спасило од бруталног и крвавог распада“, закључује Ковачевић.
