Са Путиновом Русијом међународни односи опет личе на „шведски сто“
МЕЂУНАРОДНИ СКУП „РУСИЈА И БАЛКАН“
Владислав Јовановић - „Балкан и нова вишеполарност света”
Фото: Милан Tимотић
- Процес евроатлантизације Балкана, колико год био близу остварења, садржи у себи доста неизвесности. Не постоје реални изгледи да Србија икада постане чланица НАТО
- Настанак новог вишеполарног света проширује политички простор мањим државама за вођење самосталније политике у односу на развијени Запад и његов доскорашњи апсолутни монопол војне и финансијске моћи. За балканске земље, које су још далеко од врата ЕУ, процес евроинтеграција више није неизменљива судбина, већ постаје један од могућих избора
- Алтернативни избори су војна и политичка неутралност или економски ослонац и тешња сарадња са Русијом и њених евроазијским тржиштем, као и Кином чији огроман свежи капитал спремно чека на уносно инвестирање
- Економски повратак Русије на Балкан - енергетски, финансијски и приватизациони - оспорава оцене да је проглашавање Балкана искључивом интересном сфером Запада потпуно завршен посао
- Балкан почиње да осећа последице недостатка алтернативних стратегијских ослонаца. Беспомоћност пред Западом последњих 20 година постаје мање судбинска у светлу појављивања и брзог израстања других финансијских, привредних и енергетских центара моћи, пре свега, земаља БРИКС-а
- За релативно кратко време, апсолутна планетарна доминација развијеног Запада добила је нове и виталније такмаце. После дужег времена, међународни односи поново почињу да личе на „шведски сто”
- Евроазијски пројекат јединственог тржишта није ривал Европској унији, већ облик партнерског допуњавања са њом до остварења свима корисног јединственог тржишта од Лисабона до Владивостока, што је у основним цртама била и визија Де Гола
- Србија треба да затражи статус посматрача и у ОДКБ, регионалној организацији која у ОУН има исти статус као и НАТО, као и да садашњу екстензивну војну сарадњу са НАТО и њеним члановима, посебно са САД, доведе у склад са својом војном неутралношћу, тј. да она не превазилази оквире војне сарадње са ОДКБ и другим сличним организацијама и државама
ПРВИ говорник за округлим столом „РУСИЈА и БАЛКАН -прошлост и перспективе” био је министар спољних послова СРЈ Владислав Јовановић, чија је тема била: „Балкан и нова вишеполарност света”.
Факти преносе његово излагање у целини:
„Географија је битно утицала на историју Балканског полуоствра, а историја је умногоме одређивала судбину његовин народа и држава. Као подручје на коме се срећу, супротстављају или прожимају Исток и Запад, зависно од односа снага и утицаја водећих ванблоковских фактора, оно никада није било у потпуности потчињено ниједном спољном претенденту.
Непомирљива различитост народа, језика и религија оптерећивала је Балкан кроз читаву модерну историју, али је представљала и непрелазну брану за његово трајније запоседање. У последња три века, три дуготрајне империје - Аустрија, Отоманска Турска и Русија - надметале су се за доминацију и утицај у региону.
Док су се Аустрија и Отоманска Турска међусобно бориле са освајачким мотивима, не осврћући се на жеље балканских народа да буду своји господари, Русија се, поред империјалних циљева које није скривала, покровитељски односила према православним хришћанским народима и одлучујуће доприносила њиховом постепеном ослобађању и обнављању својих држава. Остале империјалне силе - Француска, Велика Британија и Немачка, имале су спорадичну улогу све до друге половине 19. века, када постају незаобилазни политички фактори у односу на Балкан.
Због геополитичког раскршћа на коме су се национално конституисали и државно оформили, народи Балкана су само у ретким историјским затишјима или застанцима имали могућност да о себи сами одлучују и да се организују по свом избору. Слоган ”Балкан балканским народима„, који је доживео краткотрајни узлет почетком 20. века, био је више смели сан него реална могућност.
Није имао историјских изгледа да се трајније супротстави интересима традиционалних сила које само на изглед нису имале империјално рухо. Врхунац остварења тог слогана и његова лабудова песма био је тајни Балкански војни савез 1912. године који је за неколико месеци протерао Отоманску Турску са Балкана, што традиционалним великим силама није полазило за руком претходна два века.
Идеја о Балканској федерацији, инспирисана жељом балканских земаља да судбину узму у своје руке и на тај начин се успешније заштите од мешања и амбиција спољних фактора, никада није могла да постане стварност. Балкански пакт из 1934. и Балкански савез из 1953. године били су ограничени на неколико држава или инспирисани од спољних фактора.
Последњи покушај да се тој идеји удахне живот, који је уједно био и њен самртнички трзај, био је дилетантски покушај Јосипа Броза Тита и Георгија Димитрова да без благослова савезничког и патронатског СССР-а ставе на кобилицу изградњу брода Балканске федерације. Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца односно Југославије делимично представља остварење слогана ”Балкан - балканским народима„, али у извођењу победничких сила у Првом светском рату, што јој даје други садржај и смисао. Али, ни тај јединствени историјски експеримент - прва заједничка држава свих Јужних Словена, са изузетком Бугарске, није био без урођених слабости и трајних покушаја незадовољних спољних фактора да га учине неуспешним.
Владислав Јовановић
Њихова настојања су крунисана успехом 1991. и 1992. године када ју је Запад у лику ЕЕЗ, изгубивши после окончања хладног рата стратегијски интерес за њеним реформисањем или даљим постојањем, избрисао са политички мапе Балкана и супституисао је читавим низом нових подређених држава. Уследило је њихово брзо укључивање у тзв. евроатлантске структуре, с циљем да се трајно осигура пуна доминација Запада на Балкану као његова искључива интересна сфера. Тако су, после једновековне неравноправне борбе да се изборе за своју самосталност и аутентичан глас у збивањима на Балкану, сви његови народи изузев бомбардоване Србије која још пружа какав-такав отпор, практично нестали као самостални субјекти и постали депанданси ингтегрисаног неоимперијалног Запада.
Стара политика „подели, па владај” добила је пуну потврду у њеној новој верзији: ”растурите се да би ослабљени били поново окупљени у нашим надређеним интеграцијама„. Легендарно време победничког војног Савеза балканских земаља, које им је било прибавило уважавање широм Европе, нестало је иза спуштене рампе. Сада им је намењена улога њеног последњег дворишта и прописују им се разнаограничења и понижавајућа правила понашања.
Не прикрива се непожељност уласка других фактора у тај новоосвојени интересни простор уједињеног Запада. Заборавља се да је Балкан политички вулкан који стално кључа, са димом или без њега, и да још нико није постигао пуну и трајну контролу над његовим народима.
Процес евроатлантизације Балкана, колико год био близу остварења, садржи у себи доста неизвесности. Не постоје реални изгледи да Србија икада постане чланица НАТО. Вето Грчке онемогућава Македонију да закуца на његова врата. Пристанак Републике Српске на улазак Босне и Херцеговине у НАТО крајње је неизвестан.
ЕУ због дубоке економске, финансијске и политичке кризе губи ранију привлачност и постаје затворенија за улазак преосталих државица Балкана. Балкан почиње да осећа последице недостатка алтернативних стратегијских ослонаца. Беспомоћност пред Западом последњих 20 година постаје мање судбинска у светлу појављивања и брзог израстања других финансијских, привредних и енергетских центара моћи, пре свега, земаља БРИКС-а. За релативно кратко време, апсолутна планетарна доминација развијеног Запада добила је нове и виталније такмаце. После дужег времена, међународни односи поново почињу да личе на ”шведски сто„.
Понуда и могућности избора и других партнера за уносну сарадњу има све више. Финансијска моћ већ је прешла на Исток, а амбициозно је следи и незабележени привредни раст и отворене амбиције Кине и осталих чланица БРИКС-а да у предвидљиво време сустигну, а у неким областима можда и престигну успорене привреде развијеног Запада.
Охрабрујуће је за балканске земље што вишеполарност у међународним односима све више потискује једнополарност., што доминантни Запад већ принуђује да мање охоло и безобзирно другима намеће своју вољу и интересе.
У оквирима васпостављања нове равнотеже снага у свету, економски повратак Русије на Балкан користан је за цео регион, а посебно за српски народ и Србију, који у Русији имају традиционалног и провереног савезника и пријатеља у последња два века.
Спремност скоро свих држава Балкана на интегрисање са евроатлантским организацијама била је резултат одсуства сваког другог избора и чињенице да се већина увек приклања победничкој а не пораженој страни. Да је исход хладног рата био нерешен, као што је накратко изгледало када је Атлантски пакт показивао вербалну спремност да се распусти после гашења Варшавског уговора, балканске земље не би одмах похрлиле на Запад него би бар неке разматрале и друге опције, рецимо неутралност, несврстаност или регионално удруживање.
Уништавање СФРЈ, која је била председавајући Покрета несврстаних земаља, требало је, између осталог, да обесхрабри чланице бившег Варшавског уговора да се определе за политику несврстаности.
Настанак новог вишеполарног света проширује политички простор мањим државама за вођење самосталније политике у односу на развијени Запад и његов доскорашњи апсолутни монопол војне и финансијске моћи. За балканске земље, које су још далеко од врата ЕУ, процес евроинтеграција више није неизменљива судбина, већ постаје један од могућих избора. Алтернативни избори су војна и политичка неутралност или економски ослонац и тешња сарадња са Русијом и њених евроазијским тржиштем, као и Кином чији огроман свежи капитал спремно чека на уносно инвестирање. Економски повратак Русије на Балкан - енергетски, финансијски и приватизациони - оспорава оцене да је проглашавање Балкана искључивом интересном сфером Запада потпуно завршен посао.
Историјски гледано, Русија је дуже на Балкану него што су то САД и њихови западни савезници. Тешко је замислити да се од сада дугорочни потези према балканским земљама могу вршити без ње.
Поред Кавказа и Седње Азије, Балкан је традиционални правац простирања њеног утицаја као велике државе. Јељцинова ера била је само кратки интермецо пасивности Русије у њеном континуираном историјском испољавању интереса за дешавања на Бакану. Балкански народи су од тога имали далеко више користи него неугодности. Њихово ослобађање од отоманског јарма не би било могуће без сталне и енергичне дипломатске подршке и војне помоћи Русије.
До неугодности је повремено долазило због примера њеног мешања у њихов унутрашњи политички живот. Али те неугодности су неупоредиве са пресудном историјском улогом Русије у настајању слободних држава балканских народа. Иако се геополитичка ситуација доста изменила, може се рећи да су балканске земље и Русија историјски упућени једни на друге. Слободне и стабилне балканске земље важна су претпоставка за безбедност Русије, а свестрана и узајамно корисна сарадња балканских земаља са Русијом важна је претпоставка њихове веће независности и слободе.
Другим речима, интереси балканских земаља и Русије, сем неких епизодних изузетака, налазе се у историјској равнотежи. Она није изгубила актуелност ни у садашњим измењеним политичким околностима. Процес евроинтегрисања балканских земаља није усупротности са том равнотежом, јер и сама Русија тежи јачању институционалних билатералних веза и сарадње са ЕУ.
Евроазијски пројекат јединственог тржишта није ривал Европској унији, већ облик партнерског допуњавања са њом до остварења свима корисног јединственог тржишта од Лисабона до Владивостока, што је у основним цртама била и визија Де Гола.
С обзиром на сва трауматична искуства кроз која је у последњих сто година прошла у односима са Западом, за Србију продубљени свестрани односи и сарадња са Русијом су од животног значаја.
Краће подсећање на неколико чињеница које се не смеју потцењивати то више него потврђује. Србија је једина европска земља која је у последњих сто година била објекат три неизазване војне агресије из правца садашњег Запада. Заједно са унутрашњим сепаратизмом подржаним споља, Запад је, у лику ЕЕЗ био инструменталан у разбијању СФРЈ и њеном прецртавању са политичке мапе Европе и света.
Током југословенске кризе и грађанских и верских ратова у Хрватској и БиХ, Запад се од почетка био поставио антисрпски. Упражњавао је двоструке стандарде и био једностран и пристрасан. Сатанизовао је Србију и цео српски народ, организовао и увео свеобухватне економске и друге санкције, наметнуо Србији изолацију и извршио невиђени притисак на друге земље да га у томе следе.
Српски корпус је био жртва три оружане агресије НАТО-а: Републике Српске Крајине у Хрватској, Републике Српске у БиХ и СР Југославије на Космету и шире. Промена политичке власти у Србији 2000. године није утицала на остваривање зацртаних циљева Запада у СРЈ. Користећи се сложеношћу односа Црне Горе и Србије, припремио је ”меки„ излазак Црне Горе из СРЈ тиме што је, само за ту сврху, исфорсирао претварање тадашње федерације у лабаву државну заједницу њених чланица у утешном трајању од три године. Организовао је одвајање Космета од Србије, прво оружаном агресијом противно Повељи УН, а онда систематским припремањем и организовањем једностраног проглашавања независности те Јужне покрајине.
Није се зауставио само на својим промптним и масовним признавањем тог акта супротног резолуцији СБ 1244, већ од тада непрестано активно лобира код других држава да и оне признају ту вештачку творевину. Природне аспирације Србије да се, попут других балканских држава нађе у крилу ЕУ, вулгарно злоупотребљава и бесрамно користи за њено уцењивање да се претходно одрекне Косова, прво фактички преко нормализације односа са том творевином, а касније, пред сам улазак у ЕУ, и формално.
Политика институционалног повезивања Србије са евроатлантским организацијама показала се као погрешан и опасан пут. Ради заустављања даљег деградирања Србије и спречавања њеног територијалног комадања, које се не би зауставило само на Косову, неопходно је и неодложно да се политика ”Србија на Западу„ напусти и усвоји алтернативна спољна политика која треба да се првенствено ослања на државе које Србију никада нису војно нападале нити су радиле против њених интереса, већ које је уважавају, хоће да са њом сарађују на равноправним основама и не признају тзв. независност Косова.
Чињеница да се међународни односи све више разуђују и да поново личе на ”шведски сто„ олакшава Србији да учини такав стратегијски заокрет у спољној политици. Он не лишава Србију плодотворне сарадње са кључним земљама Запада, али их поставља на основе равноправности и искључује односе неједнакости, притисака и мешања у њен унутрашњи политички живот.
Као што нема вечитих пријатеља, нема ни вечитих непријатеља. Али, пре него што Србија пређе преко лоших искустава са Западом у прошлости, западне земље треба да коригују садашњу негативну политику и праксу. С обзиром на њену географску близину, принципијелну политичку подршку у за нас најважнијим питањима и наглашену европску, а не само азијску димензију своје дугорочне политичке стратегије, Русија је држава која по природи ствари треба да нам буде највећи оснонац међу земљама БРИКС-а. Остале чланице те перспективне групе, посебно Кина и Индија, су такође наши важни природни савезници и стратегијски партнери у билатерални односима и у светским организацијама. Разумљиво је да Србија остаје за отворену најширу билатералну и међународну сарадњу и са свим осталим државама, у првом реду суседима, посебно оним који уважавају њен суверенитет и територијални интегритет, и спремне су да са њом граде односе засноване на поверењу и узајамно корисној сарадњи.
Војна неутралност Србије додатни је разлог који иде у прилог заокрету њене спољне политике. То претпоставља да Србија треба да затражи статус посматрача и у ОДКБ, регионалној организацији која у ОУН има исти статус као и НАТО, као и да садашњу екстензивну војну сарадњу са НАТО и њеним члановима, посебно са САД, доведе у склад са својом војном неутралношћу, тј. да она не превазилази оквире војне сарадње са ОДКБ и другим сличним организацијама и државама.
Таква нова спољна политика Србије пружа свим државама једнаке могућности да са њом развијају и јачају партнерске билатералне односе и изворно доприноси стабилном миру и поверењу у региону, као и на ширем простору Европе.