Нека Србија понекад са САД за октаву или двије подигне глас, само да га никад не спушта

БАЛКАНИЗАЦИЈА СЈЕДИЊЕНИХ ДРЖАВА ИЛИ ВАШИНГТОНИЗАЦИЈА БАЛКАНА

Хојт Ји код Вучића

• Од почетка рата по БиХ се мотала гомила дипломата, официра, хуманитараца, полицајаца, мировњака, невладиних активиста, спољних посредника и представника и сл. који су се бавили и обавјештајним радом, а политика Стејт департмента ипак „није имала благе везе“ са локалним приликама. Када сам једног упитао зашто не реферише о оном што види, одговор је гласио: „Покушао сам и зарадио опомену да нисам послат да креирам, него да спроводим политику САД...“
• Трећи су додавали да је један од атрибута империје што вјерује да има право не само да разара него и да ствара државе по свијету, и очекује да је остали у томе слиједе, а реинтегрисана или јединствена БиХ је један од пројеката политичког инжењеринга
• Крим је америчкој империји неповратно измакао, рат у Сирији је изгубила, Украјину ће вратити јер не може да је издржава, Ким Џонг Ун је провоцира као миш мачку у Дизнијевом цртаћу. Ердоган се окреће ка Евроазији. Срби - неизљечиви русофили
• Вучић је упознао Додика са порукама „САД“ које је пренео Хојт Ји. Нимало узгред, један новинар је уочио могући раскорак: Вучић поводом Каталоније навија за Мадрид због КиМ, а Додик за Барселону, због БиХ. Да, али под условом да Додик стварно хоће сецесију. Он је, међутим, по ко зна који пут поновио да Српска само тражи поштовање Устава БиХ односно Дејтона (Анекс 4), што значи враћање отетих ентитетских надлежности

Пише: Ненад Кецмановић, „Политика“

       „БОСНА и Херцеговина је неуспјела држава у срцу Европе ... У Федерацији неће моћи да се одрже избори и формира влада ... У држави једино Република Српска има функционалну владу ... Ако се отцијепи и Хрвати ће кренути својим путем...“. То су, између осталог, закључци опсежне студије коју је објавио вашингтонски „Институт за транзицију и стабилизацију“, а објавио загребачки „Вечерњи лист“.

        Добро јутро Колумбо! О томе већ 20 година пишу и многи „боснолози“ у свијету, па и у САД, укључив и овдашње ауторе који то виде кроз прозор.

        Од почетка рата по БиХ се мотала гомила дипломата, официра, хуманитараца, полицајаца, мировњака, невладиних активиста, спољних посредника и представника и сл. који су се бавили и обавјештајним радом, а политика Стејт департмента ипак „није имала благе везе“ са локалним приликама.

        Када сам једног упитао зашто не реферише о оном што види, одговор је гласио: „Покушао сам и зарадио опомену да нисам послат да креирам, него да спроводим политику САД...“

        Други су, опет, имали објашњење да Империје нерадо признају грешке и тешко мијењају једном заузети курс.

        Трећи су додавали да је један од атрибута империје што вјерује да има право не само да разара него и да ствара државе по свијету, и очекује да је остали у томе слиједе, а реинтегрисана или јединствена БиХ је један од пројеката политичког инжењеринга.

        Међутим, времена се промијенила. И баш као што Источни блок није пукао ни 53. у Берлину, ни 56. у Будимпешти, ни 58. у Варшави, ни 68. у Прагу, него тек за Горбачова у Москви, тако и накнадни распад Западног блока не може да се оконча искакањима Меркелове или Орбана са евроатлантског курса русофобије, него промјенама у вашингтонској централи.

        Традиционални стубови интеграције САД, тј. расно, етнички, вјерски и социјално хетерогене америчке нације јесу економски просперитет, устав и фигура предсједника.

        Са кризом на Вол стриту уздрмана је једна карика, са Патриот актом, након 11. септембра, суспендована је и друга, а са постизборном лакрдијом коју је „дубока држава“ направила од предсједника, попустила је и трећа.

        Како су се у САД својевремено иронично питали „који број телефона треба да окрену да би добили ЕУ“, сада би у Бриселу могли да се упитају гдје је права адреса суперсиле.

        Поводом Ји-евог безобразлука ономад у Београду, Дачић је изјавио да се „треба оријентисати према ономе што кажу Трамп и Пенс“. Није, наравно, завршио:... „а не према ономе што кажу Ји, Скот или Кормак“.

        Када је у непријатном разговору са замјеником помоћника Вучић за октаву подигао тон, овај је умјесто контрааргумента прекинуо дијалог пријетећим рјечима: „Ово је порука САД, па ви размислите ...“

        Али, шта данас значи порука САД? Бијела кућа? Стејт департмент? Пентагон? CIA? Конгрес? Корпорације? Вол стрит? Дубока држава...?

        Помоћник замјеника није ни могао да прецизира, јер поменуте високе адресе, заокупљене узајамним оптужбама, немају консензус ни око за њих важнијих питања него што су Србија и Српска. Осим тога, Ји, Скот и Кормак су се, сјећамо се, недипломатски гласно радовали да ће се предсједница Хилари вратити недовршеним пословима на Балкану и подићи значај њихових функција у Вашингтону, Београду и Сарајеву. Трамп, истина, није још успио да их премјести на ниже, али им није потписао ни даљи ангажман.

Сарајевска Вијећница

        Елем, они раде у техничком мандату и по инерцији срцу им најближе обама-клинтоновске матрице.

         Ипак, Скот ублажава изјаву Јиа, овај се потом и сам коригује да „није баш тако мислио“, а таква несигурност била је непозната на врхунцу једине суперсиле.

        Крим јој је неповратно измакао, рат у Сирији је изгубила, Украјину ће вратити јер не може да је издржава, Ким Џонг Ун је провоцира као миш мачку у Дизнијевом цртаћу. Ердоган се окреће ка Евроазији и NATO сели из базе у Инџирлику.

        Ирански ајатоласи јој контрирају, њемачки привредници одлазе код Путина да развијају бизнис мимо санкција.

        Вишеградски квартет неће да трпи посљедице мигрантског цунамија који је изазвала америчка политика на Блиском истоку.

        Срби - неизљечиви русофили.

        При томе, међутим, нико од њих према империји у опадању не наступа проактивно него искључиво реактивно, укључив и лидере наступајућег мултиполаризма Путина и Сиа, па је од Вучића испред невелике и нејаке Србије довољно да повремено и за октаву или двије подигне глас. Али да га никад не спушта ни за по октаве.

        У складу с тим он је упознао Додика са порукама „САД“.

        Тим поводом, на заједничкој конференцији за медије поменут је и случај Каталонија. Један новинар је уочио могући раскорак: Вучић навија за Мадрид због КиМ, а Додик за Барселону, због БиХ. Да, али под условом да Додик стварно хоће сецесију. Он је, међутим, по ко зна који пут поновио да Српска само тражи поштовање Устава БиХ односно Дејтона (Анекс 4), што значи враћање отетих ентитетских надлежности.

        „Ешдаун и Петрич су разбуцали изворни Дејтон и натурили Суд БиХ који је ослободио Насера Орића“. А о уставу је, јел' да ријеч и у Србији, док је Каталонија за оба предсједника примјер двоструких стандарда „међународне заједнице“.

        Као одговор Сарајева на Вучићеву пружену руку, на плочи на улазу у Вијећницу умјесто „српски злочинци су запалили библиотеку“, писаће да је паликућа била „Војска РС“(!?)

        Узгред, Вијећницу је изградио хабзбуршки окупатор у псеудомаварском стилу, библиотечки фонд из периода османске окупације је почетком рата, по закону о ванредном стању, на вријеме склоњен у Гази Хусреф-бегову библиотеку. Нема доказа ко је, споља или изнутра, био паликућа овог лијепог здања које је обновила Аустрија.

        А од јуче, ево га, и нови спор Бањалука-Сарајево око изгубљеног/сакривеног оригинала Дејтона. БиХ се, машала, бели интегрише, нема шта!