Маркс се са одобравањем осмехује иза леђа Фидела Кастра и Ђианга Цемина

„ЉУДИ ВЕКА“ - КУБАНСКИ И КИНЕСКИ ЛИДЕР СЛАВЕ СВОЈ ДЕВЕДЕСЕТИ РОЂЕНДАН

Ђианг Цемин и Фидел Кастро

• Обојица су много година циљно радила на приближавању заласка империјализма Сједињених Држава. Фидел је најразумнији пасионирани лидер, који је својим примером показивао читавој Латинској Америци да може и да треба водити самосталну политику не подлежући утицају транс-националних корпорација и никоме не дозвољавајући да пљачка земљу. Цемин је развијао економију Кине користећи у сопственом интересу и западни капитал - тамо где обично он сам користи националне економије за своје богаћење. Мудри конфучијански дедица - част му и поштовање!
• Један је морао да смирује сувише ватрене сараднике и хлади њихов револуционарни жар усмеравајући га у конструктивном правцу, али и да одбија нападе споља. Други - да постане вешт у закулисним играма хиљадугодишње кинеске бирократске машине, где су чак и формални истомишљеници често потајно у завади због власти, само се прикривају Марксом и Маом. Њих двојица су живе легенде неповратно одлазеће романтичне епохе изградње социјализма - такве се више не „производе“
• Већина данашњих западних првих личности након што заврше свој рок као шефови држава - може евентуално да држи плаћена предавања или да путује на различите „брбљиволошке“ форуме, као што то чине Бил Клинтон или Тони Блер       
• Шта ће бити са Обамом или Меркел после њихове каденце? Отићи ће у старудију да поред камина греју своја све старија тела, постепено нестајући у сећањима и не остављајући

Пише: Александар РОЏЕРС, публициста

        ПОЛОВИНОМ августа планета ће обележити два важна јубилеја.

        Лидер Кубе - Фидел Кастро - 13. августа, а кинески председник (бивши) - Ђианг Цемин - 17. августа прославиће деведесету.

        Два познаваоца комунистичког света који су успешно прешли у двадесет први век, личности које су у нечему сличне, а у нечему потпуно супротне - и не само зато што живе у крајње међусобно удаљеним тачкама Земљине лопте.

        Фидел Кастро је владао малим тропским острвом које је много година патило због покушаја америчке интервенције и због америчког ембарга. Његов вршњак руководио је највећом земљом света - готово милијарду и по људи - и, пошто није био капиталиста-следбеник тржишне економије већ прави комуниста, учинио је много да Кина изађе на лидерске позиције економије.

        Фидел је почињао успон након што се искрцао на Кубу са трошног једрењака који замало није потонуо за време буре.

        Од 84 његова слабо наоружана сарадника половина је пала у првом боју. Свој пут до дужности шефа државе крчио је преко година партизанског рата, а касније преживео рекордан број покушаја атентата од стране америчких специјалних служби и према том показатељу ушао у Гинисову књигу рекорда.

        Ипак, за разлику од другог слављеника, он није извео земљу на прве позиције, али јој је много година очувао слободу и независност пред носом главног светског империјалисте - то такође много вреди.

        Ђианг Цемину пут је прокрчио други партизан - Мао Цедун. Сам Ђианг био је кабинетски партијски функционер, први човек КПК постао је неколико недеља после догађаја на тргу Тјананмен, а председник - 1993., после распада СССР.     

        Ђианг Цемин је подигао економију Народне Републике Кине на седмо место у свету и поставио основу за садашње још више позиције. Увео је Кину у СТО, остварио лидерство у Азијско-Пацифичком региону, добио одржавање Олимпијских игара 2008. године…

Детаљ са свечаног отварања летњих Олимпијских игара у Пекингу

        Дуго времена је сачувао неформално лидерство у НР Кини, чак и након што је предао узде државне власти Ху Ђинтаоу.

        Фидела често упоређују са другим латиноамеричким харизматичним лидером - Ернестом Че Геваром. Скочити и потрчати да организујеш револуцију у другој земљи и дати живот за идеале, наравно, јесте романтично.

        Ипак, много је компликованије не погинути херојски, већ не мање херојски победити, бити деценијама прикован за тежак посао, схватајући и прихватајући сав терет одговорности за сваки свој поступак и за целу земљу. То није авантуризам Бакуњина или Бланкија, већ политика озбиљног државника, не плашим се термина - оца народа.

        Ђианг Цемин је морао да води Кину у време хајке, блокаде и санкција које је Запад увео као одговор на гушење „мајдана“ на тргу Тјенанмен. А тај изворни интелектуалац није само преживљавао у притајеној одбрани, већ енергично развијао индустрију, освајао западна тржишта за кинеску робу и при том потискивао са њих произвођаче из САД.

        Оба лидера су много година циљно радила на приближавању заласка империјализма Сједињених Држава.

        Фидел је најразумнији пасионирани лидер, који је својим примером показивао читавој Латинској Америци да може и да треба водити самосталну политику не подлежући утицају транс-националних корпорација и никоме не дозвољавајући да пљачка земљу, још увек је неоспорни морални ауторитет за читав континент.

        И Ђианг Цемин, који је развијао економију Кине поред осталог користећи у сопственом интересу западни капитал тамо где обично он сам користи националне економије за своје богаћење. Мудри конфучијански дедица - част њему и поштовање!

        Иза леђа обојице са одобравањем се осмехује Маркс.

        Један је морао да смирује сувише ватрене сараднике и хлади њихов револуционарни жар усмеравајући га у конструктивном правцу, али и да одбија нападе споља. Други - да постане вешт у закулисним играма хиљадугодишње кинеске бирократске машине, где су чак и формални истомишљеници често потајно у завади због власти, само се прикривају Марксом и Маом.

        Њих двојица су живе легенде неповратно одлазеће романтичне епохе изградње социјализма - такве се више не „производе“.

        Може ли да се наведе неко од данашњих политичара ко би очувао углед и утицај (идеолошки и концепцијски) после одласка са функције? Некога ко би остао у историји, на пример, попут Бизмарка и Стаљина?

        Највише, у томе их има довољно, већина данашњих западних првих личности након што заврше свој рок као шефови држава - то је да држе плаћена предавања или да путују на различите „брбљиволошке“ форуме, као што то чине Бил Клинтон или Тони Блер.

        Чак и мемоари (које нико нарочито и не чита) за њих обично пишу „литерарни црнци“.

        Шта ће бити са Обамом или Меркел после њихове каденце?

        Отићи ће у старудију да поред камина греју све старија тела, постепено нестајући у сећањима и не остављајући траг у историји. А Фидел Кастро и Ђианг Цемин су - громаде.

        Или, као што кажу у Кини, „шан“ - човек-планина. Људи који мењају свет. Великани - то нисмо ми...