Бараку Хусеину Обами треба дати орден за достигнућа у растурању Сједињених Држава

АМЕРИКАНЦИ У ПАНИЦИ, А ЈОШ СЕ СПРЕМАЈУ ДА ИСТОВРЕМЕНО РАТУЈУ ПРОТИВ РУСИЈЕ И КИНЕ

Барак Хусеин Обамa

• Одушевљава чињеница да је Вашингтон уплашен „Арматама“, „Калибрима“ и „патком“  о „сеизмичким торпедима“ значајно је повећао трошкове за израду нових војних технологија. У те сврхе издвојиће 72 милијарде долара
• Присећам се Линдона Ларуша и програма СОИ „стратешка одбрамбена иницијатива“, који је он измислио. По речима самог Ларуша, тај програм је смишљен са циљем да примора СССР да троши више ресурса на трку у наоружању, због чега их није било довољно за друге намене. Данас видимо како су САД запале у исту такву клопку. И поред смањења индустријске производње, огромног дефицита буџета и мноштва нерешених социјалних проблема - они повећавају трошкове за наоружање
• Браво оним руским аналитичарима који су разрадили овај план и Путину који га је применио. У двадесет првом веку не мора да се побеђује на бојном пољу, довољно је приморати противника да се економски пренапрегне
• А недавне поморске вежбе Ирана показале су да ракетни систем „Гнев-2“ који условно кошта 20 хиљада долара и налази се на моторном катеру од пет хиљада долара потенцијално може да потопи нуклеарни носач авиона који вреди 40 милијарди долара

         Пише: Александар РОЏЕРС

         ПУТИН је – геније!

         Ипак, о свему ћемо по реду.

         Говорећи недавно пред америчким војним индустријалцима, министар одбране САД, Ештон Картер (украјински медији упорно га називају Ештон Кетчер), отворено је изјавио да су за САД главне претње – Русија и Кина.

         Цитирам: „Они производе неке врсте наоружања које представљају опасност за америчку доминацију“. Не самим Сједињеним Државама (коме су се оне, заправо, предале?), него „доминацији“. Али, није у томе суштина.

         Прво, очигледно је да су САД престале да себе сматрају идеолошки и технолошки доминантним и сада се ослањају искључиво на грубу силу (сви њихови ритуали о „трећој индустријској револуцији“ када је производња у другим земљама, а „лидер“ може да се бави само израдом цртежа – не функционишу).

         Друго, они размишљају о варијанти да воде рат на два фронта, јер ако га воде против једног противника, онда онај који је остао (по аналогији са Првим и Другим светским ратом) скоро аутоматски побеђује ослабљеног противника и постаје нови хегемон.

         Према томе, Вашингтон ће, хипотетички, морати да води рат истовремено против Русије (претежно на копну) и против Кине (претежно на мору).

         Опет, по аналогији са Другим светским ратом у којем се СССР борио са Трећим Рајха претежно на копну, а савезници (САД и Велика Британија) борили су се претежно на мору и углавном против Јапана.

         А данас ће САД морати да ратују против Кине и Русије и на мору и на копну, фактички саме, без других. Европа која стари и страда од арапске најезде - неће ратовати.

         На мору се Американци придржавају доктрине Монроа, у складу са којом америчка флота мора да буде по снази јача од две следеће, заједно узете, флоте у свету. Али, укупан број америчких застава на бродовима сам по себи нема значаја, зато што:

         а) од десет ударних носача авиона морима плови обично не више од три, остали су у то време на ремонту у лукама;

         б) америчка флота разбацана је на неколико океана и за њу је проблематично да формира локалну предност;

         в) недавне поморске вежбе Ирана показале су да ракетни систем „Гнев-2“ који условно кошта 20 хиљада долара и налази се на моторном катеру од пет хиљада долара потенцијално може да потопи нуклеарни носач авиона који вреди 40 милијарди долара.

         Ако се томе додају могућности руских и кинеских противбродских ракета копненог базирања, онда се у знатној мери нивелише значај Монроове доктрине.

         САД намеравају да четири пута повећају финансирање своје групације на копну у Источној Европи (Мађарска, Румунија и Прибалтик) и да тамо распореде „комплетну тенковску бригаду“ која ће бројити пет хиљада људи. Недавно сам се видео са тенкистом из Кантемировске тенковске дивизије и заједно смо готово „зарзали“ од те „претње“.

         Генерално, САД, наравно, имају огроман број војних база на територији Европе, али трупе које су у њима распоређене већим делом припадају „лаким“ стрељачким формацијама које нису у стању да се одупру „тешким“ оклопним дивизијама.

         Ипак, све ово су нијансе о којима треба да просуђују војни експерти. А моје, „економско“ одушевљење изазива чињеница да је Вашингтон уплашен „Арматама“, „Калибрима“ и „патком“  о „сеизмичким торпедима“ значајно је повећао трошкове за израду нових војних технологија. У те сврхе издвојиће 72 милијарде долара.

         Да ли вас то плаши?

         Присећам се Линдона Ларуша и програма СОИ који је он измислио (стратешка одбрамбена иницијатива). По речима самог Ларуша, тај програм је смишљен са циљем да примора СССР да троши више ресурса на трку у наоружању, због чега их није било довољно за друге намене.

         Данас видимо како су Сједињене државе запале у исто такву клопку. И поред смањења индустријске производње, огромног дефицита буџета и мноштва нерешених социјалних проблема - они повећавају трошкове за наоружање.

         Браво оним руским аналитичарима који су разрадили овај план и Путину који га је применио.

         У двадесет првом веку не мора да се побеђује на бојном пољу, довољно је приморати противника да се економски пренапрегне.

         Поклоните Бараку Хусеину орден за постигнуте успехе у распаду САД.

         Превела

       Ксенија Трајковић