Foreign Affairs: Можда је дошло време да се направе велика Србија, велика Хрватска и велика Албанија

АУТОР ТЕКСТА ЈЕ ТИМОТИ ЛЕС - БИВШИ ШЕФ БРИТАНСКОГ КОНЗУЛАТА У БАЊАЛУЦИ

• У првом периоду, Вашингтон треба да прихвати захтев Албанаца за федерализацију Македоније и захтев Хрвата за успостављање трећег ентитета у БиХ
• У другом, дужем периоду, САД морају омогућити да те будуће територије остваре блиске политичке и економске везе са својим већим суседима, увођењем двојног држављанства и успостављањем заједничких институција, док формално остају у саставу држава у којима су сада
• Лес предлаже да се у трећем, коначном периоду, омогући сецесија тих територија од постојећих држава и спајање са матичним земљама, можда у почетку као аутономних регија
• По његовом предлогу, „хрватски ентитет“ у БиХ би се спојио с Хрватском, Република Српска и север Косова са Србијом, Прешевска долина, западна Македонија и највећи део Косова с Албанијом
• У међувремену, Црна Гора, која може остати без албанске енклаве, могла би остати независна или спојити се са проширеном Србијом

        УГЛЕДНИ амерички часопис Foreign Affairs објавио је анализу политичке ситуације на простору бивше Југославије, аутора Тимоти Леса, у којој он заговара прекрајање граница, па чак и стварање „велике“ Србије, Албаније и Хрватске, а све с циљем мира, преноси N1.

        Лес, бивши шеф британског конзулата у Бањалуци и директор агенције „Нова Европа“, која се бави проценом политичког ризика у источној Европи, сматра да је време за нови, радикални приступ како би се задржао мир и успоставила стабилност у регији.

        Ако је Запад, као што тврди, заиста веран циљу очувања мира на Балкану, онда је дошао тренутак да се прагматизам стави пре идеализма и крене ка реализацији идеје о правилно уређеним националним државама, чија ће популација моћи да задовољи своје најосновније политичке интересе, истиче аутор текста.

        Прво, због подељености Европе САД поново морају преузети водећу улогу и подржати интерне фрагментације мултиетничких држава на принципу како то захтевају мањине.

        У првом периоду, Вашингтон треба да прихвати понуду Албанаца за федерализацију Македоније и захтев Хрватске за успостављање трећег ентитета у БиХ. У другом, дужем периоду, САД морају омогућити да те будуће територије остваре блиске политичке и економске везе са својим већим суседима, увођењем двојног држављанства и успостављањем заједничких институција, док формално остају у саставу држава у којима су сада.

        А у трећем, коначном периоду, треба се омогућити сецесију тих територија од постојећих држава и спајање са матичним земљама, можда у почетку као аутономних регија.

        „Хрватски ентитет“ у БиХ ће се спојити с Хрватском, Република Српска и север Косова са Србијом, Прешевска долина, западна Македонија и највећи део Косова с Албанијом.

        У међувремену, Црна Гора, која може остати без албанске енклаве, могла би остати независна или спојити се са проширеном Србијом.

        Ови предлози могли би шокирати оне који заговарају мултиетничност, јер је мултиетничност је лепа идеја, али неостварива, наводи Лес. Овакво решење јесте компликовано, међутим одвајање уместо присилног суживота елиминисаће ризик од поновног сукоба.

        На крају, САД морају једном за сва времена завршити посао који су започеле на Балкану, истиче се у анализи објављеној у угледном америчком часопису којег и највише читају дипломате и политичари.

Тимоти Лес

        Лес сматра да је БиХ најслабија држава регије, те наводи да и Срби и Хрвати желе одређене измене у Дејтонском споразуму, који је осетљиви скуп компромиса који држе БиХ уједињеном.

        Он истиче да у Македонији, политички лидери из велике албанске мањине траже федерализацију државе засновану на етничким принципу, на Косову, српска мањина инсистира на стварању мреже самоуправних енклава са што већом независношћу од централне владе, у Србији, у Прешевској долини, Албанци траже већу аутономију, а у Црној Гори Албанци захтевају ентитет, док се на Косову и у Албанији националисти боре за јединствену албанску државу.

        Велики изазов, наводи аутор текста, налази се пред Западом - да ли да препозна и уважи легитимност тих захтева и радикално промени приступ према Балкану или да настави са тренутним смером и тиме ризикује да се понове сукоби на овим просторима, преноси Н1.

        Запад је у државама насталим након распада Југославије почетком 90-их година прошлог века одлучио да подржи модел мултиетничности виђен као одржив, чак и пожељан, принцип који ће промовисати правду и сигурност за разлику од национализма који је препознат као извор нестабилности у Европи. Али није ни слутио шта ће убрзо следити, оцењује Лес.

        На несрећу, каже он, ова одлука западне политике је занемаривала основна права и интересе мањинских група које су себе у тим државама доживљавале као грађане другог реда што је убрзо резултирало сукобима.

        Како би завео мир, Запад је последње две деценије уложио огроман напор и труд како би државама бивше Југославије наметнуо решење. У почетку, Вашингтон је имао водећу улогу на Балкану, али се у последњих десет година повукао и препустио главну реч ЕУ.

        ЕУ је променила приступ у односу на САД и покушала државе западног Балкана мотивисати чланством у Унији надајући се да ће то трансформисати лоше ауторитарне државе у демократске, уређене политичке заједнице где ће се поштовати сва људска права, па и права мањина.

        Једно кратко време ова политика је изгледала као добитна комбинација. Међутим, показала се врло нереалном и неодрживом заблудом Европе да ће мањине жртвовати борбу за своја права и сигурност због економских бенефита, наводи аутор текста.

        Због тога, из дана у дан сведочимо да земље „попут БиХ, Косова и Македоније све више стагнирају, док њихови хомогенији суседи, попут Албаније, Хрватске, па чак и Србије почињу да напредују“, истиче Лес.

        Да би се ситуација додатно закомпликовала, Русија користи свој утицај да заустави процес интеграција БиХ, охрабрујући Србе у БиХ у њиховим настојањима за отцепљењем, сматра Лес, док Турци, с друге стране, пружају подршку незадовољном муслиманском становништву у регији, пре свега Бошњацима и македонским Албанцима. И „као шлаг на торту“, мањине покушавају да преузму контролу над својом судбином тражећи право на засебну територију у државама које приоритет пре свега дају већини.

        Ова комбинација фактора већ увелико дестабилизује Балкан, а, с друге стране, прети поткопавању постјугословенског политичког решења, оцењује аутор текста.

        Срна