Ана је играла за Србију кад је њој одговарало
КАД ЈЕ ЗИМУС БИЛА НЕОПХОДНА У ДУЕЛУ СА МОЋНОМ ШПАНИЈОМ,
ОПЕТ НИЈЕ ИМАЛА ВРЕМЕНА…
Ана Ивановић
Пише: Војин Величковић
- Одрицањем од националне селекције Ивановићева остала без шансе да освоји једини велики пехар који реално може да освоји
Одлука Ане Ивановић да више не игра за репрезентацију у Фед купу мало кога је изненадила. Као образложење је навела сталне критике медија - и кад се одазове и кад прескочи позив селектора Татјане Јечменице-Јевтић.
Није прецизирала да ли су у питању претеривања таблоида због њене романсе са Бастијаном Швајнштајгером или измишљених свадби, венчања и веридби, али ако су у питању критике због неиграња за репрезентацију, онда је промашила мету.
Јер, Ана је у последњим годинама играла за Србију само кад је њој одговарало, интерес репрезентације није јој био у првом плану. Од 2010. само једном је одиграла два меча у истој сезони, и то 2012, у полуфиналу и финалу.
У свим осталим сезонама ове деценије, играла је само један меч, како би испунила услов за учешће на Олимпијади. А и тај меч је био онај који је њој одговарао, а не онај у коме би њена помоћ била важнија.
Најбољи пример је прошла сезона, кад је прво Александри Крунић и Ивани Јоровић препустила да ваде вруће кестење на зонском турниру у Будимпешти, а онда, кад су оне успеле да тријумфују, није чекала позив селектора већ се сама јавила да жели да игра против нејаког Парагваја.
Али кад је зимус била неопходна Србији, у дуелу са моћном Шпанијом у Краљеву, опет није имала времена.
Зато Ана не би требало да се жали на медије, јер је сама крива за критике у вези Фед купа. Шта уосталом написати када се дешавало да је повређена за викенд, кад игра репрезентација, а већ у понедељак или уторак је била здрава за турнирске мечеве.
Или, кад је пре неку годину ТСС заваравао навијаче да Ана све покушава како би се опоравила од повреде и заиграла у Нишу, а она је истовремено у Београду тренирала у Кошутњаку, али не на подлози каква је постављена у Чаиру, него на сличној каква је чека на турниру у Дохи.
А зашто овако? Зар не би било лепше и за њу и за све друге да је играла редовно и у друштву Јелене Јанковић, Бојане Јовановски, Александре Крунић и осталих неколико пута освојила Фед куп?
Бар два су одговора на ову дилему. Први, Анином менаџеру који води главну реч у њеној каријери, није одговарало да претерује са играњем у Фед купу.
Једноставно, ови мечеви не доносе ни зараду ни бодове, па онда је боље не губити време већ се сконцентрисати на турнире.
Друго, Ана је заиста трпела велики притисак у Фед купу, али више унутрашњи него спољни.
Једноставно, играње за репрезентацију, поготово у Србији, доноси невероватно велику тензију, а она никада није успевала да се избори са тиме.
Цела њена каријера после тријумфа на Ролан Гаросу је обележена рањивошћу под притиском.
А у Фед купу код куће био је на квадрат, јер лако је играти у Азији или Америци, треба то урадити у Србији.
Друго питање које проистиче из Анине одлуке је откуд њен тако лош имиџ у српским медијима. Како је девојка за коју могу да набројим само суперлативе у свему, доспела на стуб срама.
Одговор није тешко пронаћи - кривицу за то сноси пре свега њена агенција за односе за јавношћу (пи-ар), вероватно најгора у историји тениса.
Јер како другачије описати службу чији задатак је, како јој и име каже, да ствара најбољу слику о свом клијенту, а она успе да направи потпуно супротно. Девојка која је апсолутно благо, постала је неомиљена у својој држави.
Још од 2008., кад Анин пи-ар менаџер није умео да објасни да неће играти на Олимпијади у Пекингу због повреде, него је испало да се нећка, лоши потези су се низали.
О Ани је стварана погрешна слика богаташице која воли да се фотографише уместо да тренира а било је супротно. Она би дала све што може да се врати у тениски врх.
Тачно је да Ана никад није била срцем у Фед купу, бар не као Јелена или Новак, Зики, Јанко и Виктор у Дејвис купу.
Међутим, без обзира на све, ово је погрешан епилог. Јер, овако губе и Ана и Србија. Чак Ана више, јер је Фед куп једини велики пехар који реално она може да освоји.
Звање светског шампиона има велики одјек, поготово код куће. У Србији се постаје спортска легенда само освајањем нечег великог са репрезентацијом.
Оваквим потезом, Ана се одрекла да се у наредним годинама заједно са Јеленом бори за велики трофеј, али и можда оживи турнирску каријеру.
Италијанска репрезентација је најбољи пример за то. Откако су Франческа Скјавоне, Флавија Пенета, Сара Ерани и Роберта Винчи почеле да освајају Фед куп, почеле су да ређају и грен слем пехаре.
