ГРЕЈЕМ: Главна опасност по Америку нису ни Русија ни Кина, већ - хаос у свету

БЕЛА КУЋА И КРЕМЉ ТРЕБА ДА ИДУ КА ОДНОСИМА КАКВИ ЈЕДИНО

МОГУ ДА ПОСТОЈЕ МЕЂУ ВЕЛИКИМ СИЛАМА

Томас Грејем

• Након завршетка хладног рата, ми смо имали очекивања да ће Русија прећи на демократију, на систем сличан нашем. Међутим, Русија неће да се интегрише у западни свет, она тежи да буде суверена држава која има своје вредности. Због тога не може да се постигне договор о стратешком партнерству или о тешњој сарадњи по већини питања. Неће моћи ни убудуће
• Ово није понављање хладног рата, ово је нешто друго, што више личи на нормалне односе између великих сила. У нашој спољној политици почиње веома болан период редефинисања. Испоставило се да униполарни свет није могућ, и ми се крећемо ка формирању мултиполарног света. Међутим, од тренутка када су постале велика сила, САД се никада нису суочиле с мултиполарним светом
• Наш главни приступ се увек састојао у томе да означимо главног непријатеља и да на томе градимо спољну политику. У време хладног рата главни непријатељ је био СССР, а главни принцип - обуздавање. После распада СССР наставили смо да делујемо у оквиру те парадигме
• Ова фаза је болна, зато што је потребно прилагођавати се, а у нашој дипломатској историји нема ничега што би нас упућивало како да поступамо. Мораћемо да проучавамо искуство других земаља. Највероватније, европских. Ми ћемо морати да схватимо да ћемо имати посла са државама које у које су у извесној мери једнаке са САД, чега раније није било. СССР је био једнак као непријатељ, али не као партнер

        ТОМАС Грејем, бивши саветник за Русију у администрацији председника Џорџа Буша млађег, изјавио је за московски дневни лист „Известија“ да садашњи односи РФ и САД све више подсећају на нормалне односе великих сила, у којима је конкуренција нормална појава, али да би требало да науче да избегавају конфронтације, нарочито у области геополитике.

        По његовој процени, за Америку главна претња тренутно нису ни Русија, ни Кина, па чак ни радикални ислам, већ хаос у свету, пошто САД немају искуство постојања у мултиполарном свету и настављају да се руководе застарелом парадигмом у својој спољној политици.

        • Како бисте окарактерисали садашње стање руско-америчких односа?

        - Тренутно смо у потрази за новим форматом наших односа. Након завршетка хладног рата, ми смо имали очекивања да ће Русија прећи на демократију, на систем сличан нашем. Међутим, испоставило се да Русија иде другим путем. Она је поново постала посебна земља, каква је била вековима.

        Зато је потребно редефинисати наше односе. Русија неће да се интегрише у западни свет, она тежи да буде суверена држава која има своје вредности, које се не разликују много од западних, али имају своје нијансе. Због тога не може да се постигне договор о стратешком партнерству или о тешњој сарадњи по већини питања. Неће моћи ни убудуће.

        • Какви би онда требало да буду односи између Москве и Вашингтона?

        - Мислим да постепено долазимо до схватања да би наши односи требало да буду нормални, као између великих сила. То јест и РФ и САД имају своје националне интересе. Они се негде подударају, а негде не. Тамо где има добрих ствари, трудићемо се да сарађујемо, а где су лоше - имаћемо конфронтацију. Питање је како уредити односе тако да лоше ствари не доводе до конфронтација великих размера.

        Али, понављам, сада је најважније схватити како редефинисати односе, зато што је у њима дефинитивно наступила нова епоха.

        • Да ли садашња напетост прераста у још један хладни рат?

        - Ово није понављање хладног рата, ово је нешто друго, што више личи на нормалне односе између великих сила.

        У нашој спољној политици почиње веома болан период редефинисања. Испоставило се да униполарни свет није могућ, и ми се крећемо ка формирању мултиполарног света. Међутим, од тренутка када су постале велика сила, САД се никада нису суочиле с мултиполарним светом.

        Наш главни приступ се увек састојао у томе да означимо главног непријатеља и да на томе градимо спољну политику. У време хладног рата главни непријатељ је био СССР, а главни принцип - обуздавање. После распада СССР наставили смо да делујемо у оквиру те парадигме. Администрација Буша млађег покушала је да учини главним непријатељом радикални ислам. Главни принцип је био - слобода, freedom agenda. Није успело. Зато што радикални ислам не представља егзистенцијалну претњу за САД.

        Сада се формира нови мултиполарни свет, у којем је немогуће пронаћи главног непријатеља, јер њега једноставно нема. Постоје различите велике силе. Ниједна од њих није стопроцентни непријатељ или пријатељ. Који принцип може бити главни у таквом свету?

        Ова фаза је болна, зато што је потребно прилагођавати се, а у нашој дипломатској историји нема ничега што би нас упућивало како да поступамо. Мораћемо да проучавамо искуство других земаља. Највероватније, европских.

        Ми ћемо морати да схватимо да ћемо имати посла са државама које у које су у извесној мери једнаке са САД, чега раније није било. СССР је био једнак као непријатељ, али не као партнер.

        • Сада многи кандидати за председника САД говоре о ревизији спољне политике. Како то може да утиче на односе са Русијом?

        - Не мислим да ће се ревизија наше спољне политике догодити у ближој будућности. Иако кандидати говоре о томе, главна питања за америчке бираче су унутарполитичка и економска.

        Током ове предизборне кампање ми не разматрамо питање редефинисања спољне политике. Ова кампања, ма колико чудно звучало, више је о прошлости него о будућности. На пример, Трамп обећава да ће учинити Америку великом. Значи ли то да сада нисмо велика сила? Када смо, у том случају, били велики?

        Што се тиче Клинтонове, за њу су добра времена 1990-те, али то је опет о прошлости. Сандерс говори о социјализму, о временима из своје младости - о 1960-тим.

        Ако се и говори о спољној политици, онда пре о томе како се вратити у време када смо били једина суперсила, када смо сами одређивали дневни ред међународне заједнице.

        Мислим да ће права дискусија о спољној политици САД и о улози у свету почети тек после избора, када ће нас промене у свету натерати да разматрамо та питања.

        • Да ли ће Русија и САД моћи икада да се договоре о већини питања?

        - Земље не постају увек партнери. Постоји мирни суживот, када разумемо једни друге, трудимо се да избегнемо непотребну конфронтацију. Али, схватамо да имамо различите националне интересе и да ће у нашим односима бити присутан елемент конкуренције.

        Русија и САД имају различите представе о правилима игре. Ми на различите начине тумачимо многе појмове. На пример, легитимитет, суверенитет, самоопредељење, шта је то легитимна примена силе, имају ли право да постоје сфере утицаја. Увек ће постојати крајности и несугласице.

        • Да ли је то карактеристика само руско-америчких односа?

        - У кинеско-америчким односима је исто. То је нормално. Не треба придавати тим несугласицама превелики значај. Конкуренција ће постојати, али она треба да буде мирна и цивилизована.

        • Које сфере су најперспективније за сарадњу између РФ и САД?

        - Ми можемо успешно да сарађујемо у сфери неширења оружја за масовно уништавање. Ми разумемо да ширење оружја за масовно уништавање штети нашим интересима. Мислим да је могућа сарадња на Арктику, упркос томе што и код нас и код вас постоје стручњаци који желе да га претворе у арену геополитичког сукоба.

        У принципу, могућа је сарадња у борби против тероризма, али тренутно имамо различито схватање те појаве. То се види сада у Сирији, где се РФ и САД боре против Исламске државе, али на различите начине. За Русију је јачање Асадовог режима - исправан приступ. За САД је исправан приступ свргавање Асада и постизање договора између остатака режима и умерене опозиције.

        Могли бисмо да сарађујемо и у свемиру, у решавању глобалних проблема - климатске промене, пандемија, прекограничног криминала.

        • Које сфере су најпроблематичније?

        - Проблеми настају пре свега у геополитици. На пример, на Блиском Истоку смо заинтересовани за успостављање нове равнотеже, али стварању те равнотеже приступамо на различите начине.

        • Русија је, како ми се чини, за статус кво у томе региону.

        - То је нереално, пошто се свет брзо мења и немогуће је вратити оно што је некад било.

        Иран се сада реинтегрише у свет, више неће бити онога што је било у последњих 30 година. На дневном реду су сада веома озбиљне промене у Саудијској Арабији, том земљом је, у светлу глобализације и промена у енергетици, немогуће управљати као раније.

        Блиски Истоке се променио и очување статуса кво нема смисла. Немогуће га је вратити. Треба разумети тенденције и покушати их каналисати, да бисмо на крају добили Блиски Исток с којим може да се живи.

        • То делује као прилично забрињавајућа ситуација...

        - Постоје геополитичка питања код којих не можемо да дођемо да потпуног међусобног разумевања, али бисмо могли да пронађемо узајамно прихватљиву варијанту.

        На пример, европска безбедност. Могли бисмо да живимо мирно, да конкуренција не прети да се претвори у велику конфронтацију. Што се тиче украјинског питања, потпуно међусобно разумевање се такође тешко може постићи, али је могућа нека међуваријанта, како бисмо могли мирно да се такмичимо.

        Стратешко партнерство и потпуна сагласност између Русије и САД нису могући. Питање је како учинити да конкуренција између нас буде мирна.

        • Које су, по Вашем мишљењу, главне претње за САД?

        - Главна претња је хаос у свету. Претње се не крију у Кини, Русији или Африци. Питање је како са тим снагама постићи такве односе који би били у складу с интересима САД. Али, та конфигурација треба да доноси корист и другим учесницима, у супротном неће деловати. Тако да је главни изазов - редефинисање светског поретка.

         (Томас Грејем је политиколог, директор консултантске компаније Kissinger Associates, експерт Међународног дебатног клуба „Валдај“. Радио је у администрацији Џорџа Буша млађег као специјални помоћник председника за питања политике према Русије; био је директор за Русију у Савету за националну безбедност 2004-2007. године)