Бжежински је за САД у 20. веку одиграо улогу коју Путин игра за Русију од почетка 21. века

ТАЛЕНТОВАНИ АМЕРИЧКИ ГЕОПОЛИТИЧАР ПРЕДЛАГАО ЈЕ ТРАМПОВУ СТРАТЕГИЈУ МНОГО ПРЕ ТРАМПА

Збигњев Бжежински

• Снаге САД су биле окрњене скоро деценијском катастрофом. Земљи је био потребан предах. Али, примирје није смело да се потписује по цену геополитичких уступака СССР - то би била последња кап: у питање би дошле позиције САД као лидера западног „слободног света“
• Бжежински је увукао СССР у рат у Авганистану. То је, фактички, иста шема коју су наследници Бжежинског понудили Русији у Украјини. Али, Москва је 2014. године успела да пронађе трећи пут и да на изазов одговори са асиметричним ефектом. Резултат је: украјинска криза је пуне три године проблем Запада, а не Русије. Руководство СССР 1979. године није пронашло трећи пут, додуше - није га ни тражило
• Бжежински је први у америчкој елити већ 2009. године инсистирао на наглом заокрету политичког курса и изградњи са Русијом умерених, партнерских односа. Тада су у администрацији Обаме победили клинтоноиди, демагози-глобалисти који нису баш разумели шта чине, и који нису били способни да виде даље од два корака напред
• Што дуже Америка, запињући из све снаге, покушава да сломи Русију, то сама постаје све слабија, а Москва све јача. То је политички парадокс примењив на сваку империју која покушава да се на измаку своје моћи - уз ресурсе развучене на огромну зону одговорности и са савезницима који су се претворили у перверзне вазале - супротстави истрајном и флексибилном противнику кога није могуће уништити физички

Пише: Ростислав ИШЋЕНКО, коментатор „Русија данас“

        У СЈЕДИЊЕНИМ Државама је у 89. години преминуо привржени непријатељ СССР и Русије Збигњев Бжежински.

        Талентован човек. Планови политичких операција које је он креирао били су оригинални, непоновљиви и смртно опасни по непријатеља. Као што су то били план Италијанске кампање Суворова, план Шлифена (мада Хелмуту фон Молткеу-млађем није пошло за руком да га достојно реализује) или план офанзиве на Западу који је 1940. разрадио Ерих фон Манштајн.

        На крају 20. века Бжежински је за САД одиграо исту улогу коју је Путин одиграо за Русију почетком 21. века.

        Снаге Америке су биле окрњене скоро деценијском катастрофом. Земљи је био потребан предах.

        Међутим, примирје није смело да се потписује по цену геополитичких уступака СССР - то би била последња кап: у питање би дошле позиције САД као лидера западног „слободног света“.

        Савезници би похитали да траже новог покровитеља, као што су то учинили бивши савезници СССР-а крајем 80-их и почетком 90-их година. Било је неопходно обезбедити предах, спутавањем снага и ресурса непријатеља - СССР - на правцу другостепене важности.

        И, Бжежински је то обезбедио. Није се он случајно, све до саме своје смрти, с поносом присећао операције увлачења СССР у Авганистански рат које је он организовао.

        То је била класична шема бирања између два зла. СССР је могао да игнорише америчке активности у Авганистану и да добије гнојну рану на својим јужним границама, ризикујући стабилност својих средњеазијских република. СССР је могао и да пошаље војску и да се суочи са партизанским ратом који Авганистанци по традицији воде против страних војних трупа.

        То је, фактички, иста шема коју су наследници Бжежинског понудили Русији у Украјини. Али, руско руководство је 2014. године успело да пронађе трећи пут и да на изазов одговори са асиметричним ефектом. Резултат је: украјинска криза је пуне три године проблем Запада, а не Русије.

        Руководство СССР је 1979. године није пронашло трећи пут, додуше, није га ни тражило.

        Американци су спутали СССР на другостепеном правцу, при чему су то урадили на туђ рачун. У томе се и састојала лепота и ефикасност предложене Бжежинским политичке стратегије.

        Али, Бжежински не би био велики стратег да је увек и свуда користио један те исти шаблон, да никада није одступао од пређашњих концепција.

Бжежински са пакистанским војницима на свганистанској граници

        Бжежински је први у америчкој елити већ 2009. године инсистирао на наглом заокрету политичког курса и изградњи са Русијом умерених, партнерских односа. Тада су у администрацији Обаме победили клинтоноиди, демагози-глобалисти који нису баш разумели шта чине, и који нису били способни да виде даље од два корака напред.

        Они су решили да је дедица мало скренуо с ума и да могу и без аутора реализовати метод коју је он користио у Авганистану - да натерају противника да бира између два зла. Погрешили су. Мудри дедица је схватао оно што они нису желели да схвате.

        Бжежински је видео како је 2008. године „авганистанска стратегија“ доживела пораз у Грузији. Русија је реаговала силовито, али не онако, како се у САД очекивало. Москва није ћутала на агресију, али није ни ликвидирала режим Сакашвилија, који је банкротирао, оставивши Западу сумњиво задовољство да се млати са тим „великим демократом“ који поквари све за шта се ухвати.

        Бжежински је, као уистину велики стратег, схватио: ако је руско руководство једном пронашло противотров који руши шему - пронаћи ће га и други пут, још ефикаснији.

        За њега није било тајна да је коришћење шаблонских решења у политици једнако убитачно као и у рату.

        Он је заиста схватао да је Америци потребан предах.

        Остварујући власт хегемона на планети, она је била онемоћала већ на почетку овог столећа. Сједињеним Државама је зато било преко потребно распоређивање оптерећења на ресурсну базу. Почетком 2000-их још су могле да потпишу примирје са Русијом, наступајући са позиције силе и сачувавши за себе многе геополитичке повољности које су стекле након распада СССР.

        Што је дуже Америка, запињући из све снаге, покушавала да сломи Русију, то је постајала све слабија, а Москва је постајала све јача. То је политички парадокс примењив на сваку империју која покушава да се на измаку своје моћи - уз ресурсе развучене на огромну зону одговорности и са савезницима који су се претворили у перверзне вазале - супротстави истрајном и флексибилном противнику кога није могуће уништити физички.

        Русију заиста није било могуће уништити физички - (против)ракетни штит је гарантовао заштиту од „хуманитарне агресије“.

        Бжежински је предлагао Трампову стратегију много пре Трампа, док још није било касно, док политичка елита САД још увек није била поцепана и док је била способна да наступа јединственим фронтом.

Трамп на гробљу Арлингтон

        Данас САД више не могу да потпишу примирје са позиције силе. Њима је потребно да макар сиријску кризу одиграју са Русијом нерешено. Остале територије (укључујући и ЕУ) оне ће за сада жртвовати са надом да ће касније решити тај проблем, када дођу боља времена.

        Да ли ће та „боља времена“ доћи у земљи која десет година касни са неопходним политичким корацима?

        У земљи чији председник мора да стално троши снагу у борби са унутарполитичким опонентима који сањају да га уклоне са власти и за то не бирају средства, чак су спремни да ризикују и изазивање грађанског рата у САД.

        У земљи која више нема Бжежинског, човека који је схватао да у политици ништа није заувек, да у њој не постоје безизлазне ситуације, већ да постоје ситуације из којих нисте нашли излаз, да САД и Русија никада не могу да победе једна другу војним путем, већ да им је предодређено да буду стални политички и финансијко-економски конкуренти који не смеју да спавају на лаворикама: након сваке победе (а све су оне привремене) неопходно је одмах припремати нову операцију против старог противника.

        Са Бжежинским је отишло једно раздобље - раздобље хегемоније САД.

        Он је успео да види почетак опадања глобалне империје створене његовим напорима.

        Он је стигао и да упозори америчку елиту да старе мустре нису више делотворне - да треба тражити нове путеве ка победи. Нису га чули. Захваљујући томе добили смо десет година више него што бисмо имали да се на челу америчке спољне политике и даље налазио Бжежински.

        То је био веома флексибилан и талентовани непријатељ.

        Непријатељ који је умео да сагледа ситуацију очима непријатеља (редак квалитет који доноси половину успеха).

        Уметност политике је много изгубила тиме што после Авганистана Бжежинском нису омогућили да спроведе бар једну стратешку операцију, а његови епигони су схватали дубину стратешких идеја остарелог Пољака горе него што се Молтке-млађи сналазио у плановима Шлифена.

        Национални интерес Русије неизмерно је добио тиме што се у САД није нашло политичара који би могао да схвати и процени дубину и флексибилност стратешких идеја данас покојног, и зато безопасног Бжежинског.