Млечни пут пун `темпираних бомби`

Сензационално астрономско откриће

• Такву опасност представљају све супернове типа Ia које настају од белих патуљака – „изгорелих“ звезда невелике масе које су лишене својих извора енергије. Такве звезде могу стабилно постојати уколико њихова маса не премаши 1,4 масе нашег Сунца (тзв. граница Чандрасекара)
• Сматра се да се супернова појављује кад бели патуљци – привлачећи материју звезда-донора, прелазе по маси границу Чандрасекара, па гравитација почиње да „сажима“ саму звезду, што доводи до успоравања њиховог обртања, па кад оно падне испод критичне тачке – супернова експлодира као „темпирана бомба“
• Атрономи су, иначе, израчунали да се на сваких хиљаду година догоде по три `експлозије` супернових типа Ia. По истој рачуници, ако су звезди-бомби потребни милиони година да би успорила колико је потребно да би експлодирала – онда се десетине таквих космичких бомби могу налазити на растојању од неколико хиљада светлосних година од наше Земље

          НАША галаксија можда у себи скрива хиљаде старих звезда које су потенцијално праве космичке темпиране бомбе!

          Такву опасност представљају све супернове типа Ia које настају од белих патуљака – „изгорелих“ звезда невелике масе које су лишене својих извора енергије. Такве звезде могу стабилно постојати уколико њихова маса не премаши 1,4 масе нашег Сунца (тзв. граница Чандрасекара). Сматра се да се супернова појављује кад бели патуљци – привлачећи материју звезда-донора, прелазе по маси границу Чандрасекара, па гравитација почиње да „сажима“ саму звезду. А то доводи до успоравања њиховог обртања, па кад оно падне испод критичне тачке – супернова експлодира као „темпирана бомба“.

          Научници још нису успели да открију ни једну супернову типа Ia. Чак ни трагове њихових експлозија, нити потенцијалне звезде-доноре. Упркос томе, сматрају да се звезде-бомбе могу „напипати“ по брзини обртања. Уз претпоставку: да бели патуљци, са повећавањем масе, почињу да се све брже врте око сопствене осе и да могу остати стабилни – уколико је убрзање довољно – и преко „границе Чандрасекара“.

          А кад патуљак престане да повећава масу, он почиње да успорава, а претвара се у супернову чим брзина окретања „падне испод критилне величине“. С обзиром да се ради о „космичким порцесима“ – научници процењују да моменат кад неки бели патуљак почиње да добија на маси и завршетка њеног губљења, односно појаве супернове, могу проћи милијарде година.

          Атрономи су, иначе, израчунали да се на сваких хиљаду година догоде по три `експлозије` супернових типа Ia. По истој рачуници, ако су звезди-бомби потребни милиони година да би успорила колико је потребно да би експлодирала – онда се десетине таквих космичких бомби могу налазити на растојању од неколико хиљада светлосних година од наше Земље.