Бугарска би се могла са Албанијом одлучити за поделу Македоније

МАКЕДОНИЈА МОЖЕ ПОСТАТИ ПАНДОРИНА КУТИЈА

ИЗ КОЈЕ ЋЕ ИСКОЧИТИ НОВИ БАЛКАНСКИ РАТОВИ

Зоран Заев

• Први - карневалски - талас македонског Мајдана, као и у Украјини, није могао да обори неугодног премијера Николу Груевског. Као и Јанукович, он је организовао Антимајдан, само што је, за разлику од побеглог украјинског председника, окупио импресиван митинг. Ипак су продуценти „мајданског шоуа“ један од својих циљева остварили - македонски премијер је условио учешће у Турском току споразумом између РФ и ЕУ. Дакле, у борби између македонских власти и организатора Мајдана засад је нерешено
• Али, шта ако Груевски настави да буде упоран? Судећи по искуству из претходних обојених револуција, у том случају је могуће предвидети почетак насилне фазе - иза пристојних младих људи који протесте доживљавају као дискотеку на отвореном, искочиће екстремисти са оружјем у рукама
• Поред руског гасовода Турски ток, кроз Македонију  треба да прође и део кинеског трговачког пута „Велики пут свиле“. Прагматични Кинези планирају да транспорутују своју робу из грчке луке Пиреј до Мађарске - маршутом која практично није под контролом Американаца. Македонија за Русију и Кину је једини „пролаз“ између Грчке и Србије - руководство Бугарске је већ осујетило Јужни ток, а Албанија се већ одавно сматра за америчког „пса на ланцу“
• У ствари, Балкан је постао још једна арена борбе између два пројекта будућег светског поретка. Нажалост, вероватноћа потпаљивања европског „бурета барута“ је веома, веома висока. Још се та експлозија може поклопити са покушајем САД да организују војне сукобе у Придњестровљу, Прибалтику, Нагорно-Карабаху, Средњој Азији и другим „жариштима“ Евроазије која има огроман значај за Русију

Пише: Михаил ТЈУРКИН, „Столетие“ (Москва)

        ПОЛИТИЧКА криза у Македонији неминовно изазива осећај дежа-ви.

        Догађаји у тој земљи подсећају на све „обојене револуције“ с почетка XXI века - на збацивање Милошевића у Југославији, на „ружичасту револуцију“ у Грузији и „арапско пролеће“ на Блиском истоку. Али, вероватно, најлакше се паралела може повући са недавном украјинском украјинском „движухом“. Јер, у свима њима је приметна рука једног те истог „мајстора“.

        Понекад је сличност једноставно комична. Примера ради, поздрав македонских опозиционара „Хвала херојима!“ је ехо украјинског поклича „Слава херојима!“.

        Уосталом, и шаторски камп у центру Скопља се мало разликује од револуционарног логора у Кијеву из 2013-2014. године. Реч „трг“ на македонском језику се изговара - нећете веровати! - исто као и на украјинском - Мајдан.

        Та два „обојена“ преврата личе један на други, не само стилски, већ и садржајно.

        Као и у Украјини, улогу револуционарне класе у Македонији игра златна младеж, а улогу „колективног агитатора и организатора“ - глобална мрежа. Сумњиво је и што се једновремено у македонским блоговима и друштвеним мрежама појавио хеш-таг „протестирам“ или „протествујем“.

        Али, ко је био у стању да поведе изненада подигнути талас протеста?

        Пре свих - Зоран Заев, лидер Социјалдемократског савеза Македоније, млади и ватрени политичар, који граби власт преко улице. Жесток говорник, за многе је постао нешто попут поп-звезде - прави „селфи“ са ватреном трибином на којој су постројене на десетине његових поклоника.

        Сам је Зајев милионер-олигарх. Он финансира из свог џепа овај празник револуционарног живота. А још је овај „борац против корупције“ успео да заврши у затвору (јер је током свог мандата као градоначелник града Струмице тамо бесправно изградио тржни центар), али врло брзо је изашао на слободу и придружио се борби за „поштену власт“.

        Да ли вас ово подсећа на нешто? Тако је: Зоран Заев има много заједничког са свим лидерима украјинског Мајдан, али највише од свега подсећа на... Петра Порошенка.

        Украјински „чоколадни краљ“ је такође финансирао уличне протесте у Кијеву. Познат је по својим сумњивим махинацијама у државној служби и цео живот је жељан гетманског (атаманског) буздована. Све у свему: веома сличан психолошки тип.

        Заправо, македонски „клон“ господина Порошенка и не мисли да сакрије који догађаји му служе као звезда водиља.

        - Учимо на примеру Украјине, - искрено је признао Заев. Истина, одмах је све ублажио, додавши: „Али, не смемо дозволити насиље“.

        Догађаји у Македонији и Украјини поклапају се у још нечему: окидач за „обојене револуције“ у обе земље су постале кључне геополитичке одлуке донете од стране њихових лидера.

        Наглашавам: донете су од стране потпуно прозападних лидера, који теже ка пријатељству са Бриселом и Вашингтоном. Зато су пуни ентузијазма кијевски студенти скандирали „Украјина - је Европа!“ одмах након одбијања Виктора Јануковича (политичара који није био проруски) да потпише споразум о асоцијацији са ЕУ. А Македонију је политичка криза први пут потресла у јануару - тачно месец дана након што је постало јасно да уместо Јужног тока долази Турски ток а да се изградња гасовода планира преко македонске територије.

        Шта се десило?

        „Изненада“ се испоставило да је премијер, умерени националиста Никола Груевски, који већ десет година агитује у корист ЕУ и NATO, заправо давитељ сваке слободе и уопште озлоглашени зликовац, спреман да пије крв македноској новорођенчади.

        Овај „дрски властољубац“ фалсификовао је парламентарне изборе на пролеће 2014. године,  организовао нелегално прислушкивање двадесет хиљада опозиционара (интересантно у Немачкој нико није озбиљно протестовао против широко свеприсутних „ушију“ CIA и NSA?) и наредио да се о државном трошку купи „мерцедес“ са уређајем за масажу леђа...

        Наравно, у односу на украјински скандал поводом златних тоалета у резиденцији Јануковича - македонска корупцијска сензација изгледа провинцијално, али за организацију протеста је била сасвим довољна.

        Као и у Украјини, у унутрашњим политичким борбама у Македонији активно учествује „тешка у инострана артиљерија“.

        У шаторском кампу у Скопљу су већ боравили посланици Европског парламента: заменик шефа посланичке групе социјалдемократа Немац Кнут Фалкеншејн, Енглез Ричард Ховит, бивши бугарски председник Сергеј Станишев. У међувремену, „шестоамбасадници“ (први људи шест најутицајнијих страних амбасада у Скопљу) баве се организовањем округлих столова са учешћем власти и опозиције (још једна паралела са Украјином), покушавајући да сломе отпор Груевског.

        Имате право на три покушаја да погодите - ко од страних дипломата игра улогу подстрекача?

        Па, наравно, Американац Џеси Бејли, који отворено иде стопама свог кијевског колеге Џефрија Пајета, који је - ово је познато захваљујући прислушкивању - телефонски расправљао са замеником америчког државног секретара Викторијом Нуланд о персоналном саставу украјинске владе после свргавања Јануковича.

        Да ли ће се амерички амбасадор у Македонији показати као ефективан менаџер преврата - још увек је тешко рећи. Међутим, мистер Бејли има „револуционарно“ искуство - на Балкан је овај дипломата стигао крајем прошле године из Анкаре. А турска опозиција је Ердогану приредила немире на истанбулском тргу Таксим.

        Али, први - карневалски - талас македонског Мајдана, као и у Украјини, није могао да обори неугодног премијера Македоније. Као и Јанукович, Никола Груевски је организовао Антимајдан, само што је, за разлику од побеглог украјинског председника, окупио импресиван митинг. Ипак су продуценти „мајданског шоуа“неке од својих циљева остварили - македонски премијер је условио учешће у Турском току споразумом између РФ и ЕУ.

        Дакле, у борби између македонских власти и организатора Мајдана засад је нерешено.

        Али, шта ако Груевски настави да буде упоран?

        Судећи по искуству из претходних обојених револуција, у том случају је могуће предвидети почетак насилне фазе - иза пристојних младих људи који протесте доживљавају као дискотеку на отвореном, искочиће екстремисти са оружјем у рукама.

        На Блиском Истоку су ту улогу одиграли исламисти, у Украјини - неофашисти, а у Македонији - националисти, поборници Велике Албаније.

        Предвидети овакав сценарио није тешко, поготово што је „албанска фигура“ већ уведена у игру...

        У ствари, албански национализам је нешто попут ножа прислоњеног на грло словенским народима на Балкану...

        Напад терориста на Куманово поклопио се са путовањем у Атину портпарола америчког Стејт департмана за енергетска питања Амоса Хокстејна. Стручњаци не искључују да је амерички изасланик захтевао да левичарска влада Алекиса Ципраса сахрани пројекат Турски ток.

        Догађаји у Македонији током разговора, очигледно су коришћени „за појашњење“.

        Само овај аргумент, изгледа, није био довољан, па је убрзо Министарство спољних послова Албаније предало Атини крути документ са територијалним претензијама. Посебан интерес „добри суседи“ показују ка Јонском мору и његовим природним ресурсима.

        А ако ни ово не буде деловало, албанска мањина у покрајини Епир може озбиљно размислити о уласку у „Велику Албанију“.

        Још се неким јасним резултатом није завршила „битка за Украјину“, а Балкан се поново претвора у поље на „глобалној шаховској табли“ на којем започиње хазардна геополитичка партија. То је и разумљиво - на овим просторима од давних дана се  налази стециште трговачких путева који повезују Европу, Русију и Блиски Исток.

        Још од Средњег века се зна: ко контролише Балкан, лако може утицати на Стари Свет са југоистока.

        Зашто улогу окидача може имати Македонија - превише је очигледно.

        Поред руског гасовода Турски ток, кроз ову земљу требало би да прође и део кинеског трговачког пута „Велики пут свиле“.

        Прагматични Кинези планирају да транспорутују своју робу из грчке луке Пиреј до Мађарске - маршутом која практично није под контролом Американаца.

        Македонија за Руску Федерацију и Кину заправо остаје једини „пролаз“ између Грчке и Србије - руководство Бугарске је већ осујетило Јужни ток, а Албанија се већ одавно сматра за „пса на ланцу САД“ у региону.

        Испоставља се да је цела ствар повезана са комерцијалним интересима Москве и Пекинга, који су у супротности са економским плановима Вашингтона и Брисела? Али, није све само у томе.

        У ствари, Балкан је постао још једна арена борбе између два пројекта будућег светског поретка.

        Један од њих представљају Русија, Кина и други чланови БРИКС-а, чији је план да створе Велику Евроазију и прошију копно јаким кооперационим нитима. Неважно да ли ће то бити - гасоводи или трговачки путеви. Главна ствар је да све земље континента на крају чине заједнички геополитички простор.

        Међутим, Сједињене Државе би желеле да и даље командују парадом глобализације уз очување неприкосновености доларске пирамиде. Дакле, њихов је задатак - посејати раздор међу кључним евроазијским играчима, покидати кооперацијске нити и задржати контролу над ЕУ.

        А како то постићи?

        Најбољи начин је поново потпалити „Балканско буре барута“, то јест, поновити трик који су извели 1990. године.

        На тај начин, Македонија има све шансе да постане „Пандорина кутија“ из које могу искочити полузаборављени балкански ратови од пре петнаест година.

        При том, поред „албанског експлозива“, по свему судећи, САД планирају да искористе и фактор Бугарске. Није тајна да становници ове земље сматрају Македонце делом бугарског етноса и дуго времена похлепно гледају суседне земље.

        А шта се може десити ако Албанци прогласе независност северозападних области Македоније?

        Највероватније, Бугарска би окупирала остатак земље - то јест, дошло би до поделе некада независне државе.

        На вероватноћу оваквог сценарија указују и чињенице да су у унутрашњем политичком сукобу у Македонији бугарске власти јасно стале на страну опозиције коју предводи Зоран Заев.

        Ово јасно указује на то да је Софија узела курс на дестабилизацију суседне земље, надајући се да ће у савезу са Сједињеним Државама ојачати свој утицај у региону.

        Немогуће је не приметити недавну изјаву бугарског министра одбране Николаја Ненчева који је рекао да се његова земља налази у „хибридном рату“ са Русијом, што значи да је време да Бугарска стане раме уз раме са Западом у заштити евроатлантских вредности.

        Шта значе овакве ствари?

        Неповољна чињеница за нас је што ће Софија у новим дешавањима на Балкану играти против Русије, али смо то већ доживели за време Првог и Другог светског рата.

        Међутим, то је само један од могућих сценарија.

        Још једна ствар је јасна: у условима продубљивања конфронтације између Вашингтона и Москве - Балкану је, као и Украјини, додељена улога „игралишта“.

        Нажалост, вероватноћа потпаљивања „бурета барута Европе“ је веома, веома висока. Још се та експлозија може поклопити са покушајем САД да организују војне сукобе у Придњестровљу, Прибалтику, Нагорно-Карабаху, Средњој Азији и другим „жариштима“ Евроазије која има огроман значај за Русију.

        У сваком случају, на Балкану је за овакав развој догађаја све припремљено - мач албанског екстремизма већ одавно је подигнут над већином православних земаља региона. А да ли ће тај мач почети да сече - то зависи од понашања Македоније, Србије, Грчке и Црне Горе, као и од даљег развоја Велике Игре.

        Превод: Срђан Ђорђевић