Путин је за Запад постао „корупционаш” откако је вратио Крим и почео борбу за Донбас

КО РУСИЈА НЕ РАЗОРИ СВОЈУ ДРЖАВНОСТ КАО 1917. И 1991. – ПУТИН ЋЕ РЕШИТИ СВЕ ЊЕНЕ ПРОБЛЕМЕ

Владимир Путин

  • Ако вас, господо са Запада, брине руска корупција и желите да од ње ослободите Русију - зашто је ваша борба против ње директно пропорционална истрајности са којом власт Русије брани националне интересе?
  • Зашто је ваше крештање о „корупцији” постало потпуно неподношљиво, пошто је Путин вратио Русији Крим, чија вредност вишеструко надмашује све оно што су чак и теоријски могли да украду сви корупционаши, који су постојали у земљи?
  • Ако Руси не подлегну хистерији и не дозволе да им по трећи пут разруше државу - као су дозволили 1917. и 1991. године – онда ће и са корупцијом изаћи на крај. Као што се са својом обрачунала Енглеска, где је она прешла сваку границу још у време премијера Јулпола. Као су изашле на крај са корупцијом САД где је она била незамисливо велика за време председниковања генерала Гранта
  • Чувши како и због чега Владимир Путин критикује Владимира Уљанова (Лењина), апсолутно сам се уверио: ако у наредних десет година не дозволимо депутинизацију - Путин ће решити фундаменталне проблеме са јединством Русије које је земља наследила од Лењина, а тичу се њених спољних и унутрашњих граница
  • Решиће и проблем крађе чисто руских територија коју су извршили суседи, а и проблем скривеног сепаратизма унутар Русије. To je – велики историјски задатак који Русија захтева од Путина да га реши

Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

         КАКО режим санкција и политичке блокаде Русије почиње да малаксава, рат западних елита против ње све више поприма персонални карактер.

         Не устручавајући се нарочито, умерено неодговорна лица и инстанце су кренули у нападе лично на Владимира Путина.

         Најпре смешна јавна истрага „британских научника”, коју су наши  припити опозиционари прихватили као  државни суд Велике Британије  и викали безмало цео дан и ноћ да је Путин probably умешан у организацију сусрета Литвињенка са Полонијем.

         Сада чиновник Министарства финансија САД – званична личност, али прилично неодговорна, да не изазове велики међународни скандал – Адам Шубин  изјављује  у етеру британског телевизијског канала Би-Би- Си да је Владимир Путин „оличење корупције”.

         Пре свега, то је бесмислица. Шта је то оличење корупције, сада ћу вам испричати.

         Римски император Веспазијан је био одличан државник, много је волео живот и обожавао је новац. И на њега се односи фраза „Новац не мирише”. Он је, сазнавши да у његову част, Сенат жели да  издвоји значајну суму за златну статуу, замолио да му та сума буде  исплаћена у готовини.

         О њему се још причало - у једној анегдоти – да му је један корупционаш довео чиновника који му је обећао новац за намештење, и представио га као „свог брата”. Веспазијан је замолио чиновника да на секунду изађе, сазнао је од молиоца, колико је он предложио новаца, и сам се договорио са њим о тој истој суми, заобилазећи посредника. А затим, позвавши чиновника -корупционаша, император му је рекао: „Иди одавде, то је сада мој брат”.

         Тај император, „оличење корупције”, угушио је јудејски устанак и заузео Јерусалим, примио је код себе у службу великог јудејског  историчара Јосифа Флавија и изградио је Колосеум. Он је умро са још једном заједљивом фразом на устима: „Авај, ја, чини се постајем бог”. А после смрти су га признали за једног од најбољих римских императора.

         Британци и Aмериканци, чије су се демократије градиле на вековној корупцији са куповином места у парламенту и намештења, у овој високој уметности, истина је, ништа се не разумеју.

         Нећу да вас подсећам да је канал Би-Би-Си, од времена када су изашле на видело авантуре његове звезде Џима Севила, постао оличење педофилије и могао би поводом „оличења” да заћути на неко време. Тим пре, бесмислено је захтевати од чиновника америчког Министарства финансија  да покаже доказе за његову оптужбу. Јер, очигледно је да то није оптужба већ обично вређање, које Американци, осећајући да су Светска империја, каче свим непожељним надесно и налево, као етикете. Када је потребно да се то разјасни,у најбољем случају витлају лажним епруветама, као што је то било уочи инвазије  у Ирак.

         Наши непријатељи не могу да раде без методолошких упутстава. А у тим упутствима се каже да „режим у Русији” мора да буде „персонализован као корумпиран” и тада ће против њега обавезно бити подигнута револуција, слична онимакоје су претвориле арапски исток у крваву кашу.

         Ако се режим у Русији назове тоталитарним, тада је то лоше, јер је тоталитарни режим јак, у СССР се одржао 70 година, а у Кини и чак малој Северној Кореји све до сада постоји -  једноставно га не можеш срушити.

         Ако се назове фундаменталистичким, опет неће испасти добро: у Ирану исламски фундаменталисти управљају већ 35 година и не планирају да оду, па и православни фундаменталисти неће бити ништа лошији. Чак и диктатура није нарочито добра реч. Овенчана је својим римским коренима и представља сама по себи изванредну власт ради спасења државе.

         И ево, већ је готова теорија корумпираних персонализованих режима, где влада свемоћни клан прве личности и где се све продаје и све се купује. Такви режими  безусловно морају да падну, као у Египту и Либији, где се, како тврди амерички политолог Џек Голдстоун у својој књизи о револуцијама, „примећивала отуђеност елита, губитак лојалности од стране војних снага, незадовољство становништва, изазвано фискалним и економским проблемима и притиском демографског фактора. Посвуда се широка коалиција опозиционих снага уjедињавала како би се борила против неправде: мрачни владајући кланови се лоше односе према свом напаћеном народу”.

         И ево: Американци улажу огромне напоре и средства „за редизајнирање” имиџа руске власти и праваца критике са стране опозиционара. Разноразни фондови за борбу против корупције, стотине руских и западних експерата, непрекидно трубе о незаситости владајућег клана који се окупио око Путина.

         Измишљотине типа „корумпирани блиски круг”, „лопови и варалице” су почеле да се са одређеним циљем користе при описивању руског политичког простора од 2009.-2010. године, уз напоре (америчкој опозиционара) Алексеја Наваљног.

         Амерички импорт је у потпуности потиснуо ранији критички речник опозиције из 1990-их, који је описивао званичну политику као антисоцијалну и антинационалну. Уместо расправљања о огромним друштвеним проблемима, све ради жута штампа за компромитовање. Колапс здравствене заштите или пад квалитета образовања, масовни социјални проблеми, наравно – а на све то је више осетљиво руско друштво, ипак нису прикладн за конструисање „црне легенде” револуције која се пушта у оптицај, а која мора да носи карактер личног неприхватања властодржаца од стране публике.

         Разуме се, за друштва у целини такво подметање опозиционог дискурса је крупан губитак. Уместо да се боре против негативних друштвених појава, почиње борба против појединаца, чија замена обично рађа нови круг корупције.

         Али Сједињеним Државама, у њиховом систему империјалне владавине светом, само то и треба. Оптужбе за корупцију су потребне зато, да би уплашилe елиту ове или оне земље, у датом случају – Русије. Претпоставља се да ће оптужени за корупцију, припадник  елите, разменити свој спас и спас својих актива за „издају главе” свог лидера. Народ,  што је интересантно, у том револуционарном сценарију се разматра искључиво као  позоришни реквизит, који на трговима проклиње „дебеле скотове” и захтева „праведност”.

         Проблем тог америчког лукавог плана је у томе што је протеклих година рускинарод прошао кроз неку политичку школу. 

         Ми смо научили да не верујемо својим вођама и својој опозицији, али у још већем степену– туђим вођама и наметнутој опозицији.

         Ако вас, западна господо, брине руска корупција и желите да од ње ослободите Русију, зашто је ваша борба против ње директно пропорционална истрајности са којом власт Русије брани националне интересе?

         Зашто је крештање о „корупцији” постало потпуно неподношљиво, пошто је Путин вратио Русији Крим, чија вредност вишеструко надмашује све оно што су чак и теоријски могли да украду сви корупционаши, који су постојали у земљи?

         Зашто је „корумпирани режим” са енергичношћу ледоломца  пробио најдебљи слој санкција, које су уведене за кораке, које ломе целокупну западну геополитичку игру? Не налазите ли да су то неки чудновати „корупционари”?

         Неоспорно је, да са пуним правом можемо да претпостављамо, да би део руске елите желео „да се искључи” од супротстављања Западу и да постигне укидање санкција, по било коју цену, чак и по и цену срамних спољнополитичких уступака.

         У то да председник Путин не припада  том соју људи, који  прави уступке, убедили су се, чини се, сви, укључујући и творце најлукавијих хипотеза о томе да ће управо Русија „издати Донбас”. Уместо предаје, из говора председника се зачула изјава о неправедности предаје Донбаса Украјини у оквиру „лењинистичке националне политике”.

         Сада народ Русије добро схвата две ствари.

         Као прво, треба преживети тешка времена, која су нам  управо приредили прекоморски „борци против корупције” који свето верују да ми седимо целом задњицом на нафтној игли и да су у Русији сви толико подмитљиви да, на први знак оскудице новчаног тока, отрчати да се предају и да ће издавати сопствену.

         Ако не подлегнемо хистерији због „целог система који треба да се ломи” и не дозволимо да нам по трећи пут разруше нашу државу, како смо већ дозволили 1917. и 1991, онда ћемо и са корупцијом, изаћи на крај. Као што се са својом обрачунала Енглеска, где је она прешла сваку границу још у време премијера Јулпола. Како су изашле на крај са корупцијом САД, где је она била незамисливо велика за време председниковања генерала Гранта.

         Али, ако уништимо себе поново, једноставно ћемо окачити о свој врат гомилу хуља.

         Kao друго, чувши како и због чега Владимир Путин критикује Владимира Уљанова (Лењина), ја сам се апсолутно уверио у то да ако ми у наредних десет година не дозволимо „депутинизацију” - Путин ће решити оне фундаменталне проблеме са јединством Русије које је земља наследила од Лењина, а тичу се спољних и унутрашњих граница.

         Решиће и  проблем крађе чисто руских територија коју су извршили суседи, а и проблем скривеног сепаратизма унутар Русије.

         To je – велики историјски задатак  који Русија захтева од Путина да га реши. Ми видимо да је он почео да га решава последњих година. Управо то изазива бес код наших спољних непријатеља.

         Превела

       Душанка Ђелекар
 

Категорије: 

Слични садржаји

Коментари