Генерација која пише историју Црвене звезде
ТИМ СА МАЛОГ КАЛЕМЕГДАНА ДОБИО ЈЕ ТРИ ПРЕСУДНЕ БИТКЕ
И САДА У МИРУ ЧЕКА БУДУЋНОСТ ИЛИ ЦЕДЕВИТУ
- Многобројне рекорде и појединачна признања кошаркаши Црвене звезде „зачинили” елиминацијом Партизана вредном борбе за први шампионски прстен Јадранске лиге и регуларног пласмана у Евролигу
Трећу годину за редом, али први пут регуларно, кошаркаши Црвене звезде пласирали су се у Евролигу. Прве године елитно такмичење су им донеле „санкције” Игокеи, која је кроз лигашко такмичење изборила прву стартну позицију, лане је шампион Цибона одустала због финансијске немоћи. Онда се догодила „трећа срећа”, и то на какав начин - преко противника који је више од деценију био зла коб за „црвено-беле”, толико да се то слободно могло назвати комплексом. У шест дана „вечити” су одиграли четири гладијаторске утакмице, „пуцало” се из свих дозвољених и неконвенционалних оружја. Тим са Малог Калемегдана добио је три пресудне битке и сада у миру чека Будућност или Цедевиту да фантастичну сезону крунише првим шампионским прстеном регионалног такмичења.
У најави серијала који је означен као најтежи и најважнији у новијој историји наша два најтрофејнија клуба, некадашњи репрезентативац и првотимац оба клуба Зоран Сретеновић нагласио је да ће „игра главом” донети превагу. Искусни кошаркашки зналац погодио је право у мету. Психолошком доминацијом, концентрацијом само на паркет и сопствену игру, Звездини кошаркаши су предност у квалитету у за њих најтежем тренутку претворили у једну од најлепших прича. Дипломирали су са највећом оценом, као и њихов тренер Дејан Радоњић, који је коначно „скинуо плашт рањивости” у великим утакмицама, посебно када се на другој страни налази тренерски маг Душко Вујошевић. Штавише, преузео је победнички барјак против легендарног стручњака „црно-белих”, 11 : 10 у директним дуелима.
Успех је већи, јер су две одлучујуће утакмице добијене у гротлу Партизанових навијача, али у Звезди су добро знали да предност доносе играчи, енергија и тактика. Радоњић је деловао самоуверено када је после Партизановог „брејка” рекао да су анализирали, пронашли „кривца” и најавио преокрет. Његов рукопис на терену видео се више него у свим досадашњим дуелима - од психолошке припреме тима до тактичких минијатура. Одредио је „специјалце” за „кидање” ритма и игре противника, главне протагонисте Марјановића и Вилијамса вратио на сцену у пуном сјају, по цену да их дебело нажуља клупа. Највећа победа је што се мање прилагођавао игри „црно-белих”, а више бринуо о акцијама и новитетима у нападачком арсеналу свог тима, подижући одбрану док противник не пукне.
Тимска игра и дух увек из појединаца извлаче најбоље - то су нас научиле златне генерације наших кошаркаша, а и нова, коју је у репрезентацији лансирао Александар Ђорђевић. Тако су искочили и завршни ударац великом противнику задали Митровић, Калинић, Џенкинс и Вилијамс. Капитен је у трећој утакмици офанзивним скоком, важним поенима и заустављајући најпродуктивнијег Мачвана „забио клин у пету” противника. Поред ефикасности и „тројки” које су противнику ледиле крв у жилама када је био на прагу преокрета, Калинић је добио и „мали рат” са Партизановим играчем највећег потенцијала, Павловићем. Тај дуел је можда био и кључан за исход серије. Џенкинс је у све четири утакмице био најефикаснији (19,8 у просеку, 61 одсто шут за два и 50 за три поена), а у трећој је сам надокнадио предност „црно-белих” од десет поена. Осам минута Вилијамсове „грмљавине” у коначном обрачуну директно је одвело Звезду у финале. Од резултата 55:56, за редом је постигао 17 поена и показао колико је кошарка једноставна и лепа за велике играче.
Из крупног плана испали су остали играчи победника, али сваки од њих је имао врло важну улогу. Марјановић се подигао у последње две утакмице до евролигашког „дабл-дабл” нивоа, а Цирбес знатно спречио Партизанове игре „два на два”. Лазић, Блажич, Дангубић и Тејић имали су специјалне дефанзивне задатке, а Јовић је невероватно хладнокрвно и умешно организовао игру. То је генерација која пише историју Црвене звезде и има прилику да освоји три трофеја, што ниједној претходној није пошло за руком.
М. Стојаковић
