Боливарски покрет Венецуеле нипошто не сме дозволити двовлашће у земљи

ЕВО ЗАШТО ЈЕ ЗА ВЕНЕЦУЕЛУ ОД ПРЕСУДНОГ ЗНАЧАЈА УСТАВОТВОРНА СКУПШТИНА КОЈА ЋЕ СЕ ОДРЖАТИ 30. ЈУЛА

• За само шест месеци, колико Трамп борави у Белој кући, могло се издвојити 836 његових лажних или погрешних изјава, што је у просеку 4,6 лажи дневно. Међутим, оно што се чини да није лаж, већ веома озбиљна претња, јесте Трампово недавно упозорење да ће САД у економском смислу још јаче наставити да стеже омчу око Венецуеле
• Посредна и делегирана буржоаска демократија директно је супротстављена непосредној и трајној демократији хоризонталне структуре. Једна мора прегазити другу, јер је апсолутно немогуће успоставити њихов суживот на дуже време у условима двоструке власти
• Фашизам и екстремна венецуеланска десница су довели до ове крваве ситуације која личи на постојање двоструке власти, која се види као увод и почетак њиховог коначног напада

Пише: Ињаки Хил де Сан Висенте БАСКИЈА

        УСТАВОТВОРНА скупштина није ништа друго до борба између истине народа и лажи капитала.

        У јануару 2008. године сазнало се да је Бушова администрација барем 938 пута изрекла лажи које се тичу Ирака, уверавајући да та земља располаже оружјем за масовно уништење. Друга инвазија на Ирак која се одиграла 2003. године, спроведена је тако под велом једне огромне лажи.

        Потом је требало да прође пуних пет година да би се избројале све те труле лажи.

        Данас, за само шест месеци, колико Трамп борави у Белој кући, могло се издвојити 836 лажних или погрешних изјава које је изрекао, што је у просеку 4,6 изречених лажи дневно. Међутим, оно што се чини да није лаж, већ веома озбиљна претња, јесте Трампово недавно упозорење да ће САД у економском смислу још јаче наставити да стеже омчу око Венецуеле, уколико ова суверена држава истраје у одлуци да се држи свог права на истину посредством избора за чланове Уставотворне скупштине који ће се одржати 30. јула текуће године.

        У побуни у Каракасу 1989. године, дигао се радни народ Венецуеле против бруталног неолибералног поретка, плативши за то велику цену која се мери огромним бројем мртвих, рањених, затворених и тлачених. Године 1992. пораз је доживео и покушај револуционарног државног удара који је извео Чавез. Међутим, 1998. године Чавез је победио на председничким изборима, што је за венецуеланску буржоазију било крајње алармантно, јер је Чавезов тријумф представљао квалитативни скок политичке независности земље.  

        Године 1999. венецуелански народ је на референдуму усвојио актуелни Устав и то је био почетак друге етапе независности. Две године касније, Влада је донела Закон о угљоводоницима који је представљао корак напред у погледу енергетске независности нације, али је задао смртоносни ударац империјализму и буржоазији која је профитирала захваљујући приходима од нафте. Буржоазија је узвратила неуспелим покушајем државног удара 2002. године и пропалим штрајком у нафтној индустрији који се одвијао између 2002. и 2003. године.

        Већ тада су у северним подручјима почеле прве гваримбе подстакнуте империјализмом (шп. guarimbas - израз за мере венецуеланске деснице да онемогући нормално функционисање државе и њених сектора, попут блокада саобраћајница нагомилавањем смећа и постављањем жица, саботажа електричне мреже, система телекомуникација и комуналних услуга итд.)

        У 2004. години ступио је на снагу План за националну одбрану који је формирањем Националних боливарских оружаних снага повратио војну независност Венецуеле. Уследио је одговор буржоазије у виду референдума за опозив председника који је спроведен 2004. године, али је и тада Чавез однео победу. Исте године је заједно са Кубом основао Албу - Боливарски савез народа Наше Америке, као модел супротан Зони слободне трговине Америка (енг. FTAA - Free Trade Area of the Americas; шп. ALCA - Área de Libre Comercio de las Américas) која представља ланац потчињавања Наше Америке Сједињеним Америчким Државама.  

        У 2005. години Чавез поставља темеље за изградњу социјализма, и у сарадњи са Кубом и другим земљама оснива мултимедијални канал Телесур, чиме је поново задао ударац империјалистичкој политичкој индустрији и њеним медијима. Међутим, 2007. године, на референдуму за реформу Устава, Боливарски покрет губи уз разлику од свега неколико стотина гласова, што је изазвало аплаузе САД, пошто је један од циљева реформе био и продубљивање социјализма друге етапе независности земље.

        Три године касније, тачније 2008. Обама улази у Белу кућу и ускоро добија Нобелову награду за мир, док САД поново шаљу Четврту флоту у венецуеланске воде. Тај Обамин „јенкијевски мир” је иницирао галопирајућу светску кризу коју је обележио низ мањих и већих државних удара. Ти удари су ауторитарној буржоазији, која је све више охрабривана од „северних пријатеља“, дали „ветар у леђа“.

        Овај веома кратак осврт нам помаже да разумемо јединство и борбу између супротности која је све оштрија у Нашој Америци, а првенствено у Венецуели, у којој се тренутно примењује најкритичнији сценарио.

        Упркос грешкама, сумњама, застојима и трзавицама у венецуеланском процесу, капитал зна да мора из корена да уништи социјална достигнућа, латентну моћ народа и народних заједница и историјски пројекат изградње боливарског социјализма.

        Независност венецуеланске нације која се манифестује кроз њену политику, одбрану, енергетске и материјалне ресурсе и стратегију велике отаџбине, у суштој је супротности са слепим потребама империјализма и буржоазије која се богати на основу нафтних ресурса, и која тежи томе да државу претвори у робу продату транснационалним компанијама под строгим надзором Јужне команде америчке војске и Четврте флоте. И не само због изузетног значаја који лежи у огромним материјалним ресурсима Венецуеле, већ и због снаге еманципације која је уткана у пројекат Велике отаџбине.

        Још откако је колонијализам успео да осујети Амфиктионски конгрес одржан у Панами 1826. године на иницијативу Симона Боливара Ослободиоца, дакле, још од тада је капитал свим средствима, посебно оним нехуманим, радио на томе да спречи ширење великог антиимперијалистичког народног покрета, који је напослетку добио обличје у Великој отаџбини о којој су сањали хероји и хероине прве етапе независности.

        Прелаз на империјализам и велику кризу која је почела 2007. године само још више наглашава и продубљује ту капиталистичку потребу која је у Сједињеним Америчким Државама пронашла свој најирационалнији израз.

        Уколико би у потпуности заживео венецуелански пројекат, послужио би као пример остатку експлоатисаног човечанства, а то не сме да се дозволи.

        Осим тога, капитал зна да је све што смо видели само један део проблема са којим се суочава, пошто је други део тог проблема ништа друго до дух демократије која је непосредна, партиципативна, социјалистичка, хоризонтална, совјетска или каквом год је дефинисали. Укратко, ембрион народне власти се брани боливарском војском и народном милицијом. Кажемо ембрион, пошто власт народа није у потпуности развијена, упркос томе шта се говори у званичним изјавама и упркос томе што је сам Чавез инсистирао на крилатици „Народна заједница или ништа”.

        Унутрашњи противници Боливарског покрета успоравају јачање власти народа. Али чак и под тим условима, тај ембрион - подстакнут вољом народа - представља смртоносну претњу буржоазији која се богати на рачун нафтних ресурса и њеним јенкијевским меценама. Посредна и делегирана буржоаска демократија директно је супротстављена непосредној и трајној демократији хоризонталне структуре. Једна мора прегазити другу, јер је апсолутно немогуће успоставити њихов суживот на дуже време у условима двоструке власти.

        Евроцентрично самозадовољство презире оно што игнорише и не признаје да се директна демократија у пракси и народна моћ спроводила у Америци, Европи, Африци, Баскији, Азији...

        Једна од многих заслуга боливарске Венецуеле јесте то што је поново покренула ту праксу, са свим својим неминовним пропустима са почетка XXI века, и то је неопростиво. Осим тога, управо сада добар део масе која пружа подршку, а која је утихнула због индустрије политичких медија, подиже се зарад Уставотворне скупштине, али између осталог и због позива председника Мадура на интензивирање демократије у друштвеним заједницама, као главне силе нове Венецуеле.

        Левичарске снаге свесне су некомпатибилности између лажне демократије, манипулације и буржоазије, и демократије засноване на истини и слободној дебати, оној социјалистичкој. Али, као и толико пута пре у историји борби за национално ослобођење народних класа, знају да морају да пређу овај кратки пут и често суров пут двоструке моћи, спремајући се за одлучујућу битку.

        Заправо, фашизам и екстремна венецуеланска десница су довели до ове крваве ситуације која личи на постојање двоструке власти, која се види као увод и почетак њиховог коначног напада.

        Лакомислене илузије реформизма служе само за прикривање истине.

        Морамо се одлучно супротставити проблему: једина гаранција за напредак боливарске револуције јесте победа народа 30. јула, на предстојећим изборима за Уставотворну скупштину. Упркос даљини која их раздваја, исто се дешава са Каталонијом која је расписала реферéндум за 1. октобар.

        На крају сваке анализе, увек дођемо до исте константе: класне борбе и борбе за превласт и моћ. Самоубиство је то порицати.

        Победа на референдуму за Уставотворну скупштину биће квалитативни корак напред како би Венецуела била у власти саме себе а не капитала, и нека се ове Чавезове речи од 15. фебруара 2012. забележе: „Нафта није богатство које припада буржоазији или империји, већ народу Венецуеле како би га делио са народима у свету”.