Фрау Милер и мистер Ји: Косово мора ући у УН, а малигна Русија бити избачена из Србије

НЕМАЧКА НОБЕЛОВКА ХЕРТА МИЛЕР ЈЕ ДОПУНИЛА ХОЈТА ЈИА И РЕКЛА СВЕ ШТО НИЈЕ БИЛО ОПОРТУНО ОН ДА КАЖЕ

• Наступ америчког дипломате је био стандардан. САД захтевају од Србије да дозволи „чланство Косова у УН”, што ће бити регулисано новим споразумом, и да се чим пре испреговара Поглавље 31, па да Србија следи ЕУ у спољнополитичком деловању. У преводу: хитно да уведемо санкције Русији
• Фрау Милер је пристала да послужи као пуко средство у спровођењу политике мистер Јиа. Образложила нам је зашто је неопходно да следимо америчка упутства. Тако се удара историјски печат на америчку верзију тумачења распада Југославије и бомбардовања 1999. године
• Нема преиспитивања, покушаја ревизије зарад утврђивања истине, па самим тим ни промене стања. Сами прихватамо да смо „геноцидни”, искључиви кривци за све што нам се десило, једини одговорни за балканску трагедију не само деведесетих, већ и ранијих раздобља, током ХХ века

Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ, „Вечерње новости”

          У ИСТОМ дану Београд су својим посетама почастили Брајан Хојт Ји и Херта Милер. Један заменик помоћника америчког државног секретара и једна књижевница, добитница Нобелове награде 2009. године.

          Да нису јавно иступали, немогуће би било довести их у везу. Овако, Милерова је допунила Јиа и рекла све оно што за њега није било опортуно да каже.

          Наступ америчког дипломате је био стандардан. САД захтевају од Србије да дозволи „чланство Косова у УН”, што ће бити регулисано новим споразумом, и да се чим пре испреговара Поглавље 31, па да Србија следи ЕУ у спољнополитичком деловању. У преводу: хитно да уведемо санкције Русији. И то су нам „увијено” говорили и многи други званичници САД претходних година.

          Прича о „обостраном прихватљивом решењу за Косово” или тестирање идеје о „подели Косова” Вашингтон пуно не интересују.

          Превише је инвестирано у конструисање балканског безбедносног (пот)комплекса, да би се сада стало. Исто као што је превише инвестирано у покретање сукоба са Русијом.

          У Вашингтону је, када се говори о Кремљу, скована скраћеница: малигни руски утицај. Све „малигно” мора бити одстрањено. У Србији поготово.

          А зашто баш у Србији поготово, рекла нам је Херта Милер:  

          „Србија је сама себи нанела зло и њени грађани морају да живе са истином да су сами себи нанели патњу”.

          Још је и додала како је понекад „војна интервенција људска и морална позиција”, те да „ко у девет година води четири рата и ко тако прагматично гради гробља као градове, он се не може стићи речима”.

          Имала је и део о Путиновој аутократији. Тек да се зна.

          Највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата није спомињала, као ни страдања српског становништва на Балкану епских размера. За њу је све црно-бело. Нема колора. Нема историјских конотација, узрочно-последичних веза, ширег сагледавања ствари и објективности.

          Милошевић је Чаушеску! И Путин је Чаушеску! Против таквих је све дозвољено. Укључујући и бомбардовање осиромашеним уранијумом.

          Очигледно, Херта Милер је остала заробљеник времена о ком је највише писала.

          Она се прославила описима комунистичке диктатуре у Румунији. У романима „Животиња срца” и „Лисац је одувек био ловац” је много потресних сцена, аутобиографских детаља и истинитих прича, којима приказује колико је тешко и опасно било живети у Румунији за све оне који су желели слободу и правду. Међутим, она избегава да се осврне и на то колико данас у Румунији слободе и правде има? Шта су промене донеле? Зашто су не тако давно стотине хиљада грађана Букурешта изашле на демонстрације? Због чега је близу два и по милиона људи побегло из ове земље од 2008. године?

          Тим стварима се последњих година бави румунска кинематографија. Последњи у низу је филм Марјана Кришана: „Хоризонт”.

          Код интелектуалаца, борба за слободу и правду је принцип, а не политичко средство! Руководећи се принципом, политички ангажовани интелектуалци се морају увек оглашавати.

          Наравно, не треба поредити Чаушескову страховладу са данашњим стањем у Румунији. Али се не сме ни жмурити на темељно гушење различитих слобода и хроничан недостатак правде у неолибералном поретку.

          Слобода се не може добијати „на парче”, а правда примењивати селективно. У супротном, уколико јавни ангажман почиње на селективности, ту нема принципа, већ интелектуалац служи само као политичко средство.

          У овом, конкретном случају, фрау Милер је пристала да послужи као пуко средство у спровођењу политике мистер Јиа. Образложила нам је зашто је неопходно да следимо америчка упутства. Тако се удара историјски печат на америчку верзију тумачења распада Југославије и бомбардовања 1999. године.

          Нема преиспитивања, покушаја ревизије зарад утврђивања истине, па самим тим ни промене стања. Сами прихватамо да смо „геноцидни”, искључиви кривци за све што нам се десило, једини одговорни за балканску трагедију не само деведесетих, већ и ранијих раздобља, током ХХ века.

          Зато Косово мора ући у  УН, а Русија бити избачена из Србије.

          И крај приче.