После Русије, Индије и Египта - и Кина донела закон о „страним агентима“

„ПЕНА НА УСТИМА“ АМЕРИКАНАЦА И ЊИХОВИХ САВЕЗНИКА И ВАЗАЛА

„Револуција кишобрана“

• У Кини ће од 1. јануара невладине организације морати да се региструју у МУП и да подносе извештаје - одакле им новац и на шта се троши. У многим случајевима ће морати да имају кинеског партнера или коспонзора
• У Кини су схватили да им је потребан овакав закон после неуспешне „револуције кишобрана“ у лето-јесен 2014. године, где је улога страних фондација била више него очигледна и неочекивана за власт. Зато се већ у лето 2015. појавио предлог овог закона. До њега, у Кини није било никаквог закона о страним „агентима“. Упркос томе што је око 7.000 канцеларија разних фондација и организација деловало региструјући се као компаније, са статусом који је на мало шта обавезивао
• Међу виновницима притискања „страних агената“ наводи се, нормално, Русија. Али, ту су и Индија и Египат. А заправо, већ се ради о „десетинама“ таквих закона донетих у целом свету, о правом таласу тих закона, нарочито после 2012. године (то јест након арапских обојених револуција)
• Нема никакве сумње да се земље које доносе такве законе консултују између себе. Русија и Кина то сигурно раде. Зашто? Закони те врсте су потребни, а није их лако разрадити. А одавно се требало научити ограничавању страног утицаја на унутрашњу политику било које земље

Пише: Дмитриј КОСИРЈЕВ

        У САМОЈ Кини практично нема коментара о тек донетом закону о деловању страних невладиних организација. Зато га коментаришу „оштећена“ Америка и њени истомишљеници.

        Али, зашто Кина ћути? Вероватно се ради о томе што је „предмет“ тежак за разговор.

        Генерално је јасно да стране фондације и остале невладине организације не могу да утичу на локалну политику (једноставно, не треба да организују „обојене револуције“). Међутим, увек постоје нијансе, типа страних добротвора - шта је са њима?

        Закон, који је у Кини донет 28. априла и ступа на снагу 1. јануара 2017. године, укида или слаби нека од постојећих ограничења за рад страних невладиних организација. Укинут је петогодишњи временски лимит за њихово деловање, укинути су прописи према којима оне могу да имају само једну канцеларију у целој земљи, олакшава им се отварање рачуна у банкама и много тога другог. Међутим, сада ће невладине организације морати да се региструју у кинеском МУП и а подносе извештаје одакле им новац и на шта се троши. Јаснији је постао поступак њиховог затварања у случају прекршаја. Осим тога, у многим случајевима је прописано да морају да имају кинеског партнера или коспонзора.

        Регистрација у МУП је изабрана за мету бесних повика целе „западне цивилизације“, која је већ схватила да је дошао крај старој тактици - уништавања изнутра режима и друштва других земаља помоћу таквих организација. Зато наступају тобоже неидеолошки: увођење у игру кинеског МУП проглашавају за моралну увреду, пиште што се не региструју, на пример, у министарству финансија…

        Сличан је случај са идентичним руским законом, у којем постоји појам „страни агент“. Говоре нам из иностранства да је у руском језику реч „агент“ исто што и „шпијун“, ако не „шпијун“, у сваком случају нешто лоше. Мада она означава представника нечијих интереса, не обавезно злих.

        Amnesty International се огласила поводом кинеског закона на следећи начин: он ће имати сурове последице по слободу говора, мирна окупљања и удруживања, и зато, замислите, треба да буде хитно укинут.

        Washington Post је поново одржао традицију објављивања громовитих редакцијских уводника. О чему? У чланку се наводи: кинески рат против НВО представља ударац по обесправљенима у кинеском друштву.

        То јест главно пропагандно тежиште критике закона ипак није на политици (није згодно), већ на томе да ће страдати добротворне организације.

        Чак и кратки осврт на ове и друге повике на кинески закон показује да се уопште не ради ни о каквим азијским настраностима. Обрнуто - Кина је у тренду. У светском тренду доношења прилично сличних закона који регулишу шта могу, а шта не могу да раде „приватна лица“ на територији друге земље.

        Међу виновницима притискања „страних агената“ наводи се, нормално, Русија. Али, и Индија. И Египат. А заправо, како гласи документ Фондације Карнеги који цитира Washington Post, ради се о „десетинама“ таквих закона донетих у целом свету, о правом таласу тих закона, нарочито после 2012. године (то јест након арапских револуција).

        Нема никакве сумње да се све земље које доносе такве законе консултују између себе. Русија и Кина то сигурно раде. Зашто? Јер су закони те врсте потребни, а није их лако разрадити.

        У ствари, одавно се требало научити ограничавању страног утицаја на унутрашњу политику било које земље.

        О технологијама припремања „обојених револуција“ већ су написане тоне књига, и свима је јасно да ако у земљи одједном почну да се коте НВО са страним коренима - то значи да ће за пар година почети вика „покрадени смо на изборима“ и да ће на улицу, на барикаде мамити борце за светлу будућност. Да је, рецимо, Украјина ту опасност приметила на време, не би се сада претворила у рушевину.

        Или Кина. То да је у Кини потребан неки закон на ту тему схватили су после неуспешне „револуције кишобрана“ у лето-јесен 2014. године, где је улога страних фондација била више него очигледна и неочекивана за власт. У лето следеће, 2015. године у парламенту је поднет предлог закона - овај који је сад постао закон. О њему се дискутовало веома дуго, ствар је у томе што у Кини није било никаквог закона о „агентима“. Иако је око 7.000 канцеларија разних фондација и организација деловало региструјући се као компаније, са статусом који је на мало шта обавезивао.

        А ми мислили да је тамо режим суров…

        А што се тиче добротворног рада претпоставки да ће та тема бити главни правац пропаганде против оних који заводе ред међу „агентима“, јасно је шта радити (на глобалном нивоу) с чисто политичким организацијама, које се директно баве саботажом изборног процеса или по целом свету откривају корупцију за страни новац. Ту се трагови не могу сакрити. Али, стране добротворне организације, нарочито ако су у питању деца…

        У Великој Британији је примећено да су уз вику о правима деце у парламенту успевали да прогурају свакакве лобистичке пројекте, све док док трагови нису почели јасно да се назиру.

        Или образовање. Ту је пуно жена. Зар то није политика? У Кини је женски покрет био снажан још у време друга Маоа, али је група феминисткиња америчког типа тамо недавно осуђена на казну затвора, с разлогом. Ако не схватате зашто - питајте „женомрсца“ Доналда Трампа, који познаје свог бирача шиканираног од стране агресивних жена, које у суштини уништавају породицу, образовни систем (наставници, „потенцијални насилници“, боје се чак и да погледају дете, а не да га пипну). И све то, укључујући „заштиту права деце“, они извозе свуда.

        Исто је и са борцима за свеукупно здравље (лобисти америчке фармацеутске индустрије), који плаше људе свим и свачим, а већ су стигли и до меса…

        Узгред, дискусија о томе да ли добротворни рад треба сматрати опасном делатношћу страних агената води се и у руском парламенту.

        Закључак је веома једноставан. Незападне земље израђују нове глобалне норме регулисања делатности страних НВО, како ове не би уништавале изнутра њихова друштва и државе.

        Норме нису лака ствар. Очигледно је да постојећи законски предлози или закони на ту тему нису идеални. Треба проучавати туђе искуство и не стидети се ослањања на то искуство, а касније дотеривати такве законе и прописе.