Борис Вука за Косорову кара, а за своју политику му приговара
Каква је актуелна позиција Вука Јеремића у влади и демократској странци?
- Јеремић је доживео да не зна шта се договора у кабинету Тадића кад је о косовским преговорима реч! Јеремић, до јуче највећи поборник за очување КиМ, сада је могао само да из друге руке сазнаје оперативне планове
- Јеремић је заборавио на моћне непријатеље у партији и њему изразито ненаклоњене утицајне председникове пријатеље
- Велика популарност препоручивала га је за највише функције и угрожавала интересе највишег руководства ДС око Тадића, пре свих потпредседникa Драгана Шутановца, Душана Петровића, Бојана Пајтића, Драгана Ђиласа
- Када је Тадић у лето 2008. кандидовао Јеремића за премијера, у ДС је настала узбуна и јак унутарстраначки лоби успео је да изврши притисак и у последњи час поколеба Тадића
- Јеремић је у протеклих пола године, без велике буке, корак по корак развлашћиван. Ишао је у УН, и даље је неуморно путовао, али више није био главни извршилац спољне политике
- Откако је изгубио на страначким изборима, и његова министарска позиција је ослабљена. Он више не добија најповерљивије задатке од Тадића. Задатке, и јавне и тајне дипломатске послове, почели су да обављају други, а потом и политички директор МСП Србије Борко Стефановић
- Јеремић је пропустио идеалну прилику да оде са функције, стекне морални кредибилитет код грађана и сачека погодну политичку прилику за повратак у великом стилу
Пише: Јово Вукелић
ПРВИ пут од 2007. године, председник Србије Борис Тадић је 29. августа 2011. у јавности критички проговорио о неком поступку или изјави свог вишегодишњег миљеника - министра иностраних послова Вука Јеремића.
„За мене су неке изјаве, које су последњих дана изнели и министар спољних послова Србије и премијерка Хрватске, апсолутно неприхватљиве“, рекао је Тадић у замку Лани крај Прага, приликом посете чешком председнику Вацлаву Клаусу.
Да потсетимо, Тадић је мислио на ову Јеремићеву изјаву: „Коме је Косорка пријатељ, томе не требају непријатељи!“
Могуће је да је шеф државе желео да – у интересу очувања односа са Загребом – мало отупи оштрицу Јеремићеве реакције на посету Јадранке Косор Приштини. Заједљивци би рекли да је Тадић реаговао на овај начин, јер је стварно умислио да му је Косорка пријатељ, али то овог пута није случај. У питању је, колико год је имао разлога и за „пеглање односа“, дубље Тадићево незадовољство радом Јеремића, које није од јуче... Али, пођимо редом...
Вук Јеремић, 37-годишњи министар спољних послова Србије, већ је пет година (од 2007.) први човек српске дипломатије. На то место довело га је поверење председника Србије Тадића, којем искључиво дугује ту промоцију. То велико поверење датира још из времена када му је Тадић био професор у Првој београдској гимназији. Значи, без дипломатског искуства и знања 32-годишњи Јеремић постао је министар спољних послова, што је шокирало дипломатску и ширу јавност у Србији.
__________________________________________________________________________
„Велика дипломатска активност Јеремића и огромна енергија стварала је слику да он „гине“ у борби за српске интересе и спас КиМ. То му је донело популарност код грађана Србије, симпатије код чланова других странака, већу подршку него у партији којој припада – ДС!“
__________________________________________________________________________
Од тада до недавно, Јеремићева каријера текла је узлазном линијом, упркос многих дипломатских неуспеха Србије, зато што је Јеремић у јавности доживљаван као борац за српске интересе. Такву слику изградио је залагањем за о(п)станак КиМ у саставу српске државе.
Велика дипломатска активност Јеремића и огромна енергија стварала је слику да он „гине“ у борби за српске интересе и спас КиМ. То му је донело популарност код грађана Србије, симпатије код чланова других странака, већу подршку него у партији којој припада – ДС! Анкете и истраживања јавног мнења показала су да Јеремић има наклоност и код чланова ДСС, СРС и СПС. Јеремићева популарност сустизала је популарност Тадића и он је постајао најпопуларнији функционер ДС.
Тако висок рејтинг створио му је много непријатеља, посебно унутар ДС, чији су моћни чланови били љубоморни што је Јеремић љубимац Тадића. Велика популарност препоручивала га је за највише функције и угрожавала интересе највишег руководства ДС око Тадића, пре свих потпредседникa Драгана Шутановца, Душана Петровића, Бојана Пајтића, Драгана Ђиласа. Када је Тадић у лето 2008. кандидовао Јеремића за премијера, тада министра спољних послова, у ДС је настала узбуна и јак унутарстраначки лоби успео је да изврши притисак и у последњи час поколеба Тадића у одлуци да мандат повери Јеремићу, уз Пајтића најозбиљнијем кандидату за премијера.
Тада је Тадић, не желећи да испуни ни жеље антијеремићевске групације, одустао и од Пајтића, а на опште изненађење предложио за мандатара Мирка Цветковића, садашњег премијера.
Јеремић је остао шеф дипломатије и у новој влади, али је постао скоро недодирљив и честим путовањима покушавао је да надокнади неискуство и докаже да је способан и перспективан. Како му не недостаје амбиција, чинио је све да остане у врху српске политике као озбиљан кандидат за новог председника владе 2012.
__________________________________________________________________________
„Како је мислио да је нерањив као Ахил, држао је да му све чешће и отвореније замерке не могу ништа и да код Тадића ужива неокрњено поверење и несмањене симпатије. Страсно је испуњавао све Тадићеве налоге...“
__________________________________________________________________________
У протеклих годину дана Јеремић је у великој дипломатској јурњави почео да прави прво мање, а потом и веће дипломатске гафове.
Власт и слава лако ударају у главу, нарочито преамбициозним младим и неискусним људима. Како је мислио да је нерањив као Ахил, држао је да му све чешће и отвореније замерке не могу ништа и да код Тадића ужива неокрњено поверење и несмањене симпатије.
Страсно је испуњавао све Тадићеве налоге, мада је, у превеликој ревности да их што боље испуни, показивао и све већу дозу личне креативности. Последица је била: понека прејака реч, неки гест више и то је стварало негативне реакције страних дипломата и гунђање утицајних лобија у Србији.
Јеремић је заборавио на моћне непријатеље у партији и њему изразито ненаклоњене утицајне председникове пријатеље. Против њега је нарастао фронт нерасположења који су предводили његови непријатељи: пре свих министар одбране Шутановац, али и други, чије је интересе Јеремић директно угрожавао. Дипломатским гафовима и ароганцијом иритирао је и искусне кадрове као што су Лихт и Мићуновић. Круг њему ненаклоњених постао је много јачи од њега самог.
Сви они чекали су његову нову погрешку, а Јеремићева грозничава дипломатска активност давала им је обиље материјала за критике. Јавност је у Јеремићу видела политичара који је поборник српских интереса, чак већи од Тадића! Није требало много прича у околини Тадића да он почне да размишља сујетно и да Јеремића доживљава као ривала, конкурента па и опасног потенцијалног противника.
__________________________________________________________________________
„На крају партијског Конгреса – изгубио је доста убедљиво. Како Тадић није дао никакав сигнал да се гласа за Јеремића, већ је ћутао – кандидатура је била осуђена на неуспех.“
__________________________________________________________________________
Крајем 2010. Јеремић је при кандидовању за потпредседника ДС изгубио у самом почетку, јер га у врху странке нису подржали и кандидовали за ту функцију. Поменути лоби био је против његове кандидатуре! Јеремић је одлучио да се сам кандидује и спровео је кампању широм Србије путујући неуморно. На крају партијског Конгреса – изгубио је доста убедљиво. Како Тадић није дао никакав сигнал да се гласа за Јеремића, већ је ћутао – кандидатура је била осуђена на неуспех.
Од тада рејтнинг Јеремића у јавности незадрживо пада. Схватио је и он да није прихваћен да буде припадник врха ДС и један од кадрова на које у наредном периоду партија рачуна за највише државне функције. Био је разочаран, размишљао је да оснује партију или се прикључи некој другој. Али, омела га је жеља за влашћу и још веће амбиције.
Јеремић је пропустио идеалну прилику да оде са функције, стекне морални кредибилитет код грађана и сачека погодну политичку прилику за повратак у великом стилу. Не искористивши шансу да нагласи свој политички интегритет, у јавности Србије - изгубио је симпатије, па му је рејтинг данас знатно нижи.
Откако је изгубио на страначким изборима, и његова министарска позиција је ослабљена. Он више не добија најповерљивије задатке од Тадића. Задатке, и јавне и тајне дипломатске послове, почели су да обављају други, а потом и политички директор МСП Србије Борко Стефановић. Иронију ситуације у којој се обрео додатно наглашава чињеница да је Стефановића сам Јеремић наглашено промовисао по доласку на чело МСП 2007. (као и Борковог стрица Мирка, добро позиционираног дипломату још у Милошевићевом режиму, за којег је рекао да је његов „лични избор“ и којег је устоличио на место број два у МСП).
__________________________________________________________________________
„Да би јаки кадрови ДС били сигурни у Јеремићеву даљу изолацију донели су нову одлуку како би га још више ослабили. На седници Председништва ДС пре месец дана за новог секретара Председништва изабран је нико други до – Стефановић!“
__________________________________________________________________________
Јеремић почиње да одлази на другоразредна, протоколарна и мање важна путовања, а главни медији много ређе и у мањем обиму прате његове активности.
Јеремић је у протеклих пола године, без велике буке, корак по корак развлашћиван. Ишао је у УН, и даље је неуморно путовао, али више није био главни извршилац спољне политике.
Та промена Јеремићеве прворазредне оперативне улоге у другоразредну огледа се и у одлуци Тадића да за главног преговарача са Приштином почетком године одреди Стефановића. Стефановић обавља важан посао, али одлуком Тадића под његовим надгледањем, а Стефановићев номинални шеф - Јеремић остао је без овлашћења над себи формално потчињеним.
Јеремић је доживео да не зна шта се договора у кабинету Тадића кад је о косовским преговорима реч! Јеремић, до јуче највећи поборник за очување КиМ, сада је могао само да из друге руке сазнаје оперативне планове.
Тадић је утицао на промену у ангажовању Јеремића, јер је проценио да већина његовог окружења нема добро мишљење о Јеремићу и тај став и расположење је уважио.
Да би јаки кадрови ДС били сигурни у Јеремићеву даљу изолацију донели су нову одлуку како би га још више ослабили. На седници Председништва ДС пре месец дана за новог секретара Председништва изабран је нико други до – Стефановић! Бољи ударац на Јеремића није се могао замислити, па је слабљење његове позиције настављено.
А нервозни Јеремић прави нову грешку, одлуком да смени најближег сарадника Стефановића. Стефановић поред две функције у МСП (шеф кабинета министра и политички директор) добио је и функцију шефа делегације у преговорима Београда са Приштином и постао секретар Председништва ДС.
Јасно је да Стефановић не може физички да обавља ни две од те четири функције, јер свака од њих тражи целодневно ангажовање. Јеремић то покушава да каже, зато тражи смену – али га нико не чује! Тадић одбија смену Стефановића и Јеремић добија нову пљуску од дојучерашњег заштитника.
__________________________________________________________________________
„Откако је прошле јесени Јеремић у страначким борбама остао без подршке Тадића, међу њима нема више присности, пријатељства и односа професор – ђак. Јеремић се, по речима Тадића, није много питао кад је креирана спољна политика Србије.“
__________________________________________________________________________
Однос Јеремића с Тадићем данас је коректан, професионалан, али не више од тога. Откако је прошле јесени Јеремић у страначким борбама остао без подршке Тадића, међу њима нема више присности, пријатељства и односа професор – ђак. Јеремић се, по речима Тадића, није много питао кад је креирана спољна политика Србије. Она је стварана у кабинету председника Тадића, а не у влади Србије, у МСП, или парламенту, правом месту за креирање спољне политике.
Јеремић је пристајао на улогу оперативца и извршитеља, рачунајући да има право да нешто и сам каже у духу идеја које је покушавао да реализује. Очигледно је да на то није имао право и да је у томе грешио. Тадић га је бранио понижавајућим образложењем „да Јеремић није креатор, већ изврилац одлука“!
Кад је број критика и критичара порастао, а амбиције Јеремића нарасле – Тадић је одлучио да га маргинализује, не и да га смени.
Јеремић, иако отписан, и даље трчи трку која има мало смисла.
Јеремићева оставка у јавности је помињана и очекивана више пута: после мишљења Међународног суда правде о независности КиМ; после скандала с предлогом резолуције Србије у УН, када је Тадић под притиском ЕУ послао „преправљени“ предлог резолуције, а Јеремић српску резолуцију морао у УН да баци у канту за отпатке у последњи час.
__________________________________________________________________________
„Тада су некадашњи дисиденти Лихт и Мићуновић бесни „скоро трчали“ код Тадића да „малог“ коначно склони. Памти се и његова изјава: „Ако пристанемо на независност Косова на ред ће доћи и други делови Србије!“
__________________________________________________________________________
Поводом доделе Нобелове награде за мир кинеском дисиденту, када одлуком Јеремића у име Србије није отишао нико на доделу признања – да се не наљути Кина.
Тада су некадашњи дисиденти Лихт и Мићуновић бесни „скоро трчали“ код Тадића да „малог“ коначно склони. Памти се и његова изјава: „Ако пристанемо на независност Косова на ред ће доћи и други делови Србије!“
Ни у једној од ових прилика није се одважио да повуче консеквенце и себе политички сачува – за будућност.
Стога, није реално очекивати да Јеремић, имајући у виду његову слабу позицију у ДС, буде кандидован на неку важнију функцију после избора у пролеће 2012. Ако ДС буде опет део власти тешко је очекивати да ће он трећи пут бити изабран за шефа дипломатије. Јеремићу је сада препуштено да обавља редовне дипломатске активности, али никако кључне, као од лета 2008. до лета 2010.
Иако је Јеремић млад, све говори да је његово златно доба истекло и да он неће лако имати прилику да добије тако утицајну позицију.
У раду је показао да му је власт важнија од принципа. Чак и кад је сматрао да је покраден на страначким изборима и понижен – није имао снаге да се повуче и поднесе оставку. То се може објаснити амбицијом да буде у фотељи, али и тиме да је доминација учитеља над ђаком знатно надмашивала потенцијал Јеремићеве личности да снагом карактера избори аутономну позицију на политичкој сцени.
За тако нешто, изгледа, није предодређен. Одлуку да се ризикује (на кратке стазе), доносе људи снажног, јаког карактера, јер су уверени у исправност својих ставова, поступака и уверења (на дуже стазе).
Тако да се неки више не заносе сугестивном сликом: „Јеремија пали топа, затресе се сва Ј(Европа)“, јер је она била чиста илузија.
