У Русији већ покренута иницијатива да се потпуно бојкотује Песма Евровизије у Кијеву

ЈЕДНА ОД ФУНКЦИЈА ПЕСМЕ ЕВРОВИЗИЈЕ ЈЕ – НАМЕТАЊЕ ЕВРОПИ ХОМОСЕКСУАЛНОСТИ

• Посланик Јединствене Русије у Државној Думи Виталиј МИЛОНОВ: „Учешће наших уметника на овом конкурсу недопустиво је у било ком облику. Незамисливо је да грађани Русије 1943. године оду  на условни музички фестивал „Рајховизија!“
• Песма Евровизије је неодвојиви део западне масовне културе. А она је, са своје стране, један од инструмената „меке силе“ коју либерални Запад користи против Русије у комбинацији са оштром русофобском реториком, информационим фалсификатима, економским санкцијама и војним притисцима
• Нико не сумња да је присвајање победе украјинској певачици Џамали прошле године било далеко од политичке неутралности. Само наиван човек може даверује да та акција није била испланирана и да њен циљ није био да се кијевским властима додели општеевропска трибина како би се на Русију излила још једна порција гадости     
• Убеђен сам да би руски уметници могли (и моћи ће ако буду ишли) да достојно наступе. Али, да учествују у фарси која је, како смо разумели, од почетка натопљена мржњом према Русији? Зашто? То је глупост. Кијевске власти ће „играти“ на свом терену, оне ће бити газде ситуације
• Победа „брадате жене“ 2014. године није била случајна нити израз воље европских гледалаца. То је руководством ЕРУ и европске бирократије испланирана акција која одражава духовно-моралну диверзију против европских народа којима сугеришу да је нормално „у родном смислу разликовати се од других“

Пише: Игор ПШЕЊИЧНИКОВ, (саветник у РИСИ) за РИА Новости

          ВИТАЛИЈ Милонов, посланик Јединствене Русије у Државној Думи, обратио се генералном директору Првог канала (државне телевизије) Константину Ернсту са молбом да се бојкотује такмичење Евровизија 2017. које треба да се одржи у Кијеву у мају месецу.

          „Учешће наших уметника на овом конкурсу недопустиво је у било ком облику. Незамисливо је да грађани Русије 1943. године оду  на условни музички фестивал „Рајховизија!“ – истакао је Милонов.

          Први заменик председника одбора Државне Думе за културу Јосиф Кобзон се сложио са мишљењем Милонова да Русија не треба да учествује на Евровизији 2017. али предлаже да сваки грађанин Русије самостално донесе одлуку о бојкотовању телевизијског преноса тог такмичења.

          Желим да кажем да ја свим срцем подржавам Милонова и Кобзона. И, не само зато што је у Донбасу у току рат, а у Украјини, као што је добро рекао Милонов, диже главу неонацизам.

          Постоје и други основани разлози да Русија не учествује, чак и да уопште и не преноси то такмичење.

          У друго време бих се сложио са тезом да треба одвајати политику од уметности. Али, ако неко сматра да је данас, например, западна штампа слободна и да није ангажована против Русије, да су западна естрада, филмска индустрија, позоришта, глумци и генерално уметност на Западу – апсолутно аполитични, тај или је слеп или има своје, само њему знане, циљеве.

          Погледајте само како се „звезде“ Холивуда боре против Трампа.

          Међународни конкурс естрадне песме међу земљама-чланицама Европске радиодифузне уније (ЕРУ) не постоји ван оквира времена и простора.

          Он је данас постао неодвојиви део западне масовне културе. А она је, са своје стране, један од инструмената „меке силе“ коју либерални Запад користи против Русије у комбинацији са оштром русофобском реториком, информационим фалсификатима, економским санкцијама и војним притисцима.

          Оно што је средином 50-их година прошлог столећа и у наредне 4 деценије био музички фестивал Евровизије, одавно је отишло у прошлост.

          Атмосфера, када је 1974. године победио шведски квартет АББА, потпуно се променила. Имао сам прилику да присуствујем финалу Евровизије 1996. у Ослу и да разговарам са уметницима на маргинама конкурса.

          Чак и тај конкурс је још увек био празник, и нико није сумњао у објективност приликом бројања гласова, нити у таленат победника.

          Руска Државна телевизијска и радиодифузна компанија „Останкино“ и Сверуска државна телевизијска и радиодифузна компанија примљене су у ЕРУ 1993. године. Русија је 90-их година гледала на европске „партнере“ широм отворених очију и са пуно поверења,

          А сада? Да ли ми и даље све примамо здраво за готово?

          Мислим да нико не сумња да је присвајање победе украјинској певачици Џамали прошле године било далеко од политичке неутралности.

          Само наиван човек може да претпостави да та акција није била испланирана и да њен циљ није био да се кијевским властима додели општеевропска трибина како би се на Русију излила још једна порција гадости.     

          Аудиторијум гледалаца Евровизије у Европи је приближно пола милијарде људи. Да ли неко стварно мисли да ће се људи затровани Мајданом заиста суздржати од антируских провокација?

          Овде се чак не ради о томе да кијевске власти неће успети да се изборе са искушењем да искористе конкурс за антируске испаде, већ о томе да је тај догађај ради и испланиран: „победа“ Џамале – то је прва фаза операције, само такмичење у Кијеву – друга.

          Поставља се питање: да ли треба ићи тамо где те очекују само да би те понизили?

          Убеђен сам да би руски уметници могли (и моћи ће ако буду ишли) да достојно наступе. Али, да учествују у фарси која је, како смо разумели, од почетка натопљена мржњом према Русији? Зашто?

          То је глупост. Кијевске власти ће „играти“ на свом терену, оне ће бити газде ситуације.

          Вероватно не треба доказивати очигледну чињеницу да су све владајуће европске структуре проткане духом либерализма који се заснива на такозваној толеранцији и „слободи родног идентитета“. То се тиче свих структура Европске Уније и НАТО, као и општеевропских организација, формално посвећених таквим сферама делатности као што је култура, наука, здравство.

          Сетимо се посете генералног секретара Савета Европе Торбјорна Јагланда Русији 2012. године.

          Он је тада изјавио да „Русија треба да либерализује свој однос према сексуалним мањинама“. Још је додао: ако нацрт закона о забрани пропаганде хомосексуализма, прихваћен тада у нацрту у Санкт Петербургу, буде прихваћен на читавој територији земље - „Русија ће на тај начин почети кретање у правцу супротном од остатка Европе“.

          На истој страни са овом општеевропском линијом налази се и ЕРУ чији је главни офис смештен у Женеви.

          На омоту брошуре објављене 2015. године - према резултатима конференције ЕРУ уприличене за прославу 60 година те Уније - отворено се каже: „Музички конкурс Евровизија – то није само конкурс естрадне песме, већ и неретко музички израз политичких и социјалних питања која имају велики значај“.

          А да нико не дође у заблуду о каквим „социјалним и политичким“ питањима се овде ради, та громка изјава је одштампана на фотографији Кончите Вурст – крупним планом – брадате жене којој (или којем) су доделили прво место на Евровизији 2014. године.

          Једна од главних на тој јубиларној конференцији ЕРУ била је дискусија на тему: како „конкурс песме Евровизија функционише у различитим заједницама, земљама и регионима са тачке гледишта реализације националног, личног и родно-сексуалног идентитета“.

          „Слобода родног идентитета“ – то је нова религија либералног Запада.

          Европљанин који не припада тој религији, макар привидно, често скупо плаћа: њега могу да отпусте с посла, да стрпају у затвор, или као минимум - да га изопште из друштва.

          Европски парламент је још 2006. године донео резолуцију број В6-0025/2006 „О хомофобији у Европи“ у којој је најавио одлучност да се искорени нетолерантан однос према сексуалним мањинама и наредио Европској комисији и свим земљама-чланицама ЕУ да гарантују имплементацију одговарајућих законодавних мера на општеевропском нивоу и на националном нивоу земаља-чланица Европске Уније.

          У том документу се, између осталог, каже да Европски парламент „позива Европску комисију да размотри питање примене кривичних санкција у случају кршења одредби везаних за борбу против хомофобије“.

          У документу се садржи и позив „свим државама-чланицама да предузму и друге мере које оне сматрају сврсисходним у борби против хомофобије и дискриминације због сексуалне оријентације“.

          Из тог документа се види да бриселска бирократија усмерава западноевропску заједницу према интересима сексуалних мањина и преформатира је, мењајући нормалан животни код људи.

          И, кад већ говоримо о конкурсу Евровизије, резултат тог преформатирања се већ види на европској естради.

          Регионални комитет за Европу Светске здравствене организације (СЗО) је 2010. године ратификовао „Стандарде сексуалног образовања у Европи“. Ови „стандарди“ красноречиво показују да европској деци од малих ногу усађују у главу „хомосексуалну“ свест, затирући у њима традиционалну природну матрицу.

          То су само нека од мноштва сличних обавезујућих докумената ратификованих у европским структурама у протеклим годинама у интересу „родне једнакости“.

          И зато победа „брадате жене“ 2014. године није била случајна нити израз воље европских гледалаца.

          То је руководством ЕРУ и европске бирократије испланирана акција која одражава духовно-моралну диверзију против европских народа којима покушавају да сугеришу да је нормално „у родном смислу разликовати се од других“.

          Елем, у складу са горенаведеним признањем руководилаца ЕРУ, њихов је конкурс – „музички израз политичких и социјалних питања“.

          Само неког узаног и чудног смера који оличава Кончита Вурст.

          Па? Да ли ће Русија учествовати у таквом догађају?

          Превела: Марија Билбија