Европску унију преко Британаца разграђују - Американци

КРАХ БРИСЕЛСКЕ БИРОКРАТИЈЕ НЕКИ ПРЕДВИЂАЈУ ЈОШ ОД ФИНАНСИЈСКЕ КРИЗЕ ИЗ 2008. ГОДИНЕ

• Генерал Шарл де Гол никада није сматрао Британију за део Европе, магловити Албион убрајао је у англо-амерички свет
• Амерички банкари нису само осујетили опасан савез енглеског и немачког капитала, самим тим решавајући геополитичке задатке, него су и добро зарадили
• Brexit је - протест старе Британије против непромишљене политике како Старог, тако и Новог Света

Пише: Георгиј ФИЛИМОНОВ, директор Института за стратешка истраживања и предвиђања (Москва)

        ЕВРОПСКА унија се распада. То одавно никога не чуди.

        Почев од светске финансијске кризе 2008. многи су предвиђали брз крах бриселске бирократије. Ипак, мало ко види да Европску унију руше - њени амерички партнери.

        Као и увек, најгласније се чује глас америчког милијардера Џорџа Сороша, којег експерти убрајају у списак „упућених“ у планове лондонског Ситија. По његовим речима „ситуација у свету подсећа на ону која је била у време распада Совјетског Савеза 1991., када је Европска унија постајала све јача“. 

        Сам Сорош много је учинио за то да се Банка Енглеске никад не оријентише на еврозону.

        Петнаестог септембра 1992. фонд Џорџа Сороша „Квантум“ моментално је продао око 5 милијарди фунти у замену за 15 милијарди немачких марака. Следећег дана, који је у историју ушао као „црна среда“, фунта је нагло појефтинила у односу на марку - за 2,52%. На крају је влада Џона Мејџора, будући да није била у стању да подржи националну валуту, изашла из Европског механизма валутних курсева (ЕМВК), о чему је постојао споразум који је касније постао основа за јединствену евро-валуту.

        У то време Сорош је убирао плодове финансијске операције: следећа супротна куповина фунти које су појефтиниле омогућила му је да дан касније заради, према различитим проценама, од 1 до 1,5 милијарде долара.

        Ево до каквих закључака долази биограф америчког милијардера, Роберт Слејтер, у књизи „Сорош: Живот, рад и пословне тајне највећег инвеститора у свету“:

        „Многи су добили добре паре од пада фунте, али је њихова добит остала у сенци. Пол Тет, Џонс или Брус Ковнер из „Кекстон корпорације“ били су међу онима који су добили главну награду: први је зарадио око 250 милиона долара, други око 300 милиона долара. Водеће америчке банке које активно користе страну валуту такође су биле задовољне. У трећем кварталу оне су додатно зарадиле око 800 милиона долара тргујући страном валутом“.

        Другим речима, амерички банкари нису само осујетили опасан савез енглеског и немачког капитала, самим тим решавајући геополитичке задатке, него су и добро зарадили.

        Последњих година први пут виновници кризе у Старом свету нису били Грци, ни Португалци, чак ни Шпанци, већ конзервативни Енглези. Становништво Велике Британије изјаснило се 23. јуна за излазак из састава ЕУ.

        Сада Банка Енглеске предвиђа дуг период искушења: „Одлука о изласку из ЕУ означиће дуг период неодређености наших економских перспектива и будућег кретања извоза“.

        Међутим, ништа чудно се није десило: Британци и нису горели од жеље да се у потпуности интегришу са континентом након што су 1999. одбили да пређу са фунте на евро. А ако се сетимо још ранијег периода, на пример, 1960-их година, као главни критичар евро-интеграције Лондона иступао је француски председник Шарл де Гол.

        И данас се сарадња Лондона и Вашингтона, поред осталог, испољава и на финансијским платформама на којима се приход може добијати како од пада, тако и од повећања основних показатеља.

        Иако је основни показатељ пословне активности у САД - индекс Dow Jones - изгубио на саопштењима о Brexit-у 3,39%, а индекс S&P 500 који укључује 500 највећих компанија Америке, ослабио за 3,30%, моћници овог света и даље настављају да зарађују.

        Министар иностраних послова Немачке, Франк-Валтер Штајнмајер, не позива случајно земље Европске уније да се „уздрже од освете Великој Британији после изласка Уједињеног Краљевства“. Рекло би се, има за што.

        Французи су показали јединство са Немцима, захтевајући од Енглеза да што брже изађу из заједнице, да не повређују остале учеснике ЕУ. Председник Француске, Франсоа Оланд, изјавио је да „све процедуре које су потребне за излазак треба да буду спроведене у најкраћем року“.

        Американци су задовољни како су гласали Британци. У датом случају као заступник геополитичких интереса Вашингтона иступа кандидат за председника САД Републиканске партије, Доналд Трамп, чије изјаве понављају постулате неоконзервативаца о глобалној доминацији путем слабљења осталих центара силе.

        „Мислим да је миграција за Европу била ужасна. Много тога испровоцирала је ЕУ. Рекао бих да ће њима (Британцима) бити боље без ње (Европске уније), али ја то не говорим као препоруку - то је само мој осећај… Рекао бих да им је боље без ЕУ, али желим да они сами одлуче“ - цитира Трампа Fox News.

        Трамп, а заједно с њим и остали представници америчке елите узимају у обзир чињеницу да је излазак Британије из ЕУ - само почетак дуготрајне „параде суверенитета“. На реду су такви поседи Уједињеног Краљевства, као што су Шкотска, Северна Ирска и Гибралтар.

        Ехо Brexit-а чује се и до Холандије. „Ура за Британце! Сад је на нас ред. Дошло је време за референдум у Холандији“ - написао је лидер холандске Партије слободе, Герт Вилдерс, на својој страници на Twitter-у.

        Оптимизам одржавају само Кинези, чија су размишљања концентрисана на трговину.

        „Да ли ће Уједињено Краљевство остати у ЕУ или не, никако се неће одразити на трговину, на економске или финансијске везе између Британије и Кине“ - тврди председник China Construction Bank, Ванг Хонгзанг , чије речи преноси Би-би-си.

        Brexit на занимљив начин подсећа на „Бостонску чајанку“ 1773.

        „Бостонска чајанка“ је била протест младе Америке против непопуларне политике Старог света. Brexit је - протест старе Британије против непромишљене политике како Старог, тако и Новог Света, где се као окидач не појављују акцизе на чај, него непрекидна бујица миграната и константан притисак из нових центара за доношење одлука (Вашингтон и Брисел), који изнуђују да се обезбеде интереси глобалне руководеће класе и европске бирократије, а не национални интереси британских грађана.

        Превела Ксенија Трајковић