Србија треба да Косово и Метохију прогласи својом окупираном територијом
ТО БИ ИЗИСКИВАЛО ДА СЕ РУСИЈА ПОЗОВЕ ЗА САВЕЗНИКА, А ЗА ТО ЈЕ ПОТРЕБНА – ДРУГА ВЛАСТ
- Уколико на предлог за проглашење окупације крене дрвље и камење у стилу – то је изанђала, патриотска, идеолошка и не знам која флоскула, то није ништа ново, сулудо је тако нешто и помишљати, нећемо ваљда поново ратовати, ми смо слаби и не можемо против Америке, то је научна фантастика и прича за дежурне патриоте, за малу децу… у наставку текста ће се они који су на тој позицији озбиљно разочарати
- Борба за север Космета коју је наша тзв. власт, циљано и према диктату својих ментора изгубила потписивањем Бриселског споразума (као и у ранијим преговорима), није из Приштине и света вођена зато да би се положај тамошњих Срба побољшао, уредили односи, створили услови за нормалан и безбедан живот и слично томе, већ зато да би шиптарска (и НАТО) државна творевина заживела на целокупној територији и била успостављена суверена власт, као најважнији елеменат државности
- Окупација престаје ако се подручје које је било под окупацијом на било који начин врати под власт државе која ужива сувереност на том подручју (резолуција 1244!), најчешће ослобађањем подручја након предузетих акција оружаних снага (имамо ли сада Војску за тако нешто након силних „реформи, реформе, реформисаног система одбране” под контролом НАТО?)
- Окупација може престати и дизањем становништва окупираног подручја на устанак. У том случају окупатор престаје да несметано врши власт и то подручје постаје поново војиште, односно подручје борбених операција
- Стање окупације територије Косова и Метохије је успостављено тек 2008. године, не вољом српског народа. А да ли проглашавање окупације дела територије подразумева рат и припреме? Апсолутно не. Да ли ће због тога поново долетати томахавци? Е, тек то, након најновијих догађаја у Сирији, сигурно неће
- Да ли би, хипотетички, проглашавање окупације, заинтригирало братску Русију, која, видимо ваљда, реагује на таква привремена стања у складу са међународним правом, и наравно – на позив савезника. А савезник Русије може бити само нека друга Србија, односно - друга српска власт. Ова сигурно тако нешто нити хоће, нити сме да уради
Пише: Горан ЈЕВТОВИЋ, Фонд стратешке културе
УБИСТВО (остатка) државе Србије након пуних шеснаест година улази у последњу фазу и остало је да западне силе, онако како је то учињено ових дана провокативним и темпираним откривањем нацрта садржаја преговарачког поглавља 35, као и покретањем механизама УНЕСКО за учлањење државе „Косово”, повуку још неколико судбоносних потеза, након чега ће преостати само да Синод наше цркве (који, такође, подржава пут у Европску унију, одбачени Ахтисаријев план и Бриселски споразум) одржи опроштајно опело.
Да ли је западни, сатанизовани и агресорски свет оличен у лику САД, Велике Британије, НАТО и ЕУ, у праву, где им је упориште и како проналазе модусе да нас овако, не само черече, већ и понижавају до бескраја?
Нажалост формално су у праву – врло лукаво и вешто користе погодности још увек важећег међународног права, на нашу трагедију, уз саучесништво свих српских марионетских власти од петог октобра, а посебно оне с краја 2007. и почетка 2008. године, па редом, преко Тадић-Дачићеве дружине, све до ових садашњих који су еталон издајништва и промискуитета.
Како то чине и да ли је могуће да се до сада нико од стране званичника и српских „интелектуалаца” није досетио да на прави начин протумачи тако озбиљне ствари? Где је „квака”?
Западне газде Србије су обезбедиле комотну позицију вредно радећи на стварању „агената од утицаја” (о томе при крају текста), тако да без проблема могу повлачити наизглед сулуде потезе и уништавати нас, а да супротна страна не чини (јер јој то забрањено) скоро, па ништа. Односно вуче потезе који јој се налажу, тако да организовано и у условима правог психолошко-пропагандног (медијског) рата одвлачи пажњу не само од истине, већ и од решења која су нам свима пред очима и на дохват руке.
Где су решења и како их протумачити и применити (када збацимо ове западне поданике са власти, наравно)?
Излаз је – прогласити „ратну окупацију дела територије Србије” – Косова и Метохије, тачно према одредбама међународног права.
Уколико након претходне реченице крене дрвље и камење популарним коментарима типа – то је изанђала, патриотска, идеолошка и не знам која флоскула, да ништа ново није речено, или, да је сулудо тако нешто и помишљати, нећемо ваљда поново ратовати, ми смо слаби и не можемо противу Америке, то је научна фантастика и приче за дежурне патриоте, за малу децу… у наставку текста озбиљно ће се разочарати.
Но, пре него размотримо „ратну окупацију” као званични међународноправни појам и садржај (а не плод маште), да провучемо укратко кроз скенер појам „држава” – шта су елементи државности, како се до државе долази и како опстаје. И то кроз призму нашег случаја са Резолуцијом 1244.
Та Резолуција која је још увек на снази (што нам је једино преостало али само на папиру и слаба је утеха), потпуно је девастирана у пракси и то тако да не постоје механизми у највишем светском телу, које ју је 1999. године и донело, да се примена исте ревитализује (због западних сила и права вета) по свим тачкама и анексима, и улога УН испуни до краја.
Да трагедија буде комплетна, све српске власти од када је проглашена држава „Косово” то и не желе, односно, не вуку потезе који су се морали повлачити. Од тада до дана данашњег. Јер, још увек није касно.
Упркос тој резолуцији косовске илегалне и самопрокламоване, али од западних сила директно конституисане и подржане власти, су почетком 2008. године прогласиле независност и у складу са том неспорном чињеницом почеле да делују, створивши за кратко време праву државу са свим атрибутима. Као очекивана последица уследила су признања на билатералној основи са свих страна света и то је до сада значајно преко сто држава.
(О Тадић-Јеремић трагикомичној фарси са оном познатом „питалицом” због које је изгубљено пуне две године пред Међународним судом правде, као и о отвореној самоубилачкој акцији након тога у виду „заједничке” резолуције ЕУ и Србије, и то пред Генералном скупштином ОУН, не вреди трошити речи. Била је то до тада невиђена издајничка и деструктивна операција, каква није забележена у модерној светској историји, чиме су створени услови да тројац Николић-Дачић-Вучић, нешто касније, све онако „војно неутрални”, крену у закивање последњих ексера на „мртвачком сандуку”. Подухват који још увек траје, али је на самом крају.)
Чињењем и особито нечињењем наших тзв. власти, државна творевина под називом „Косово” непрестано, из дана у дан, јача и стаје на ноге у пуном капацитету. Све то се дешава тако што српски „јунаци” не само крше Устав и бројне домаће законе, већ и међународно право, правила и прописе. Односно, не желе (и не смеју) да их примењују.
Непрестано понављају како „никада неће признати независност Косова” и форсирају ту, можда и најлукавију и најкобнију замену теза, све тешећи и храбрећи оне исте, слуђене и обмануте бираче који се мере у милионима. Стављајући им до знања на покварени и преваран начин, да „Косово” као независна држава може једино да заживи уколико је српска власт наводно, свечано призна. Па, ето, отуда толики притисци, ултиматуми, уцене. Чека се да Србија клекне, а она, је л’ те неће (све док не потпишу споразум о нормализацији односа, а то је управо то – признање). Поготову док је води „несаломиви”, кумовски двојац на врху пирамиде.
Шта они и сви остали из тог агентурног легла, организовано и према сценарију крију и зашто не констатују пропаст, односно, непримењивање Резолуције 1244, што би био међународноправни основ да се делује на једини могући начин?
А то је проглашавање „ратне окупације”, јер то заиста јесте тако, зато што се догодила оружана агресија НАТО 1999. године, којом су створени услови да се територија јужне српске покрајине, корак по корак, доведе од 2008. у стање истинске (из нашег угла) окупиране територије.
Скривају чињеницу која је утврђена међународним правом и вишевековном светском праксом, а то је, да би нека самопрокламована или на друге начине организована творевина заживела као држава, мора да испуњава само три (нема четвртог) елемента државности:
(1) становништво,
(2) територија,
(3) сувереност.
Да ли „Косово” располаже наведеним елементима? Наравно и на жалост. И више од тога. Још од 2008. године, од када нас српски властодршци обмањују да „Косово” није и неће бити независно и да је „лажна држава”.
Категорије – становништво и територија су у основи јасне и лако разумљиве и потпуним лаицима.
Сувереност је елемент државности који је у нашем случају кључан и он означава да државна, самопрокламована власт (па још масовно призната) врши своје функције на омеђеној и дефинсаној територији и над целокупним становништвом.
Уколико је тај услов задовољен, онда је новостворена држава комплетирана.
Борба за север Космета коју је наша тзв. власт, циљано и према диктату својих ментора изгубила потписивањем Бриселског споразума (као и у ранијим преговорима), вођена је не зато да би се положај тамошњих Срба побољшао, уредили односи, створили услови за нормалан и безбедан живот и слично томе, већ зато да би шиптарска (и НАТО) државна творевина заживела на целокупној територији и била успостављена суверена власт, као најважнији елеменат државности.
Да би нека парадржава творевина заживела као држава, међународно право нам о томе сведочи, не мора да буде примљена у чланство Организације уједињених нација и других међународних организација и институција, па чак ни призната од било кога.
Примери – Швајцарске која до скора није била чланица (али и других земаља кроз историју УН) и посебно НР Кине, која пуних тридесет година није примана у врховну светску организацију, недвосмислено потврђују наведено. Наравно, увек је боље и корисније супротно од тога.
Предстојеће учлањење независног „Косова” у УНЕСКО (које је изазвало прави шок код српских властодржаца, јер им тај део сценарија није благовремено предочен), најоригиналнији је пример напред наведеног. Управо нам ова специјализована агенција, односно организација УН (тело које није под влашћу најважнијег органа – Савета безбедности, нити под ингеренцијама генералног секретара УН), као независна међународна институција (као и МОК и остале бројне спортске организације и асоцијације) потврђује, да је независност државе „Косово” успостављена, тако што су испуњена она три основна услова, које третира међународно право.
То што је такав чин дубоко неморалан, непоштен и у равни злочина, није спорно. Међутим, форма је у данашњем неправедном и подмуклом свету ипак најважнија. То и користе и зачепљују нам уста.
И ту не помаже „снажна дипломатска активност” и прегнућа актуелног владара Србије, уз потпору министра вањских дела и председавајућег ОЕБС-а, а све уз мелодраматичну асистенцију врховног команданта, Томислава „првог”, који, мало мало, па саопштава по коју епохалну мисао. Чак и непрестано констатује да су нам „отели Косово и Метохију”. И, овом приликом да га приупитамо – па шта чиниш председниче поводом тога, осим што у паузама ктиторских и осталих бројних духовних активности, сазиваш тужне скупове амбасадора и плачеш на њиховим раменима?
Уосталом, у статуту УНЕСКО врло јасно стоји да та организација може примати у своје редове не само чланице ОУН, што је природно, већ и нечланице, па чак и територије које немају никакву државност!
Да се вратимо на „ратну окупацију”, као кључно решење наше тешке трагедије и да видимо шта кажу „књиге” које су признате широм света. Још увек.
Ратна окупација је институт међународног ратног права усмерен, првенствено, на заштиту цивилног становништва у рату и по завршетку рата. То је стање у коме једна од страна у сукобу заузме територију или део територије који припада другој страни у сукобу и на тој територији несметано врши своју власт.
Јесмо ли ми били у рату 1999. године тако што смо нападнути противправно од стране НАТО (који је још увек у покрајини) и његових савезника под називом ОВК или нисмо, и је ли се појам окупације од фебруара 2008. године (мада и много раније) може третирати баш овако како је дефинисан?
Окупација је фактичко стање. То значи да међународно право не прописује начин успостављања окупације, али уређује односе на окупираном подручју, то јест, уређује последице окупације. Да би окупација настала, неопходно је да је непријатељ заузео територију и да на њој врши власт, и то несметано. Да би уопште постојала окупација, мора да престане отпор вршењу власти окупатора, односно да окупатор врши власт без озбиљног оспоравања.
Има ли нас негде у овим тумачењима, односно, има ли где нашег отпора?
Окупација је привремено стање, што произилази из читавог низа ограничења поступака окупатора на територији на којој врши фактичку власт, предвиђених правилима међународног ратног права. Да би окупација заживела у пуном обиму није довољан проглас окупатора о томе, нити признавање окупације од стране противника, ако територија није заузета и ако непријатељ на њој не врши власт. Ако се на тој територији још воде борбе, онда нема окупације – та територија је војиште.
Из овога можемо видети колики је значај борбе Срба на северу Космета и у Штрпцу. Док они не буду потпуно сломљени, тај део територије неће бити окупиран и неће припасти држави „Косово”.
Окупаторска власт је првенствено војна власт (извршна улога НАТО и у време Ахитисаријевог деловања и посебно сада, то потврђује) и привременог је карактера. Из таквог карактера окупаторске власти произилазе и обавезе које окупатор има према правном поретку на окупираној територији. Пре свега, заузимањем територије не преноси се сувереност над том територијом на окупатора. Из тога произилазе врло значајне последице.
Окупатор не може да мења политички систем и систем власти на окупираном подручју. На пример, не може да укине монархију и прогласи републику, или обрнуто. Окупатор не може ни законодавство на тој територији да замењује својим законодавством. Другим речима, права која има као окупатор мора да врши према прописима који су на том подручју владали пре окупације. Он може да суспендује неке законе који су у очигледној супротности са институтом окупације, или доводе у питање безбедност окупационих снага. То су пре свега кривични прописи, као и неки прописи којима се уређује политички систем.
Да ли је након овога јасна борба НАТО-а и шиптарске камариле свих ових година, за елиминацију не само српске јавне управе на Космету, већ пре свега на пољу неутралисања српског правосуђа?
Ево још јачег доказа у наставку који се тиче правосуђа, као стуба државности, чак и на окупираној територији. Рецимо, институт окупације налаже да судови затечени на окупираној територији настављају да суде као и раније у оквиру своје надлежности. Пресуде изричу у име суверене територије, а не у име окупаторске власти.
Судије имају право, без последица, да одбију да врше своје дужности за време окупације. Редовни судови на окупираној територији задржавају своју претходну надлежност и не суде за повреде које учине припадници окупационих снага (да ли нас ова реченица подсећа на СОФА споразум за остатак Србије?)
Што се тиче цивилног становништва (у нашем случају Срба на Космету и бројних неалабанаца), окупатор је дужан да се опходи са дужним поштовањем, да обезбеди потпуно поштовање части и личности, да спречи било какав вид застрашивања и насиља и друго. Чином окупације окупатор преузима бројне обавезе према цивилима – одговоран је за нормалан живот, за стварање услова за сигурну исхрану, здравствену заштиту, за сва људска, национална и верска права, затим за услове смештаја и остало.
У вези са јавном и приватном имовином на окупираној територији, окупатор има нешто шира овлашћења, поготову у вези јавне својине. Међутим, окупатор се сматра само њеним уживаоцем а не и власником. Нема право да је присвоји. О питањима царина, такси, затим о коришћењу приватне својине, о реквизицији и контрибуцији, било би потребно исписати неколико десетина страница. Али, скоро све ставке, наравно примерено окупационом режиму, иду у прилог цивилног становништва затеченог на окупираној територији.
Посебно је интересантна област под називом „завршетак окупације”.
Окупација престаје ако се подручје које је било под окупацијом на било који начин врати под власт државе која ужива сувереност на том подручју (резолуција 1244!), најчешће ослобађањем подручја након предузетих акција оружаних снага (имамо ли сада Војску за тако нешто након силних „реформи, реформе, реформисаног система одбране” под контролом НАТО?).
Окупација може престати и дизањем становништва окупираног подручја на устанак. У том случају окупатор престаје да несметано врши власт и то подручје постаје поново војиште, односно подручје борбених операција. Сетимо се поводом ове квалификације (и могућности које обезбеђује међународно право!) барикада на северу Космета и панике и страха НАТО злотвора (и шиптарске ОВК булументе) за недовршени окупациони режим у том делу покрајине.
Коначно, окупација може да престане и завршетком непријатељства и закључењем мировног уговора (шта су друго Бриселски и други споразуми и посебно план да се потпише „нормализација односа” по германском ултиматуму, него управо завршни „мировни уговор”), којим се решава и питање окупираних територија – било да се успоставља пређашње стање и то подручје врати под власт државе која је вршила суверену власт пре окупације, било да се призна анексија територије држави која је извршила окупацију.
Престанком окупације, ако се поново успостави власт државе која је територију контролисала пре окупације, држава стиче сва права која је имала и пре окупације. Одлуке власти и судова донете за време трајања окупације остају на снази, осим ако су донете под притиском окупатора и супротно правилима међународног права.
Одлуке војних судова окупатора (судови ЕУLЕКС-а су пандан њима) донете за време трајања окупације су ништавне, осим ако се мировним уговором не одреди другачије.
**
Довољно је (за онога „ко има очи да види и уши да чује”) иако се у вези стања окупације могу исписати стотине страница. И баш у вези са тим, претпостаљам да ће уследити примедбе оних коментатора с почетка текста, рецимо – да, све је то тачно, али је могло да се примени ‘99-те године када смо капитулирали и када смо окупирани, али сада никако.
Није тачно – нити смо тада капитулирали (о капитулацији као институту међународног ратног права, у посебном тексту) нити смо окупирани. Војно-технички споразум (дакле, споразум равноправних страна) и Резолуција 1244, су тако нешто недвосмислено потврдили.
Стање окупације територије Косова и Метохије је успостављено тек 2008. године, не вољом српског народа. И тек од тада је могла да крене напред описана динамика.
Да ли проглашавање окупације дела територије подразумева рат и припреме? Апсолутно не. Да ли ће због тога поново долетати томахавци? Е, тек то, након најновијих догађаја у Сирији, сигурно неће.
Да ли би, хипотетички, проглашавање окупације, заинтригирало братску Русију, која, видимо ваљда, реагује на таква привремена стања у складу са међународним правом, и наравно – на позив савезника. То би у овом случају, као савезник, била (нека друга) Србија, односно, српска власт. Ова, сигурно је да тако нешто нити хоће, нити сме да уради.
***
У народу и свеколикој јавности од давнина су познате три категорије (условно, због тачке 2.) отпадника из властитих редова и то су:
1) квинслинзи,
2) окупациони намесници или службеници,
3) агенти од утицаја и остале категорије агената (и шпијуна као нижерангираних полуга).
На питање – која је категорија најопаснија – вероватно би се огромна већина сложила са наведеним редоследом и дрвље и камење осула по квинслинзима и посебно по окупационим намесницима. Међутим, то је велика грешка. А ево и зашто уколико консултујемо домаће и међународне прописе и искуство.
Квинслинзи су отпадници од властитог народа на политичкој, идеолошкој и свакој другој основи и на платформи супротне, непријатељске, агресорске стране. Изјашњавају се нескривено, тиме се поносе и у пракси делују у корист новоуспостављеног страног режима. Дакле, у њиховом понашању и деловању нема фемкања, лагања, пренемагања, причања празних прича (о ЕУ коминтерни, рецимо), већ отвореног и безпоговорног величања окупатора. И све је свима кристално јасно. Нема забуне и смутње.
Окупациони намесници, намештеници, службеници и друго особље – од министара, преко бирократа у државном апарату и у локалним самоуправама, све до судија, припадника јавног реда и мира, особља у просвети и осталих органа који су се затекли у окупираној држави – су лица која су принуђена стицајем више силе (а не тако што су изабрани на „демократским изборима за парламент Косова”, према Уставу те, нажалост, државе) да извршавају своје редовне обавезе како би могао да функционише живот цивилног становништва у новонасталим околностима. И они то своје ангажовање не крију, нити могу, нити за тим има потребе. Њих штити и међународно и домаће право. Такве народ не симпатише, не благосиља их, али му је савршено јасно која је њихова улога. И поново нема никаквих нејасноћа.
Агенти од утицаја (резиденти, агенти контролори, хендлери, агенти извршиоци и друга „службена” лица) које на вези држе стране обавештајне службе (у нашем случају западне) или изасланици појединих наднационалних, глобалистичких (кризних) тела – најпрљавија су, подмукла, потпуно или делимично прикривена категорија, (полу)професионално су везани за своје субверзивне менторе и као такви веома опасни и крајње непредвидиви (а одабрани из тих редова су плански предвидиви) у деловању против властите државе.
Зашто?
Зато што већини бирачког тела тако нешто није познато из објективних разлога, тешко је разумљиво (народ, једноставно, не може да поверује да државни апарат ради противу њега), ствари се одвијају перфидно и умивено уз безброј лажи и превара и таква лица вољом тих истих гласача освајају власт, одакле крећу у напред описани поход, који је до самог краја адекватно легендиран и спроводи се путем страховитог психолошког (медијског) рата.
За то време обичан свет њихове потезе карактерише или као незнање („купљене дипломе”) и несналажење или проблеме подводи под неправду, која ће се „снажном дипломатском активношћу” и „активном политиком” исправити. И не слути да је реч о префриганим мајсторима којима знање и искуство (за ову врсту послова) не мањка и који ни један потез не вуку на своју руку и без одобрења. Зна се од кога.
Агенти од утицаја ступају у однос са обавештајним и другим службама: (1) слободном вољом и жељом, ретко из идеолошких, чешће из материјалних разлога, али и из незнања, зато што су у почетној фази обманути или (2) под морањем, на тзв. компромитујућем основу.
И у једном и у другом случају богато се награђују у новцу или у натури. Како време одмиче, с обзиром да се контакти и подела задатака под обавезно документују (видео, фото, фоно, признаницама, писаним документима и на друге начине) и однос прелази у високопрофесионалну, надограђујућу форму, једна и друга категорија се сливају у јединствену колону. Врло брзо сви бивају компромитовани и увезани „у чвор”. А одатле нема изласка. Бар не мирољубиво и без последица.
Како их препознати и денунцирати (за век векова)?
Уколико као папагаји понављају до изнемоглости да ћемо без Европске уније и Партнерства за мир, без наших западних „пријатеља” зауставити развој (и поготову уколико се не ратосиљамо, рецимо, „Телекома”) и бити заустављени у „реформским” процесима, знајте да је реч о њима. Имају наизуст научене инструктаже, држе их у малом мозгу и исти се допуњавају на дневно-ноћним брифинзима од стране „деливери јунита”.
Уколико се позивају на вољу бирача како би оправдали деструктивну политику коју су водили и воде, а када загусти (или када се мења субверзивни сценарио) најављују ванредне изборе како би „питали народ” о новонасталим околностима, и како би, тобож’, бирачко тело одлучило о начину „борбе” са Федериком Могерини и Хашимом Тачијем, знајте да су они агенти од утицаја.
Ако потегну за референдумом (бар у најави) на којем би „питали” народ „да ли су за ЕУ или Космет”, дакле, уколико им је Косово и Метохија тек тако, једно од од најобичнијих питања као што су, рецимо, изградња водовода, клиничког центра или националног стадиона, а не заоставштина Немањића, светог кнеза Лазара и хиљада изгинулих јунака (како њих питати за став?), ако то ставе на исти кантар са злокобном, наднационалном творевином, чија је велика већина чланица недвосмислено поручила ‘99-те како нас доживљава, онда постоје само две солуције – или су посреди озбиљни психопатолошки проблеми или је реч о агентима. Трећег нема.
Ево још једног примера у прилог наведеном – уколико у студију националне телевизије, у некој од емисија које свакодневно гледамо (рецимо, „Око”), седи одабрано друштванце (а тако је буквално свакодневно) и расправља о поглављу 35 и омчи која нам је наметнута, трудећи се да црно прикаже белим а бело црним (или црвеним), у очигледној намери да минимизира домете независности „Косова”, а један од учесника је потписан и ословљава се као – заменик премијера Косова – без икаквих ограда, наводница или бар са оним „тзв.”, о чему се ту ради?
О дрској, изверзираној превари, превари „очи у очи”, о понижавању и убијању здравог разума. Јер, не заборавимо, репресивни апарат – полиција, службе, војска, наравно и комуналне, финансијске, извршитељске и остале солдатеске, под њиховом су контролом и управљањем. Могу да раде шта год пожеле, јер моћне западне силе стоје иза тог апарата.
Да, те силе су моћне. Али, само дотле док не крене лавина обесправљеног и омаловаженог народа.
За такву непогоду немају одговоре и никада их неће пронаћи.
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/okupacija-ce-spasiti-...
