Награда за помагање НАТО-трибуналу

БИВШИ ОФИЦИР ВОЈСКЕ РС ДРАГАН ОБРЕНОВИЋ ОСЛОБОЂЕН

ПРЕ ИСТЕКА ДВЕ ТРЕЋИНЕ КАЗНЕ ЗАТВОРА

Драган Обреновић

• Одлуку још у септембру 2011. године донео тадашњи председник Трибунала Патрик Робинсон, али је она до данас била под печатом
• Обреновић признао убиство више од 7.000 муслимана, између 16 и 60 година, међу њима и жена, деце и старијих особа, у периоду од 12. јула до 1. новембра 1995.

Пише: Марија М. Зарић

        ТРИБУНАЛ је још једном направио преседан у својој пракси, наградивши кооперативног официра Војске Републике Српске Драгана Обреновића за његова сведочења против бивших сабораца.

        Хашки трибунал је, наиме, ослободио и овог покајника пре самог истека две трећине казне од 17 година затвора, због злочина над Муслиманима у Сребреници. Одлуку је још у септембру 2011. године донео тадашњи председник Трибунала Патрик Робинсон, али је она до данас, како је саопштено у Трибуналу, била под печатом.

        Обреновић, коме је у тренутку ослобађања истекло нешто више од половине казне, ипак је ослобођен осам месеци пре истека две трећине казне, што је у досадашњој пракси Трибунала био нужан услов за такву одлуку. Да се ради о премији за заслуге, индиректно је рекао и судија Робинсон који је своју одлуку образложио речима „због Обреновићеве изузетне сарадње са хашким тужилаштвом”. Иако је датум ослобађања Обреновића, наведен у одлуци, затамњен, из образложења одлуке, може да се закључи да је Обреновић ослобођен у јануару ове године.

        Обреновић је био оптужен заједно са официрима ВРС Момиром Николићем, Видојем Благојевићем и Драганом Јокићем. Уочи почетка суђења, у мају 2003, кривицу је први признао Николић (пре пар недеља је сведочио у предмету против Радована Караџића) кога је хашки трибунал казнио на 27 година затвора, а после жалбе, казну смањио на 20 година.

        Готово сви споразуми хашког тужилаштва са оптуженим Србима из Схевенингена да признају кривицу веома су слични и по својој форми и садржини. Окривљени се малтене куну да говоре истину, ретко објашњавају мотиве напрасних признања, након претходних чврстих одрицања кривице, уверавају да се неће предомислити и обећавају да ће сведочити на другим суђењима, кад год тужилаштво то од њих затражи.

        Незаобилазна одредба у свим овим погађањима је „осигурање” тужилаштва да ће оптужени, као сведок, говорити управо оно што се од њега очекује, а ево како таква погодба изгледа у случају „Тужилаштво против Драгана Обреновића”, којем је екипа Карле дел Понте обећала казну између 15 и 20 година затвора:

        „Оптужба и г. Обреновић, такође, су се споразумели о томе да ће Претресном већу поднети заједничку препоруку да се с поступком изрицања казне г. Обреновићу у овој ствари причека док се не заврши његово сведочење, на суђењу саоптуженим у овом предмету, како би Претресно веће имало пуни увид у карактер и обим сарадње г. Обреновића и могло да донесе оцену о њој пре него што му изрекне казну.”

        Очигледно је да је бивши начелник штаба Зворничке бригаде очигледно био „послушан” сведок, јер му је суд изрекао казну од 17 година затвора. Обреновић се претходно обавезао да се неће жалити ни на пресуду о кривици, нити на висину казне, осим уколико она буде виша од оне коју је предложио тужилац.

        И изјава Николића о „чињеницама”, на којима је темељио признање кривице, прилично је опширна и описује шта се, у јулу 1995, догађало са „огромним бројем” муслиманских заробљеника из Сребренице. Наредба је била, рекао је, да се они који се доведу у Зворник - стрељају.

        То му је преко телефона рекао официр за безбедност Братуначке бригаде Драго Николић, а за наредбу је, објаснио је, знао и његов командант Винко Пандуревић:

        „Рекао сам Драги Николићу да ми не можемо прихватити одговорност за задатак о ком је управо обавестио, а да о томе не известимо нашу команду. Драго Николић ми је рекао да је команда већ упозната са тим да је наредба дошла од Младића и да сви, укључујући Пандуровића, знају за ту наредбу.”

        Обреновић признаје да је, у Пандуровићевом одсуству, он командовао Зворничком бригадом и да је, кад је сазнао за план да се побију затвореници, као вршилац дужности команданта, преузео одговорност за тај план и подржао његово извршење. Резоновао је да, ако је за план знао он, који се налазио у брдима, онда су за тај план морали знати и официри који су „већ имали посла са заробљеницима у Братунцу”.

        У свом „општем” признању злочина, Обреновић је признао убиство више од 7.000 муслимана, између 16 и 60 година, међу њима и жена, деце и старијих особа, у периоду од 12. јула до 1. новембра 1995. Затим се сагласио и са оптужбом за окрутно и нечовечно поступање са цивилима и за њихово премлаћивање у Поточарима и Братунцу 12. и 13. јула те исте године, терорисање цивила у Сребреници и Поточарима током та два дана, уништавање њихове имовине и присилно премештање целог муслиманског становништва из сребреничке енклаве.

        Оптужени је описао још неколико појединачних ликвидација заробљеника, навео ко их је наређивао, а у сећању му је посебно остао догађај кад је, једног дана, у августу ‘95, возио генерала Радислава Крстића на положај војника, који су држали положаје у рововима:

        „Стајао сам са генералом Крстићем поред рова где је један водник слушао мали транзисторски радио. На програму који је емитовала Радио Тузла један од преживелих са стрељања је говорио о томе шта му се десило. Стајали смо ту око два минута и слушали преживелог, а затим је генерал Крстић наредио да се угаси радио и рекао да не треба да слушамо непријатељски радио. Питао ме је да ли сам издао наредбу да се не слуша непријатељски радио и ја сам му рекао да нисам.”

        На путу назад, размишљао је, каже, о причи преживелог и упитао генерала зашто су се десила та убиства и зашто су морали да страдају обични људи:

        „Рекао сам му да би, чак и да је толико пилића побијено, морао за то постојати неки разлог. Генерал Крстић ме је питао где сам ја био. Рекао сам му да сам био на терену на Снагову као што ми је наређено. Крстић ме је прекинуо и рекао ми да о томе више нема приче.”

        На још једном месту „Изјаве о чињеницама”, Драган Обреновић помиње врховнокомандујуће Војске РС:

        „Рано једног јутра, војни полицајци су одвели заробљенике и побили их ватреним оружјем. Нисам сигуран јесу ли то били војни полицајци Зворничке бригаде или Дринског корпуса. Питао сам команданта за ове заробљенике на јутарњем реферисању оног дана када су нестали. Рекао ми је да је Поповић пренео Драги Николићу Младићеву наредбу да се ови пацијенти морају ликидирати и да је Поповић при том поступио у својству курира.”