ЕУ: Не можемо да победимо Русију и Сирију, стога нека се саме предају, а ми ћемо их казнити

„СИТУАЦИЈА У ЗАПАДНОМ ТАБОРУ ТЕШКО СЕ МОЖЕ ОПИСАТИ ДРУКЧИЈЕ ДО КАО - РАСУЛО И ПОМЕТЊА“

• Запад, крајње незадовољан дејствима Русије и Сирије и фијаском своје политике у тој земљи, веома је љут, али не може да утиче на ситуацију - ни политичким, ни војним путем
• Политичари и стратези NATO сада морају да одговарају на питање: да ли су због Сирије спремни на директну војну конфронтацију Русије и алијансе, која би се практично неизбежно претворила у нуклеарну апокалипсу. Судећи по нервози и пометњи у западним државама, за сада не. То значи да ће сиријска армија и руске Ваздушно-космичке снаге наставити операцију у Алепу
• Међународни судови и трибунали, почевши од Нирнберга, постали су традиционални механизам победника за кажњавање побеђених

Пише: Ирина АЛКСНИС

        „НЕ МОЖЕМО да победимо Русију и Сирију, стога нека се оне једноставно саме предају, а ми ћемо их примерно казнити“.

        Овако у преводу на људски језик звучи нацрт завршног саопштења земаља ЕУ о ситуацији у Алепу. Тешко да се може замислити жалосније саопштење, које огољује сву неспособност европске спољне политике.

        У таквој ситуацији Русија задржава све адуте у рукама.

        У суштини, међународна политичка ситуација око Сирије почиње да заудара на фарсу.

        С једне стране, против Русије (и Сирије) већ коју недељу воде бесомучни информативни напад западни политичари и медији, оптужујући их за ратне злочине у Алепу. Нарочито се у том смислу у последње време истичу шефови дипломатија Велике Британије и Француске, као и званичници САД.

        С друге стране, ситуацију у табору западних држава тешко је окарактерисати другачије него као „расуло и пометњу“.

        У САД озбиљно припремају нови пакет санкција против Русије. Европа, изгледа, ни сама не схвата шта жели и покушава да седи на свим столицама истовремено.

        Према најновијим информацијама, нове рунде европских санкција ипак неће бити (у сваком случају, за сада), како су изјавили немачки министар спољних послова Штајнмајер и шефица европске дипломатије Могерини.

        У западне медије је „процурио“ нацрт завршног саопштења шефова европских дипломатија. Мало је вероватно да ће оно бити усвојено у том облику, пошто садржи шаљиви позив „Сирији и њеним савезницима“ да одговарају пред Међународним кривичним судом.

        Међутим, само појављивање тог пасуса показује до ког степена деградације је стигла европска политика. Међународни судови и трибунали, почевши од Нирнберга, постали су традиционални механизам победника за кажњавање побеђених. Чак и ако је ситуација некоме изгледала очигледно неправедно (као, на пример, са трибуналом за бившу Југославију), у суштини није могло ништа да се замери: Запад је тамо остварио војно-политичку победу и разрачунао се са оним који је претрпео пораз онако како је сматрао да треба.

        У том светлу, наведени пасус у преводу на људски језик заиста значи: ми не можемо да победимо Русију и Сирију ни политичким, ни војним путем, стога нека се оне једноставно саме предају, а ми ћемо их примерно казнити због понашања које нам се не свиђа.

        Тешко да се може замислити жалосније саопштење, које огољује сву неспособност европске спољне политике. Тако да, како је горе речено, тешко да ће тај нацрт постати стварност.

        А стварност је управо таква: Запад, крајње незадовољан дејствима Русије и Сирије и фијаском своје политике у тој земљи, веома је љут, али не може да утиче на ситуацију - ни политичким, ни војним путем.

        Неспособност да „притисну“ Русију политички поново је демонстрирана на преговорима који су одржани у Лозани 15. октобра и који су се завршили без резултата. Учесници нису успели да се договоре ни о једном питању. Сусрет је завршен у стилу `ми смо за све добро, а против свега лошег` и изјавама о неопходности наставка рада.

        Најбоље је узроке неуспеха објаснио министар спољних послова Египта, који је истакао да је цела ствар у томе „што се поједини учесници преговора плаше да ће изгубити утицај на опозиционе групе на терену“. Запад (и, очигледно, не само он, већ и блискоисточне земље) не може да предложи Русији на преговорима неку узајамно корисну варијанту, пошто ће његови уступци изазвати незадовољство џихадиста с којима је повезан. А губитак контроле над оружаним јединицама значи губитак утицаја на ситуацију на фронту, што је просто недопустиво. На крају се луткар-Запад нашао у непријатној зависности од сопствених марионета-џихадиста, што му везује руке на политичком пољу.

        Што се тиче војног пута разрешења постојећег клинча, та тема је последњих недеља веома заступљена на највишем политичком нивоу и у медијима. Високорангирани амерички званичници дозвољавају себи отворене претње - од сајбер напада, па све до коришћења нуклеарног оружја. Ни Русија не остаје дужна и јавно демонстрира да је спрема на повећање улога.

        Услед тога, политичари и стратези NATO морају да одговарају на питања да ли су због Сирије спремни на директну војну конфронтацију Русије и алијансе, која би се практично неизбежно претворила у нуклеарну апокалипсу.

        Судећи по нервози и пометњи у западним државама, за сада не. То значи да ће сиријска армија и руске Ваздушно-космичке снаге наставити операцију у Алепу, а Кремљ ће наставити да чека да Запад сазре за постизање компромиса.