Тијана Бошковић - Херцеговачко суво злато!
РЕПРЕЗЕНТАЦИЈА ЈЕ ЗА МЕНЕ НЕШТО ПОСЕБНО И СВАКИ ПУТ СЕ РАДУЈЕМ КАД СЕ ОКУПИМО
Тијана Бошковић
Чувени балкон. Изнад крова света. Тешко је попети се, али кажу да вреди. Оосећај који се не може поредити ни са чим. Признање, почаст и понос. На њега могу само одабрани. Они који су се радом и резултатима одвећ винули у висине, који су се издвојили, доказали. Балкон, место за шампионе, евидентно омиљен српским спортистима, обавезан корак после победничког постоља. Корак изнад, корак више.
Балкон Старог двора другог октобарског дана био је резервисан само за женску одбојкашку репрезентацију. Изабранице Зорана Терзића улаз су обезбедиле освојеном медаљом на Европском првенству одржаном у Азербејџану и Грузији.
И то златном, само такве и пролазе. Њихов успех прослављало је више од 10.000 навијача. Док је плава чета предвођена капитеном Миленом Рашић заузимала своје место „изнад облака”, из масе гремло је - MVP! MVP! MVP!
Јасно је било и онима који нису памтили појединачна признања српских одбојкашица да је реч о једној, јединој - 20-годишњој Тијани Бошковић.
По месту рођења Требињка, по личној карти Билећанка, још једном је свету показала да уз дрскост на терену која младости приличи има и квалитета да је поткрепи. Још један турнир је одиграла без респекта према свима, поштујући светињу - грб на дресу, па је уз подршку саиграчица освојила шампионски наслов.
Вратила се ове сезоне Бошковићева вољеном броју 18 на националном дресу, који је повлачењем Сузане Ћебић поново постао слободан. Са њим на грудима је јуниорску репрезентацију Србије водила до златне европске медаље 2013. године. Ни на шта мање није пристала ни у сениорској конкуренцији, у којој је већ имала освојену бронзу на претходном шампионату. А играла се на терену као и поменуте 2013, левица је тукла не правећи разлику ко је са друге стране мреже.
Уз освојено злато, до кога је предводила српску репрезентацију освајајући у просеку 7,22 поена по сету (!), млађаној Херцеговки припало је још једно признање, највредније од свих појединачних. Проглашена је најкориснијим играчем континенталног шампионата.
Упркос свему, као и сви прави великани у игри са лоптом, она је увек била скромна када је реч о успесима које је остваривала. Остављала је да њена дела на терену причају сама за себе.
- Утисци се дефинитивно још нису слегли - признала је на почетку Тијана. - Оствариле смо стварно значајан резултат. Освојиле смо злато у конкуренцији најбољих европских селекција. А то није нимало лако, с обзиром на то каква се одбојка игра у Европи. Али полако постајемо свесне успеха који смо направиле, првенствено због реакција људи који су нас пратили током Европског првенства. Сви су одушевљени и поносни на нас.
Одиграни континентални шампионат, иначе 30. по реду, био је последњи на коме се такмичило свега 16 селекција, пошто ће за две године у борбу за титулу најбоље ући још осам репрезентација.
Србија је четврти пут узастопно била међу четири најбоље селекције, освојивши други пут у историји (после 2011. године) најсјајније одличје.
Поред тога што је потврдила да јој на континенту нема равне, српска селекција задивила је и у начину на који је дошла до победничког постоља - препустила је ривалима свега два сета, од којих један у условно речено великом финалу, против Холандије.
Претходно су без шанси биле редом Чешка, први пут Холандија, Белгија од које је изгубљен први сет, Белорусија у четвртфиналу и Турска у полуфиналу.
- Турнир је сам по себи био стварно тежак. Од почетка смо морале да будемо спремне за велику борбу како бисмо стигле до крајњег циља. Припремни период за нас није био нимало лак, свашта се издешавало, а на првенству смо биле можда и у најјачој групи. Свака утакмица је имала своју тежину, али наравно поред финала та полуфинална утакмица се некако издваја јер смо дале све од себе, играле најбоље што можемо и на крају убедљивим резултатом прошле у финале.
После највишег степеника на победничком постољу, знало се да их чека чувени балкон на Скупштини Града Београда. Српкиње су по слетању на аеродром „Никола Тесла” дочекане уз највише почасти, односно воденим луком, да би потом први пут ова генерација ступила на балкон.
После олимпијског сребра, одбојкашице су заједно са са осталим освајачима медаља успех прославиле на платоу испред Народне скупштине, а овог понедељка имале су балкон само за себе.
- Овог пута је балкон био спреман само за нас - са поносом је поновила Тијана. - Изаћи пред толики број људи је жеља и сан сваког нашег спортисте, а то се нама остварило! То искуство је нешто што дефинитивно остаје у памћењу и никад се не заборавља. Цео доживљај је толико посебан да даје неку посебну тежину ионако великом успеху.
После свих пријема и почасти приређених у Београду, за младу Билећанку и њену саиграчицу из Брчког Бранкицу Михајловић приређен је дочек и у Бањалуци. Дупло славље за дупли успех поменутог двојца, који је уз златне медаље освојио и награде за најкориснијег играча и најбољег примача континенталног шампионата.
- Искрено, људи из Републике Српске су били уз нас исто колико и људи из Србије. Слике са дочека у Бањалуци то и показују. Драго ми је због тога, јер они нам дају још већу снагу - нагласила је Бошковићева.
Постолимпијску, по правилу најтежу, сезону, одбојкашице Србије завршиле су шампионским насловом. Претходно су изабранице Зорана Терзића освојиле и бронзу на Гран прију, а по самом окупљању су без изгубљеног сета тријумфовале и на квалификационом турниру за Светско првенство.
Уколико се свему томе дода и трофеј освојен на Купу Бориса Јељцина, плаве даме могу да се похвале скором од 25 победа и свега три пораза.
- И ова репрезентативна сезона је завршена. Пет месеци смо биле заједно, радиле, бориле се и стварале ово што смо на крају и постигле. Кад се осврнем и погледам све што смо урадиле презадовољна сам. Искрено, да могу, не бих ништа променила јер знам да смо дале све од себе у сваком тренутку.
Међутим, ваља истаћи да повреде, о којима се толико причало током ове сезоне, нису заобишле ни најмлађу у српском тиму. Пред крај клупске сезоне, у турском гиганту Езачибашију, српска одбојкашица доживела је стрес фактуру фибуле. На нози се нашла чизма, а Тијана је морала да одмара после квалификационог турнира за Мундијал.
Међутим, предаје није било. Док се екипа надметала на Купу Бориса Јељцина, млада Билећанка је интензивно радила на опоравку, стављајући селектора на пред велики изазов. Ипак, када се одлучивало ко ће на пут ка Азији пред Гран при, Тијанино име се нашло на листи. Другачије, чини се, није могло ни да буде.
Иако се на терену нашла тек у мечу против Тајланда, током другог викенда такмичења, Бошковићева је показала да се хероји не дају спутати. До краја је била сигурна опција у нападу, па је селекција Зорана Терзића, сачувала статус светске велесиле.
- Повреда није била велика нити озбиљна, тако да ми није требало пуно да се вратим у тренажни процес. Било је неопходно само време да се то залечи како треба. Радила сам једно време индивидуално, посебно за време турнира у Русији. После сам била спремна да се прикључим тиму. Није ми била потребна нека превелика мотивација за повратак на терен. Кад почне такмичење, сви једва чекају да заиграју. То је наравно случај и са мном - уз осмех је појаснила.
Први пут ове сезоне женска одбојкашка репрезентација Србије окупила се 1. маја. Тијана се са неколико саиграчица националном тиму прикључила нешто касније, само пар дана пред почетак првог турнира. Од тада, уз десетак дана одмора, девојке су биле „нераздвојне”.
- Пет месеци је заиста дуг временски период. Ми смо га провели без иједног проблема између нас, од првог до последњег дана. Наравно, било је тешких момената што је и нормално, али опет имали смо заједнички циљ и то нам је давало снагу до самог краја.
У интервјуу за Спортски журнал, у септембру 2012. године, Тијана је изјавила да би „волела да једнога дана пронађе себе на некој слици или бар прочита своје име међу освајачима велике медаље“ када крочи у Одбојкашки савез Србије. Само четири године касније, била је део селекције која је остварила највећи успех у женској одбојци освајањем сребра на Олимпијским играма, а уз то је освојила и две медаље на Европским првенствима.
- Репрезентација је за мене нешто посебно и сваки пут се радујем кад се окупимо. Најлепше је то што се сви врло добро познајемо и што играмо за своју земљу - казала је Бошковићева и скромно признала: Немамо пуно времена да размишљамо о томе шта нам недостаје, али мени можда највише недостају породица и пријатељи, као и у току клупске сезоне.
У сад већ богатој репрезентативној каријери, једино одличје које недостаје 20-годишњој коректорки је оно са планетарног шампионата. Селекције Србије није на постољу било још од 2006. године када је освојена историјска бронза.
- Следеће године као што сви знамо играћемо Светско првенство у Јапану, највеће одбојкашко такмичење. Рано је причати о томе, али свакако да ће то бити још један велики изазов за нас - додала је на крају Тијана.
Ми ћемо уз изазов, нагласити и да ће Мундијал бити и велика прилика за нову генерацију Зорана Терзића. Па нек се доказују!
